Опомене Достојевског

Ф. М. Достојевски као мислилац, филозоф и богослов, превео и приредио Добрило Аранитовић, Шабац, 2022

Пре две године навршило се два века од рођења једног од најважнијих писаца светске књижевности Фјодора Михаиловича Достојевског. Прошле године, такође, навршило се 150 година од објављивања његовог чувеног романа Зли дуси, али и један век од испловљавања чувеног „филозофског брода”, којим су комунистичку Русију напустили Сергеј Булгаков, Лав Карсавин, Николај Лоски, Семјон Франк, Иван Иљин и још близу 160 интелектуалаца, највише професора хуманистичких наука, али и инжењера и лекара. Сви ови јубилеји долазе у сећање када се читалац сусретне са обимним зборником помало дугачког, али јасно одређеног наслова: Фјодор Михаилович Достојевски као мислилац, филозоф и богослов. Зборник је приредио и уз помоћ бројних добротвора објавио Добрило Аранитовић, добри дух српске библиографије и неуморни преводилац с руског. Међу корицама ове књиге сабрано је 25 превода пажљиво одабраних текстова о Достојевском, који допуњавају, али и у одређеној мери мењају слику коју су српски читаоци могли да стекну о великом писцу и његовој матичној култури.
Књига се састоји од три дела. Први чине филозофски и књижевно-теоријски радови настајали у дугом луку 20. века, почев од Лава Шестова, преко руских емигрантских филозофа (Борис Вишеславцев, Николај Берђајев, Фјодор Степун и др.) па све до и даље активних аутора, међу којима је најзначајнији Владимир Кантор. Други, веома драгоцен део, чине библиографија превода на територији бивше Југославије од 1901. до 2021. дела или одломака из ширих радова Фјодора Михаиловича који имају филозофски, публицистички или богословски значај, библиографија радова о Достојевском као мислиоцу, филозофу и богослову, као и мисли из Дневника писца (1860–1881). У целости је приложен и пророчки (у политичком смислу) есеј Достојевског „Нешто строго лично о Словенима што сам давно хтео да кажем”, у којем је аутор Злочина и казне готово у потпуности препознао развој односа Јужних Словена према Западу и Русији у годинама након коначног ослобођења од вишевековне турске окупације. Коначно, у трећем делу објављене су рецензије проф. др Јовице Тркуље, др Владимира Димитријевића и Небојше Ковачевића о самој књизи и њеном значају.
Текстови сабрани у првом делу књиге већ су били публиковани у периодици или прочитани на Трећем програму Радио Београда. Међутим, њихова расутост и релативно лоша доступност захтевали су да се нађу међу корицама једне књиге. Сабрани, они нам омогућавају да увидимо шта се у разумевању Достојевског, које је у Србији и даље одређено с једне стране фундаменталним тумачењима Михаила Бахтина, а с друге радовима руских религиозних филозофа и њихових домаћих настављача (владике Николаја Велимировића и Аве Јустина Поповића), ипак променило. Да ли је савременом читаоцу Достојевски и даље најважнији као творац чувене идеје (и идеала) о свечовеку, толико значајне нашим међуратним писцима и мислиоцима (од поменутих светитеља СПЦ, преко Станислава Винавера па све до Владимира Дворниковића) или постоје и одређени тамни тонови у руској, па и српској природи, које је Достојевски уочио и литерарно упризорио, али смо ми некако били слепи за њих?

Добри дух српске библиографије и неуморни преводилац с руског: Добрило Аранитовић, фото: скупштина општине Пљевља

У руској култури се ово питање рефлектује кроз однос Октобарске револуције, посебно злочина који су је обележили, и дела великог писца. У сржи тог проблема лежи појам „руске стихије”, односно могућности руског човека да обухвати не само најузвишеније моменте људске духовности већ и да ослободи најниже пориве у социјалној катаклизми. Због тога и није чудно што се у већини текстова зборника тумаче најчешће два романа Фјодора Михаиловича – Зли дуси и Браћа Карамазови. Јер на питању односа људске природе и социјалне деструкције (или конструкције) прелази се данас већ порозна граница између тумачења и значаја књижевности у националној култури и идентитету. У тој перспективи, романи и дела Достојевског престају да буду творевине тзв. чисте књижевности (ако је овај писац икад и тежио да она то буду) и добијају одређену спознајну, односно филозофску, психолошку или богословску вредност.
За савременог српског читаоца посебно важан може да буде и однос тренутка када Достојевски пише своје главне романе, и тренутка када се таква питања о њему постављају: то је искуство емигрантских мислилаца о поразу оне Русије којој су припадали, а која је доживела бродолом у револуцији, али и искуство аутора попут поменутог Владимира Карловича Кантора, који су доживели и пораз црвене идеје и социјални расап транзиције деведесетих, уз истовремени препород религиозне руске мисли. У том контексту, културна потреба, или боље рећи нужда која стоји иза таквих питања слична је ситуацији у којој је српска култура данас – у предворју можда и највеће кризе њених темељних постулата. Због тога би се могло рећи да су савременом читаоцу драгоценији текстови у којима се разобручено разарање, карактеристично за грађански рат и рушење једног вишевековног система, проналази у могућностима руског карактера, него у теоријама Ивана Карамазова, или протагониста Злих духа. Тако Борис Вишеславцев пише да је управо „руска стихија” непојамна и странцу неразумљива „суштина руске душе, руског карактера, руске судбине, чак и руске природе”. Колико је ово далеко од данас и даље популарне либертаријанске тезе о рационалности човекових избора, а истовремено блиско одређењима руске револуције које су још 1920-их година дали Станислав Винавер или Драгиша Васић? Међутим, ако ова стихијност и неограниченост руску културу у дубљем смислу разликује од западноевропског идеала, није ли онда Достојевски казао и нешто друго у својим делима, а што се не односи само на нихилистичку припрему социјализма у 20. веку?
Управо ка таквој врсти синтезе иду радови Владимира Кантора, који у тексту „’Карамазовштина’ као симбол руске стихије” указује на традицију у разумевању овог карактеролошког појма и, ослањајући се на радове Бориса Вишеславцева, показује дубоке корене ове појаве. Она не само да производи битну разлику у односу на рационални и одмерени западноевропски културни тип већ и у односу на класичне представе о добром и питомом руском човеку. У његовим дубоким архетипским слојевима који су остајали „испод радара” других писаца, словенофила највише, може да се крије и клица чистог зла. Отуда Кантор с правом истиче да су јунаци Фјодора Михаиловича „били својеврсна негација и оповргавање претходних типова руске класике”, јер, речима самог писца, „Извесни веома добри људи могу некако одједном да постану мрски изгредници и злочинци – нека само упадну у тај вихор, у тај судбински вртлог грчевитог и тренутног самоодрицања, који је тако својствен руском националном карактеру у појединим тренуцима његовог живота.” Није ли Револуција била такав један тренутак?
Борис Вишеславцев би свакако потврдно одговорио, и то позивајући се на веома интересантну билину „Иља Муромец у свађи с Владимиром”, руску народну епску песму коју је објавио и за Србе значајни А. Гиљфердинг. У тој песми Вишеславцев је видео предсказање револуције. Ево њеног кратког садржаја: „Кнез Владимир је сазвао на ’свечану гозбу’ све јунаке, али није позвао само ’сељачког сина’ Иљу Муромеца, првог руског јунака.” Јунак се увредио, али жестина његовог одговора као да је усмерена и према великом кнезу и према Богу самом. Он је дошао у Кијев, „И до Божјих цркви дошетао / Па саломи крсте по црквама / И кубета златна избушио.” А након тога позвао је пијанце из кијевских крчми да златне куполе утопе у вину. Кантор поентира да је „скоро као буквална реприза” овог поклича Иље Муромеца одјекнуо „Лењинов позив у Октобарској револуцији: ’Пљачкај опљачкано!’”
Колико је близак овај опис разобручене јуначности, као архетипа руске душе, бесловесном епском човеку који није истински охристовљен, а кога је у дубинама српске културе открио, тумачећи Његоша, Жарко Видовић? Ове паралеле недвосмислено показују на постојање недовољно осветљених веза између комунистичке револуције код нас и динарског епског менталитета.
Слична питања савремени читалац могао би да постави и читајући текст Владимира Кантора о Злим дусима, под називом: „Карневал и злодухост”. У њему руски историчар и теоретичар књижевности поставља тезу да је кључни тренутак овог романа карневалски бал – када се дословно разобручавају све друштвене и културне норме, што се врхуни у злочинима који добијају потом и своје идеолошко, односно нихилистичко оправдање. У том смислу, као наративно уобличено упозорење о опасности свакодневног карневала као животног идеала, шта на ту тему може рећи савремени српски или други православни читалац, у свету који живи последице сексуалне револуције из 1968. године? Јер разобручени витализам руског карневала није фешта у Рио де Жанеиру већ побуна старог паганског човека против танке глазуре хришћанства. Зли дуси, отуда, нису само нихилистички револуционари него и у библијском смислу демони као богови старе вере, истиче Кантор. Не кореспондира ли овај литерарни увид са упозорењима о. Серафима Роуза о њуејџ религији, али и низа савремених мислилаца о неприметној али растућој репаганизацији постхришћанског света?
У слутњи сазнања о свету које читалац добија сусретом с другачијим и свеобухватнијим тумачењем Достојевског огледа се и величина класика који у савременом свету има двоструку баријеру испред себе: политичку, због рата у Украјини, и идеолошку, због продора „воукизма“ у студије књижевности. Међутим, зборници попут овог као да имају функцију огледала из чувеног романа Оскара Вајлда Слика Доријана Греја. Читајући их, савремени човек скида застор и суочава се са слутњом коју је дубоко у себи потиснуо: да је спољашња образина вечите модерности плаћена нечим страшним и злослутним што неминовно мора доћи на наплату.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *