ПУТИНОВАЦ И ДОБРИ ВОЈНИК ШВЕЈК

МИЛАНОВИЋ И ПЛЕНКОВИЋ У РАЉАМА ЖИВОТА

Свака званична комуникација између хрватске владе и хрватског председника је прекинута. Док се премијер Пленковић спрема да постане нови генерални секретар НATO-а, председник Милановић каже: он је пион погрешне међународне политике

Mислим да Пленковић не би био најсрећнији избор за генералног секретара НАТО-а. На крају крајева то је протоколарна функција – вежи коња где ти газда каже, а газда је Америка. Много бољи избор био би румунски председник Клаус Јоханис. Румунија је већа земља, дуже је у НАТО-у, при томе у Румунији су смештене и неке америчке елитне јединице – ово је недавно изјавио хрватски председник Зоран Милановић и испалио још један у низу хитаца у растућу амбицију хрватског премијера Андреја Пленковића да постане генерални секретар НАТО-а, за шта му се, истина, дају велике шансе. Ипак, Пленковић узвраћа: „Милановић је путиновац и јефтини популиста.“
Тренутно најекстремнији пример дисонантних тонова у Европи на релацији влада–председништво имамо у Хрватској. Премијер Пленковић чврсто брани западни курс своје земље, њену непоколебљивост и доследност у спровођењу ЕУ и НАТО политике, можда на тај начин бранећи и економски опстанак Хрватске, или бар преовлађујући став Хрвата да је „Запад у праву“, али свакако тиме бранећи и своју животну шансу да постане генерални секретар НАТО-а. Насупрот њему, председник Милановић, свидело се то неком или не, бар о питању Русије, брани истину. Шта Милановић и Хрватска имају и шта могу имати од истине, поготово ако се зна да НАТО и ЕУ у контексту америчке хегемоније и истина не иду заједно, остаје енигма. Мада није искључено да је Милановић један од ретких политичара са Запада способан да види, и пре свега довољно храбар да јавно говори о нужности престанка антируске хистерије и нужности прихватања Русије као релевантног и равноправног партнера и за Америку, а поготово за Европу.
Многи су сагласни са оценом да ниједан хрватски званичник до сада није имао тако критички настројен став према „великом Западу“, као што је то случај с Милановићем, и да то у погледу будућности Европе, заправо Европске уније, уопште није лоше. Милановићу није до љубави с Русијом него до љубави са Европом, чија је сутрашњица немогућа без неког облика сарадње с Руском Федерацијом, вреди парафразирати ставове Зорана Милановића. Председник Хрватске не спори да је његова држава у правом војном и политичком савезу, једином могућем када је сигурна будућност Хрватске у питању, како он сам наводи, али је врло критичан о питању генералне политике Запада према Русији. Милановић се оштро успротивио пријему Финске у НАТО, оштро критикује наоружавање Украјине, а недавно је при чистој свести и здравој памети изјавио: „Рат у Украјини је рат Америке против Русије, који се води преко леђа Украјинаца и преко леђа Европљана. Ја не желим да будем ничији роб, па ни амерички.“ Храбро и тачно. Такве Милановићеве изјаве сигурно стварају велику нелагоду Пленковићу. Прво, западним партнерима шаљу слику да државно биће Хрватске није јединствено у погледу заједничке савезничке политике. И друго, велики су тег на ногама Андреја Пленковића у тренуцима када се спрема за одлучујући спринт ка столици првог човека НАТО-а.

РОГОВИ У ВРЕЋИ Истина, сукоб око рата у Украјини и политике према Русији је само најатрактивнији пример неслагања двојице хрватских лидера, мада треба подсетити да су се Пленковић и Милановић, попут правих рогова у врећи до сада споречкали и о сваком питању унутрашње политике: од обнове Петриње након земљотреса, до куповине француских авиона „рафал“. Елем, Милановић је тада био против куповине „рафала“, бранећи чврст став да Хрватска треба да улаже у копнене снаге и у морнарицу, а не у авијацију. За аранжман о „рафалима“ оптужио је Пленковића да њима купује милост Француске за оно што ће уследити – а од чега корист може да има само Пленковић, али не и Хрватска. То на шта је председник Милановић тада алудирао могло би да буде управо оно што се сада дешава: Пленковићев пут до позиције генералног секретара НАТО-а уз нескривену подршку Француске и тамошњег председника Макрона.
Ипак, корен њиховог сукоба свакако лежи у чињеници да су обојица кадрови две највеће хрватске странке… Пленковић је председник ХДЗ-а, док је Милановић формално, због позиције председника државе, напустио место лидера СДП-а. Од независности Хрватске једино ова два страначка субјекта имају стварну моћ у земљи и нормално је да њихови челни људи један другом буду на политичком нишану. Такође, треба имати у виду да вољом грађана Хрватске обе највеће странке упоредо обављају власт у земљи, па се мандати и премијера и председника користе и у сврху интензивне кампање за наредне изборе. И баш због тога, односно због природе политика Пленковића и Милановића, скори парламентарни избори у Хрватској могли би да буду прави „европски фетиш“ и по занимљивости, и по значају.
Но треба обратити пажњу и на две школе мишљења. Прва је она хрватских аналитичара који указују да Милановић и Пленковић своју нетрпељивост гаје пре свега на основу личног анимозитета. Истиче се да су у питању две људске природе, два завичајна порекла, две различите личности – прилично екстровертни Милановић, господин балканског типа, и прилично углађени, наизглед тихи Пленковић. Поред тога, Милановића као да жуља Пленковићева фотеља, и то не она потенцијална у НАТО-у већ ова актуелна – премијерска у којој је Милановић већ седео, и у коју жели да се врати.
Друга школа мишљења долази из Србије и за сада спада у домен теорије завере. По њој, није немогуће да упркос личним антипатијама Пленковић и Милановић заједно и договорено раде у интересу Хрватске. Пленковић, као премијер, са одговорнијег и важнијег ресора гради мост ка Западу и ка евентуалној тријумфалној победи Запада против Русије, док Милановић, обављајући више протоколарну, али симболички битну функцију председника, зида малу ћуприју ка Москви, попут одступнице и прелаза за бекство у случају да Русија победи у актуелном рату, што би могло да доведе до битне измене крвне слике европске реалности. Како би се понашао Милановић као премијер и да ли би остао при својим суштинским истинама изнетим последњих месеци? Наравно, последње наведено је само теорија (завере) и тешко је поверовати у њену тачност. Мада, постоји стара мудрост: када се у историјски тешким и судбоносним тренуцима понављају слике и радње, то може бити све само не случајност.

ИСТОРИЈСКА СИМПТОМАТИЧНОСТ Из једначине ваља искључити и Павелићеве снаге, тако да књига спада на два слова: домобране и партизане. У Хрватској се – не само на нивоу општег друштва него пре свега на нивоу званичне државе – у историјски критичним тренуцима преплићу две струје. Она доминантнија, наслоњена на суштинску бит Хрвата и на њихову оријентацију ка Западу и свему што са Запада долази, и она мање доминантна, али свакако присутна струја склона коректном односу са Истоком, способна да се и политичком истоку, злу не требало, представи као потенцијални савезник, а не као трн у оку. Симптоматично је да друга алтернативна струја настаје непосредно пре, или у току великог врења. Другим речима: док се није запуцало у Украјини, Милановић се није сетио да каже ни да воли руску вотку. Тешко је избећи асоцијацију с култним домаћим филмом „Балкан експрес“, у којем Бата Живојиновић као власник хотела упоредо сарађује са свим странама и сваку војску, сходно свом приступу, дочекује истим речима: „По старом добром српском (у овом случају хрватском обичају) стара добра српска (хрватска) ракија.“ Наравно, не треба банализовати ствари. У свакој држави постоје унутрашња гибања између више идеолошких опција, али је у мало којој у глобално критичним тренуцима та идеолошка различитост тако добро избалансирана и прецизно нијансирана на нивоу онога што се може назвати званична држава, уз готово непостојећу унутрашњу штету као што је то случај у Хрватској.
Некадашњи југословенски обавештајац Антун Духачек, у својој култној књизи посвећеној критици лика и дела Ивана Стеве Крајачића, али и поратне Хрватске, иначе штампаној у Србији почетком 1990-их рекао је: „И најзагриженији хрватски комунист (а Стево Крајачић је то био) увек је крајичком ока гледао у Запад, али је на првом месту гледао у Загреб. Опет, и највећи либералисти и капиталисти, те највећи љубитељи Беча и Берлина међу Хрватима, никада нису били потпуно глуви на сигнале из Москве, али су и они превасходно размишљали о Загребу. Хрватска политика има неки усађени ген за преживљавање. Зато у критичним тренуцима великих светских превирања може изгубити нека опција у Хрватској, лева или десна, потпуно свеједно, али не и Хрватска као држава.“

ЧОВЕК ПО КАЛУПУ Према тврдњама утицајних западних медија и аналитичара, Андреј Пленковић је најозбиљнији кандидат да замени Јенса Столтенберга на позицији генералног секретара НАТО-а. Столтенбергов мандат, иначе други по реду, истиче 30. септембра ове године, а име његовог наследника готово извесно знаће се врло брзо, тачније до великог самита Алијансе 11. и 12. јула у Виљнусу. Постоји и могућност да због рата у Украјини Столтенберг добије ванредно продужење мандата за годину дана, мада је незванично већина чланица против те опције, јер би се тако потврдило директно учешће НАТО-а у украјинско-руском сукобу.
Као могући противкандидати Андреја Пленковића помињу се румунски председник Клаус Јоханис – иначе фаворит хрватског председника Милановића, затим премијерке Финске и Естоније, Сана Марин и Каја Калас, некадашњи холандски премијер Марк Руте, као и две истакнуте Немице из самог врха европске политике, актуелна председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, те актуелна министарка спољних послова, прилично контраверзна Аналена Бербок. Ипак, Пленковићу се у односу на све кандидате, бар у овом тренутку, дају највеће шансе, на првом месту – што се унутар Алијансе сматра – да је време да НАТО формално поведе неко из Источне Европе. Штавише, чини се да око тога постоји прилично јака сагласност.
Избор Пленковића би свакако њему лично донео врхунац политичке каријере, али би у погледу НАТО-а, што је за Алијансу свакако много битније, значио континуитет с досадашњом праксом и политиком. НАТО-у је стало да Русији и Кини, док ратује с једном, а с другом је сукоб врло могућ, покаже да не одступа од праваца. НАТО би с Пленковићем уместо Столтенберга поручио да се формалном променом заправо ништа не мења. Пленковић је, по мишљењу многих, прави човек за то. Он је, рекло би се, дефиниција оног што Слободан Рељић зове „ученик Давоса“, где је Давос симболичка основа за структуру политичара спремних и жељних да следе диктате глобализма са Америком на челу.
Мимо тога, Пленковић јесте зрела и поткована политичка фигура. Такође, у европским круговима постао је познат и признат, много пре него што се потврдио у Хрватској, стога је и његова жеља за интернационалном каријером потпуно разумљива. Овај 53-годишњи Загрепчанин и правник по струци, дужност премијера Хрватске обавља од 2016. а од исте године је и на позицији председника ХДЗ-а, чији је члан постао тек 2011. Пре и након чланства у ХДЗ-у, Пленковић је стекао прилично европско искуство обављајући функције начелника Одељења за европске интеграције, члана преговарачког тима за споразум са ЕУ, као и функцију члана, односно посланика у Европском парламенту од 2013. до 2016. године.
Столтенбергов наследник биће 14. по реду генерални секретар НАТО-а. Први је био Британац, генерал Лорд Исмеј (1952–1957.) Статус најпознатијег међу бившима такође припада једном Британцу, Лорду Карингтону, док би Пленковић могао да постане први источноевропљанин „који везује коња где му газда каже“, како је то правилно перципирао Зоран Милановић. А газда је Америка. Никако другачије.