Потврда самобитности

На чему почива Концепција спољне политике – документ стратешког планирања и систем погледа на националне интересе Руске Федерације у спољнополитичкој сфери?

Руска историја има своје мртваје, парадоксе и фаталности. Један од њених парадокса је што је у сва три највећа досадашња рата – у Првом светском, против Наполеонове Европе и Хитлерове Европе – ратовала на страни Велике Британије, свог највећег непријатеља још од времена Ивана Грозног. А фатално је морала помагати Лондону јер су и Наполеон и Хитлер, узевши Европу под своје, кренули на Исток, а Петроград, односно Москва имали интерес идентичан британском: да не дозволе да Париз и(ли) Берлин завладају континентом (а не само да одбране Русију). Још једна руска фаталност је у томе што њене елите вековима теже Западу, а отуда су редовно долазили цивилизацијски вируси, експерименти и малигнитети који су земљу Ломоносова, Пушкина, Мендељејева, Толстоја, Чајковског, Достојевског, Берђајева, Шолохова и Булгакова само у 20. веку два пута (1917. и 1991) доводили до расапа.
Обе фаталности су током протекла два века у доброј мери саме себе репродуковале изнутра и добијале и својства perpetuum mobile који је значио: правимо сами себи проблеме да бисмо их потом херојски савладавали. Обриси тога су и у овој симетрији: први руски цар из династије Романов Михаил устоличен је у Ипатјевском манастиру код Костроме, а последњи Николај Други ликвидиран заједно са целом породицом у подруму трговца Ипатјева у Јекатеринбургу, родном граду првог председника постсовјетске Русије Бориса Јељцина.

Света Рус и даље чува хришћанске норме које су уграђене у систем националних вредности: Патријарх Кирил и председник РФ Владимир Путин

ПОБЕДИЋЕ КО ПАДНЕ ПОСЛЕДЊИ Сада Русија у најдубљој води свог историјског трајања раствара обе фаталности. А ишла је ка томе поступно: од говора Владимира Путина у Минхену у фебруару 2007. и рата против Грузије у августу 2008. преко присаједињења Крима 2014, препречивања Сједињеним Државама пута у Сирији (од 30. септембра 2015) и претварањем Специјалне војне операције у Украјини (од 24. фебруара 2022) у историјску алатку за враћање целовитости Руском свету и демонтажу америчког светског поретка. Заправо, у једну од историјских алатки које су сада у Путиновим рукама. Јер то је – и по свему на шта се ослања – и Концепција спољне политике Руске Федерације која само што се појавила. Потпредседник руске Академије ракетних и артиљеријских наука др Константин Сивков потребу за алатком Специјалне операције објаснио је овако: „Америчка пенетрација у Украјину трајала је од распада СССР-а и била је у функцији спремања Запада за обрачун с Русијом. У истој функцији су и форсирано наоружавање Пољске и пријем Финске у НАТО, а биће и увлачење Шведске у Алијансу. Вашингтон, у суштини, завршава припреме за обрачун с Русијом. Претекли смо Англосаксонце и на плану модерног наоружања, а и с Кримом и са отпочињањем Специјалне операције. Бојим се да се неки утицајни кругови у САД више не боје претерано ни нуклеарног судара јер су СССР и САД на врхунцу Хладног рата имали по 30.000 атомских и нуклеарних бојевих глава, а сада две велесиле имају по 7.000. Процењују да је то премало за атомску зиму и још верују да могу победити. Ми, међутим, сада имамо важне предности у брзини и маневарским способностима ракета и великог савезника у величини територије. А дође ли до фаталног сукоба, победиће онај ко падне последњи, односно ко се дуже одржи.“

САМОБИТНА ДРЖАВА-ЦИВИЛИЗАЦИЈА Шири оквир Концепције – колико год то за неке било изненађујуће – осветлио је поглавар Руске православне цркве, патријарх московски и целе Русије Кирил.
„Нестала је коначно лажна дипломатија из ере детанта. Запад је себи био поставио задатак да нас узме голим рукама, без икаквог рата, да нас заваравањима увуче у свој свет, да нам усади своје вредности. Али наш народ и наше руководство су схватили да су њихове вредности у супротности с нашим, јер Света Рус, хвала Богу, и даље чува хришћанске норме које су уграђене у систем наших националних вредности. Када је постало јасно да више немамо са њима ништа заједничко, то је довело до војног сукоба.“
Патријарх Кирил је ово рекао учесницима трпезе после литургије у московском Саборном храму Христа Спаситеља поводом Уласка Господњег у Јерусалим. И додао: „Ми бранимо своју веру, свој морални систем вредности. Не желимо родитеље број 1 и број 2. Не желимо да се изгуби разлика између полова. Не желимо да њихове перверзије постану и наше и норма.“
С обзиром на све, не изненађује што Кремљ Концепцију спољне политике дефинише као „документ стратешког планирања и систем погледа на националне интересе Руске Федерације у спољнополитичкој сфери“ који одређује „основне принципе, стратешке циљеве и главне задатке“.
У светлу речи патријарха Кирила, потпуно је логично што Русија у Концепцији саму себе означава као „самобитну државу-цивилизацију“. Такође и као „један од суверених центара светског развоја који има историјски детерминисану мисију да подржава глобални баланс снага и настајање многополарног светског система који ће обезбеђивати услове за мирни поступни развој човечанства“.

СВЕТ КОЈИ ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ Почетком марта један од најугледнијих америчких политиколога Грејем Елисон, у чланку за „Форин аферс“, директно је оптужио Бајденову администрацију за политичко слепило и ригидност: „Тврдња да су сфере утицаја завршиле на сметлишту историје претпостављала је да ће друге земље једноставно попунити места која су им додељена у светском поретку предвођеном Сједињеним Државама. Сада то делује више него наивно. Али како се многи амерички аналитичари и политичари и даље држе представа о Кини и Русији обликованих у прошлој ери, њихови ставови о томе шта САД треба, а шта не треба да раде – и даље су у складу са светом који више не постоји.“
Концепција суштински указује на исто: „Човечанство пролази кроз еру револуционарних промена. Формирање праведнијег, мултиполарног света се наставља. Неповратно постаје прошлост неравнотежни модел светског развоја, који је вековима обезбеђивао предоминантни економски раст колонијалних сила. Сматрајући јачање Русије као једног од водећих центара развоја савременог света, претњом западној хегемонији, Сједињене Државе и њихови сателити искористили су мере које је Руска Федерација предузела да заштити своје виталне интересе поводом Украјине као изговор за заоштравање дугорочне антируске политике и покренули нову врсту хибридног рата. Та политика има за циљ да на сваки могући начин ослаби Русију, ограничи њен суверенитет у спољној и унутрашњој политици и уништи територијални интегритет. Овај курс Запада је добио свеобухватан карактер и фиксиран је и на доктринарном нивоу.“

Незванично, када се председник Кине, пред полазак за Пекинг, опраштао с Путином, рекао је: „Заједно ћемо стварати нови свет“: Владимир Путин и Си Ђипинг

РУСИЈА НЕ ПОМИШЉА ДА ПОПУСТИ Један од најауторитарнијих руских спољнополитичких експерата Сергеј Караганов указује и на ово чега у Концепцији, због њене природе, формално нема.
„Година која је прошла од почетка Специјалне војне операције заправо је прелазак Русије из прикривеног рата који је Запад водио против ње деценију и по у отворенију фазу… Предстоји дуга и тешка борба која ће одредити да ли ће наша земља моћи да опстане и настави да побеђује… Циљеви операције су, поред одбране Донбаса, поновно уједињење исконских руских земаља Југа и Истока и уништење војне машинерије онога што може остати од данашње Украјине. Неприхватљиво је очување украјинске државности на бази мешавине русофобије и монструозног компрадорства њених елита.“
Концепција наглашава да сукоб у Украјини и поводом Украјине „није био избор Руске Федерације“ која себе не сматра непријатељем Запада и очекује да ће у будућности „државе које припадају западној заједници схватити бесмисленост своје конфронтационе политике и хегемонистичких амбиција“.
Москва закономерном сматра јачање сарадње између држава изложених спољном (западном) притиску.
Сама и не помишља да попушта. Штавише, у Концепцији наглашава да ће подржавати интересе, развој и безбедност својих савезника и партнера без обзира да ли су добили чланство у међународним организацијама. И упозорава да ће непријатељска дејства пресецати „и симетричним и асиметричним мерама“.
За време свечаног ручка који је Путин у Кремљу недавно приредио Си Ђинпингу била је емитована кинеска песма из 2006. са поруком (у слободном преводу): „Сутра ће бити рат, наша армија и флота ће разбити непријатеља…“
Ово, дакако, није могло да буде случајно.
Једнако није случајно што у Концепцији пише: „Русија има за циљ даље јачање свеобухватног партнерства и стратешке сарадње са Народном Републиком Кином, међусобно помагање и јачање координације на међународној арени.“

Москва упозорава да ће непријатељска дејства пресецати „и симетричним и асиметричним мерама“

СТРАТЕШКИ ИЗБОР КИНЕ Концепција фиксира и да ће Русија „даље развијати високопривилеговано стратешко партнерство са Републиком Индијом“ и да ће са својим великим партнерима, као и другим заинтересованим земљама, радити на формирању Великог евроазијског партнерства.
У Москви одлично знају да ће Бајден и све што стоји иза њега одустати од подривања Русије само ако буду на то присиљени и да ће и антируске санкције, како је рекао Путин, „остати задуго“. Знају да трезвеност постоји само унутар изолационистичке фракције америчких републиканаца чији један од представника, сенатор Џош Хоули упозорава да се САД не могу качити с Кином и Русијом истовремено и без одустајања од дела амбиција.
У Концепцији се зато наглашава: „Курс према Сједињеним Државама биће комбинованог карактера, са узимањем у обзир да је та држава један од утицајних суверених центара светског развоја и истовремено главни инспиратор, организатор и извршилац агресивне антируске политике колективног Запада и извор главних ризика за безбедност Руске Федерације и света.“
Незванично, када се Си Ђинпинг, пред полазак за Пекинг, опраштао с Путином, рекао је: „Заједно ћемо стварати нови свет.“
Ово је потврда да је Кина стратешки изабрала. И да је и тај избор руска историјска алатка. Као што је и садржај Концепције – кинеска партнерска историјска алатка.

НЕИЗБЕЖАН НИЗ СУКОБА Кључни људи у државном врху Кине сигурно добро разумеју и ове процене и поруке Караганова: „Специјална операција у Украјини зауставља војнополитичку експанзију Запада и хируршки лечи метастазу коју знамо под именом НАТО. Такође, решава још један важан задатак – припрема руско друштво за две деценије живота у условима урушавања америчког светског поретка са неизбежним низом сукоба. За триста година свог ’европског пута’ од Европе смо узели све што је могло да нам користи. Она ће према нама у наредним деценијама бити релативно непријатељска, а Европска унија ће се неумољиво урушавати. Њој су антируске санкције и русофобија сада потребне да је, попут обручева, држе заједно.“

Један коментар

  1. Neosporno je da Rusija mora da istraje. Verujem da ima kapacitet za to. Kao što verujem da bi SAD (NATO) vrlo rado, kada fizički iscrpe ukrajinske snage, na tom mestu videle poljske vojne snage. To bi u potpunosti odgovaralo konceptu potpunog iznurivanja Rusije, koja bi tada bila laka meta za SAD. U tom smislu ne čudi izjava Medvedeva da će Poljska nestati u slučaju učešća NATO u ukrajinskom konfliktu. Međutim, “učešće” Poljske ne mora biti u skladu sa članom 5 sporazuma NATO. Ako Poljska prva krene to onda nema veze sa tim članom. Jeste da su odnosi Rusije i Poljske kroz istoriju opterećeni (kao i danas), ali pretpostvljam da velikom broju poljskih građana nije u interesu da ratuje, tj da “nasedne” na politiku SAD. Mada su SAD, čini se, dugi niz godina pripremale Poljsku, kao svog eksponenta, za izvršne radove. Tek kada Rusija istraje, u igru ulazi tandem Rusija-Kina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *