Поход на Пекинг

Да ли су Европљани, упркос притисцима из Вашингтона, овом приликом преломили да не раде (као у случају Русије) у корист сопствене штете: Посета француског председника Емануела Макрона и председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен Пекингу требало би да покаже како одвајање Европске уније од Кине „нити је изводљиво нити је у интересу Европе“

Партнери и савезници с оне стране Атлантика захтевали су од Европљана, и захтевају, изричито до ригорозности, да се, по сваку цену, и неодложно, ослободе превелике зависности од Кине. По истом рецепту (а заправо америчком диктату) како су то учинили, и чине, кад је Русија у питању. У оба случаја – на сопствену штету.
Санкције уведене Русији, а реч је о (до сада) оних фамозних десет пакета – најстрожа казна (равна одмазди) коју је Европска унија у својој историји увела једној земљи – вратиле су се, и све драстичније враћају, као бумеранг. Најпре бојажљиво, а потом све учесталије и гласније, медији сведоче о закаснелом и горком буђењу политичких елита суочених са изливима социјалног гнева у све више земаља. Дуго времена симбол стабилности, Европа постаје политички трусно тле.
Ако је на почетку рата у Украјини (а све се драматизовало с њим) јавност подржавала званичну политику (никад, истина, без изузетка и беспоговорно) у „осуди руске агресије“, ситуација почиње да се мења. И даље је снажна солидарност са Украјином, али неочекивано дуго трајање рата (а нема наговештаја да би скоро могао да се оконча) чини своје. Све учесталија, и гласнија су питања о сврсисходности санкција и могућим (фаталним) последицама све дубљег уласка у украјинску ратну лаву.

ДВЕ ВРСТЕ СТРАХА С једне стране, постоји страх да би заиста враг могао да однесе шалу и да се преко украјинског жаришта распламса рат непредвидивих, у сваком случају застрашујућих размера. С друге стране, Европљани се плаше да би терет украјинског рата, и у војном и у финансијском смислу, могао да падне на њихова плећа.
На то упозорава немачки министар одбране – у разговору с новинарима „Велт ам зонтага“, Борис (име добио по Борису Пастернаку, на „кумовање“ своје мајке) Писторијус. Ако у Белу кућу концем следеће године (а председничка кампања, иако званично није почела, већ се захуктава) стигне председник који би могао да се „дистанцира од Европе и НАТО-а (министар страхује да би то могао бити, иако га не спомиње, републиканац Доналд Трамп), Немци и Европљани ће се суочити с великим искушењима: мораће да „надокнаде мањак (одсуство) америчког ангажовања“. Писторијусове стрепње се не окончавају ту. Чак и ако нови амерички председник буде Европљанима (за разлику од Трампа) „пријатељски наклоњен“, ситуација се битније не би променила: Вашингтон ће се, и у том случају, више окренути Далеком истоку.
Немачког министра одбране, у том контексту, посебно брине чињеница да с оспособљавањем и опремањем Бундесвера, за шта је непосредно задужен, неће ићи лако. Упркос томе што је влада Олафа Шолца повукла потез без преседана у немачкој послератној историји, издвајањем астрономске своте – сто милијарди евра – за ту намену, Писторијус констатује да „рупе“ у Бундевсверу неће моћи да се „попуне“ ни до 2030. године. И додаје: наоружавање немачке војске отежавају испоруке Украјини. Залихе онога што би могло да се уступи Кијеву су очигледно на измаку. Имамо само један систем „патриот“ (противваздушна одбрана), ако га дамо, каже министар, немамо на чему више ни да вежбамо…
Кад је реч о санкцијама Русији, има све више индиција да су управо они који су их изгласали и наметнули, због њиховог разорног „повратног дејства“ (баук инфлације, осетан пад стандарда у земљама благостања), принуђени да их крше: „операција заобилажења“ санкција преко земаља које то нису учиниле увелико је у току. Њу „превиђа“ статистика о директној трговинској размени између земаља Европске уније и Русије која је, заиста, по подацима Еуростата, опала. Не, међутим, и стварни руски извоз, макар заобилазним путем.
С Кином и Европљанима, иако (још) не тако драматична као с Русијом, ситуација је осетно компликованија: зависност Европске уније, посебно њених најјачих привреда, немачке и француске, од кинеског тржишта је већа. Али у тој сразмери је и притисак Вашингтона да се, као што су то учинили у односима с Москвом, ослободе зависности од Пекинга. Посебно кад је реч о извозу, али и увозу „сензибилних“ производа високе технологије.
Ево само два примера. На експлицитан (наредбодаван) захтев Џоа Бајдена, холандски премијер Марк Руте је увео ригорозну рестрикцију у испоруци микрочипова и полупроводника Кини. Од немачког канцелара се, такође изричито, захтева да се отараси кинеске Г5 мреже, што је Олаф Шолц, како се чује, спреман да учини.
Проблем је, међутим, што Сједињене Америчке Државе, по империјалној логици и хегемонијалном императиву, играју двоструку игру у искључиво сопственом интересу: слабљењем европске позиције појачавају сопствену. Пример: огромном свотом од 370 милијарди долара дотација домаћим фирмама, али и европским са седиштем на америчком тлу, посебно у енергетском сектору и производњи аутомобила на струју, Вашингтон је уздрмао Европу – привучене (нелојалним) субвенцијама фирме са Старог континента хрле преко океана подривајући сопствене националне економије и њихову конкурентност.
Још један илустративан случај. Звучи парадоксално, али је у складу са споменутом логиком Вашингтона: док своје европске савезнике ограничава и спутава у односима с Кином, трговинска размена Америке с овом земљом је, упркос санкцијама (још из „Трампових времена“) и напетим дипломатским односима (Тајван, рушење кинеског балона), у минулој, 2022. години достигла рекордну вредност – 642 милијарде евра. При чему Кина у тој размерни остварује велики суфицит.

НЕУМОЉИВА МАТЕМАТИКА Бајден је у сусрету с председницом европске „владе“ (Комисије) Урсулом фон дер Лајен, уместо „примирја“ у трансатлантском трговинском рату (истина не првом) акценат ставио на утаначивање заједничке „стратешке платформе“ у антагонистичком односу према Кини. Под паролом европске самоодрживости, независности и диверзификације, од Европљана се захтева да се „потпуно осамостале“ од Кине у свим кључним индустријским и економским секторима, од енергије до високе технологије.
У питању је припремање „платформе за економску сигурност“ за формацију Г7 под, као увек, диригентском палицом Вашингтона. Документ би требало да садржи „оштре претње“ Кини, ако се (а с тим се одавно спекулише на Западу) одлучи да оружјем прискочи у помоћ Русији – потпуно завртање славина за испоруку „сензибилних материјала“ и технологија (чипови, полупроводници) Пекингу.
Операцију „ослобађања (пре)велике зависности“ од Кине лакше је, међутим, планирати него остварити. Ту је математика неумољива: Кина производи 80 одсто соларних панела на светском тржишту, 65 одсто литијумских батерија, 40 одсто састојака за израду лекова и има (ускоро) готово 20 одсто удела у производњи полупроводника.

И у тако строгим америчким пројекцијама, ма колико то било тешко, Европљанима ће ипак бити лакше на економском фронту него у геостратешком прекомпоновању: бизнис је као вода, упркос препрекама, нађе (заобилазно) свој пут. Како, међутим, и по којој цени, пратити Сједињене Америчке Државе у геостратешким амбицијама и аспирацијама кад је у питању Кина?
У једном од ранијих текстова у „Печату“ подсетио сам на упозорења једног од (некадашњих) првака Социјалдемократске партије (СПД). Реч је о Гинтеру Ферхојгену, својевремено истакнутој и утицајној личности, не само на националној него и на европској сцени: био је, у неколико мандата, комесар, а у једном од њих и потпредседник Европске комисије. Уз констатацију да Европа постаје „све патуљастија“ у (вазалском) односу са Сједињеним Америчким Државама, Ферхојген упозорава: Немачка и Европа не би смеле да слепо и беспоговорно подржавају агресивну политику Вашингтона према Кини која води у ратну катастрофу.
А о потенцијалној опасности од директног ратног сукобљавања Сједињених Америчких Држава и Кине се све учесталије говори. Не само што би две велике силе, једна хегемонијална на силаску, друга у успону, с претензијама да преузме то место, могле да упадну у Тукидидову замку: такав сукоб се, по његовој теорији, неизбежно окончава и разрешава – ратом.
О рату као готово сигурној извесности говорио је недавно један утицајни амерички генерал. А тај рат би, упозорио је своје колеге и војнике, могао да се догоди већ за коју годину, вероватно 2025. Окидач би био Тајван. Ако би на парламентарним изборима те године на острву које Пекинг сматра неодвојивим делом своје територије победили „радикални националисти и суверенисти“, Пекинг не би могао све то да посматра пасивно, скрштених руку.
Америка би, у том случају, војнички прискочила у помоћ кинеском острву које, иначе, званично не признаје као независну државу. Вашингтон, наиме, остаје формално на политици (и позицији) „једне Кине“, а она укључује и Тајван као део њене територије. Сједињене Америчке Државе, међутим, и овде играју двоструку игру: издашно помажу, политички, финансијски и војно (несусталим испорукама оружја) државу коју „не признају“.

ЗАТЕЗАЊЕ КОНОПЦА А да се америчко-кинески „конопац“ озбиљно затеже, потврђују не само учестала дипломатска варничења него и чињеница да се ривалство двеју земаља усијава до експлозивности.
Прва личност америчких обавештајних служби (директорка) Арвил Хејнс је недавно алармантно упозорила чланове Конгреса да Кина „доводи у питање позицију САД у целоме свету на свим пољима: економском, технолошком, политичком и војном“. И да ће, под вођством Си Ђинпинга, наставити с „наметањем супериорности Кине“ и њеном „пројектовању као планетарне силе“. У том контексту, зближавање Русије и Кине, преточено у „стратешко партнерство“ на свим пољима, током посете кинеског лидера Москви, и снажне подршке руском председнику управо у часу расписивања фамозне хашке потернице за њим, представља за Вашингтон велики изазов и опасан сигнал.
У тај контекст су се уклопили и потези Пекинга с именовањем првих личности у два посебно важна министарска ресора, шефа дипломатије и министра одбране. Нови министар спољних послова Ћин Ганг изненадио је људе у Вашингтону констатацијом да ће односи Пекинга и Москве бити „што свет буде турбулентнији“, све „разгранатији и интензивнији“. Од доскорашњег кинеског амбасадора у САД Американци су „очекивали друкчије тонове“. Администрацији у Вашингтону још иритантније је било именовање Ли Шангфуа за министра одбране. Он се нашао на њиховој „црној листи“, са забраном уласка у САД, због блиских веза с руском војном обавештајном службом и улоге у куповини борбених руских авиона СУ-35 и противваздушних система С-400.
У таквој атмосфери, с осећањем онога ко се нашао између чекића и наковња, Европљани су и кренули у поход на Пекинг предвођени француским председником Емануелом Макроном и председницом Европске комисије (Немицом) Урсулом фон дер Лајен. Немачки канцелар је то учинио нешто раније, уз снажно противљење и Вашингтона него и његових коалиционих партнера, Зелених. Емануел Макрон и Урсула фон др Лајен су тиме решили, бар у овом тренутку, и до даљег дилему „шта чинити с Кином“: разлаз или наставак сарадње, уз ризике. Определили су се, у изнуђеном позиционирању, због рата у Украјини и вашингтонских реских захтева, за ово друго.
Председница Европске комисије је (опет, засад) преломила: Европска унија не би требало да окреће леђа Кини већ да се у тој сарадњи концентрише на смањење ризика, одвајање од Кине нити је изводљиво, нити је у интересу Европе. Тај изричит став у Макроновој верзији има један услов који ће, као своју, и европску „црвену линију“ саопштити Си Ђинпингу: да се Пекинг обавеже да неће испоручити, и испоручивати, оружје Москви…