HRABRIM ODLUKAMA SPREČAVAO POGIBIJE

General-pukovnik Spasoje Smiljanić

Agresija NATO-a na Srbiju (SRJ) 1999. godine po mnogo čemu bila je drugačija i specifičnija u odnosu na ratne sukobe tog vremena.General-pukovnik Spasoje Smiljanić, inače pilot, koji je bio komandant RV i PVO, na početku rata doneo je nekoliko teških odluka, čime su sprečene pogibije pripadnika tog vida Vojske Jugoslavije

U našim vojnim školama uče se lekcije ekonomisanja snagama i sredstvima tokom dejstava u ratu i izvršavanja namenskih zadataka. Vojnik, odnosno starešina, najveće je blago odbrane. Prilikom rešavanja taktičkih zadataka u miru uvek se daje prednost onim rešenjima gde se ratni zadaci ostvaruju brže, sa što manje ljudskih gubitaka i uz redukovani utrošak municije i drugih artificija.
Poređenja radi, spomenimo rat u Ukrajini, gde se po svemu sudeći u proseku gine više nego u prethodnim ratovima. U dosadašnjim bitkama i borbama ukrajinska vojska je često poturala svoje vojnike kao topovsko meso. Zapadne države, štedro podržavajući Oružane snage Ukrajine, nekoliko puta je to saopšteno, nisu u mogućnosti da u specijalizovanim fabrikama proizvedu toliko municije koliko vojnici potroše na frontu.
General-pukovnik Spasoje Smiljanić, u vreme agresije na Srbiju (SRJ) 1999. godine komandant RV i PVO, pre otpočinjanja ratnog sukoba doneo je više odluka kojima su predupređeni gubici u našim jedinicama i sastavima tog vida VJ. Jedna od najtežih bila je izričita zabrana poletanja pilota na supersoničnim avionima MiG-21.

Kako je, gospodine generale, došlo do toga da se vazduhoplovnim snagama NATO-a ne suprotstave avioni MiG-21?
Bio je 24. mart 1999. godine, 19.55 sati. Pukovnik Miloš Gordić, u funkciji načelnika grupe za borbeno komandovanje, javlja: „Prve rakete su pogodile naše objekte.“ Naredio sam: Sve snage PVO planirane za suprotstavljanje prvom udaru aktivirati, izuzev aviona MiG-21, kojima zabranjujem poletanje. Odlučio sam da zaustavim ono sa čim su se složili svi, i kolege saradnici i GŠ VJ. Bila je to teška odluka, ali nije doneta u trenutku! Ja sam pilot. Na avionu tipa MiG-21 počeo sam da letim 1970, do dana agresije leteo sam na ovom avionu punih 29 godina. Poznavao sam avion, kako bi rekli piloti, „u dušu“. Pripadao je drugoj tehnološkoj generaciji i imao vrlo skromne manevarske i vatrene mogućnosti. Opremljen je radarom dometa osmatranja oko 20 km, raketom dometa 10-15 km. Njegovi osnovni nedostaci bili su: nedostatak savremene nišansko-navigacijske opreme, vrlo slaba otpornost na elektronsko dejstvo protivnika. Šta može avion takvih borbenih mogućnosti da uradi protiv NATO lovaca F-16, F-15, F/A-18, F-14, Miraž-2000? Šta će raditi piloti u tako inferiornoj situaciji? Potrebe odbrane zemlje su nalagale angažovanje svih raspoloživih snaga, a razum mi je govorio da avioni tipa MiG-21 nemaju nikakve šanse. Prema važećim operativnim proračunima, za uništenje jednog savremenog aviona protivnika, bilo je potrebno 10-15 aviona MiG-21. Odluka o zabrani poletanja migova 21 je proizvod mog poznavanja aviona i razmišljanja.
Ta odluka naišla je na burno reagovanje u vojnom vrhu, a primedbu je imao i predsednik Slobodan Milošević.
Moja odluka, kod većine ljudi u RV i PVO, kao i kod ljudi na najvišim položajima u Vojsci, naišla je na razumevanje i uvažavanje. Neki od njih nisu imali razumevanje. Na jednom sastanku (oko 15. aprila) kod predsednika SRJ, u prisustvu načelnika Štaba Vrhovne komande, generala Dragoljuba Ojdanića, predsednik Slobodan Milošević mi je rekao: „Generale Smiljaniću, ima generala koji misle da je trebalo da upotrebite avione MiG-21 u protivvazdušnoj odbrani.“ Zatečen, pokušao sam da objasnim da je moja odluka sasvim ispravna i da ostajem pri njoj. Rekao sam: Gospodine predsedniče, imali smo 24. marta ispravnih 46 aviona MiG-21. Koliko god da smo ih podigli, duboko sam ubeđen da se nijedan ne bi vratio. Izvinio sam se i rekao: Ne znam šta bi bilo sa našom odbranom 25. marta, kada bi u svet otišla informacija da su avioni NATO-a u prvoj noći agresije (u prvom udaru) oborili 20, 30 ili možda 50 aviona lovaca SRJ. Predsednik Milošević je reagovao: „Pravilno ste uradili, generale, potpuno shvatam koliko su naši migovi-21 inferiorni u odnosu na NATO lovce.“ Prijalo mi je razumevanje predsednika za donetu odluku. Bila je to za mene velika satisfakcija. U samom početku agresije devet najsavremenijih aviona lovaca (MiG-29), koje je imala Vojska Jugoslavije, upotrebljeno je za suprotstavljanje avijaciji NATO-a. Od poletelih devet aviona oboreno ih je šest i poginula su dva pilota.
U veoma inferiornoj situaciji, u kojoj su se našli, naši piloti lovci na avionu MiG-29 su bez dvoumljenja prihvatili rizik i u prvim minutima agresije poleteli u susret neprijatelju – koji napada našu zemlju. Potpuno svesni odnosa snaga, oni su ušli u neravnopravnu borbu u našem vazdušnom prostoru, u borbu za moral vojske i naroda, za one vojnike razmeštene na prostoru Kosova i Metohije, za „vojnovce“ i „raketaše“ koji su strpljivo i hrabro sedeli u svojim radarskim kabinama i stanicama za vođenje raketa, svesni da svakog momenta po njima može biti izvršen udar i da im mogu biti ugašeni životi. Ali pre svega za zakletvu koju smo dali otadžbini! Bio je to iskaz rodoljublja i patriotizma odvažnih i hrabrih oficira – pilota. Njihova borbena energija pokolebala je i neprijatelja, ali i više od toga, bila je to varnica kojom je raspaljen borbeni moral svih pripadnika RV i PVO, pa i vojske u celini, a narodu poslata poruka – spremni smo da branimo našu zemlju!
Vašom blagovremenom odlukom izbegnuta je i katastrofa na Fruškoj gori?
Pravilom za razmeštanje i organizovanje rada Komande RV i PVO u ratu, bilo je predviđeno da se razmesti na komandno mesto „Fruška gora“. Podzemni objekat na Fruškoj gori je dimenzioniran za rad i smeštaj (stalni boravak) 130–150 ljudi, što je oko 50 odsto tadašnjeg brojnog stanja ratnog sastava Komande RV i PVO. Ljudstvo koje se nije moglo razmestiti u podzemni objekat razmeštalo se u montažne objekte van podzemnog objekta. Svestan činjenice da je ljudstvo van podzemnog objekta, u prvom udaru avijacije NATO-a po komandnom mestu, izloženo smrtnoj opasnosti, doneo sam odluku da na to komando mesto ode onoliko ljudi koliko može da radi i živi u podzemnom objektu. Drugim rečima upućen je Štab Komande RV i PVO, ojačan predstavnicima (2-3 čoveka) ostalih organa Komande, kao veza sa svojim organima, radi koordinacije. Za sve ostale iz Komande naredio sam razmeštaj u Zemunu po organizacijskim celinama, sa jednim zajedničkim organom za koordinaciju kojim je rukovodio general-major Branislav Dašić. Koliko je bila opravdana ova odluka strategijskog značaja za RV i PVO, pa i Vojsku Jugoslavije, potvrđuje to da je NATO već 24. 3. u 20.35 časova izvršio dejstvo po komandnom mestu (KM) RV i PVO „Fruška gora“ i uništio sve montažne objekte.
Po istom modelu sam, samo u nešto manjem obimu, iz operativnog rasporeda Komandnog mesta Vazduhoplovnog korpusa, razmeštenog u šatore na otvorenom prostoru, izmestio dve najbitnije organizacione celine – Grupu za borbeno komandovanje i Operativno-štabnu grupu i razmestio ih u podzemni objekat „Straževica“. Na ovaj način je omogućen siguran i neprekidan rad ključnih organa, za planiranje i izvršno komandovanje snagama Vazduhoplovnog korpusa, u zaštićenim uslovima. Komandna mesta RV i PVO, posebno ona operativnog nivoa, bila su stalna meta NATO-a. Na njih je izvršeno 50 napada sa više od 80 vatrenih dejstava, pri čemu su na svim nivoima poginula samo dva pripadnika RV i PVO.
O premeštanju 20. operativnog centra sektora PVO koji je lociran u Staroj Pazovi bilo je oprečnih mišljenja?
Na svakodnevnim sastancima Kolegijuma komandanta RV i PVO primetio sam da se izmeštanje 20. operativnog centra sektora (OCS) PVO ne izvršava, a vreme planirano za početak izmeštanja je već isteklo. Na sastanku od 22. marta 1999. tražio sam od članova kolegijuma da se izjasne zašto se izmeštanje ne vrši. Obrazloženje je bilo da se to ne može uraditi a da se ne naruši sistem komandovanja PVO u 20. sektoru PVO (severno od 44. paralele), da je nemoguće demontirati stub veze na kome su postavljene antene radio-relejnih i radio-veza. Čuo sam saradnike i zaključio da komandant mora doneti odluku. Kada je kolegijum završen, pozvao sam pukovnika Miloša Gordića, načelnika roda vazdušnog osmatranja i javljanja (VOJ) u RV i PVO i člana kolegijuma, i pitao ga šta misli o izmeštanju Centra, za koliko vremena može da se izmesti s postojeće lokacije i aktivira u objektu „Straževica“. Bio je saglasan sa izmeštanjem, za šta su potrebna 24 sata. S obzirom na to da je bilo oko 11 sati (22. marta 1999), dao sam rok da se to izvrši sutradan do 18 sati.
Teška je to odluka bila, ali opravdana i razložna jer NATO je izvršio dejstvo po objektima 20. OCS PVO Stari Banovci 24. marta između 20.30 i 21 i potpuno ih uništio. U vreme bombardovanja u funkciji komandovanja snagama PVO bilo bi angažovano oko 35 ljudi, oficira (uglavnom višeg čina), podoficira i vojnika.

DA LI IMATE S-300? Vojni i vazduhoplovni izaslanik Amerike u Beogradu pukovnik Džon Pemberton tražio je prijem kod komandanta RV i PVO tri puta od 12. februara do 18. marta 1999. godine. Razgovarali smo tri puta u proseku po sat, najviše o kosmetskoj krizi i daljim pravcima razrešenja, ali i gde je ko rođen, kakvu je vojničku karijeru imao i sl. Na trećem prijemu, 18. marta, kada je Pemberton već bio izmestio svoju suprugu i decu iz Beograda u Budimpeštu, pitao me je gde sam rođen. Odgovorio sam: U Srbiji, između dve zlatne planine, jedna se zove Zlatibor, a druga Zlatar. On, zadivljen nazivima planina, ispoljava želju da ih obiđe i upozna. Obećao sam mu da ću mu biti domaćin na Zlataru i Zlatiboru i da ću ga sa zadovoljstvom upoznati s njihovim lepotama. Na moje pitanje gde je on rođen, odgovorio je: U Japanu. Kom narodu pripadate, pitam ja, a pukovnik Pemberton odgovara: Američkom. Znam to, ali odakle su vam koreni. Odgovara: Majka mi je Irkinja, a otac Škot. Prokomentarisao sam: A vi rođeni u Japanu? I dodao: Po tome se baš mnogo razlikujemo. Meni su i otac i majka Srbi, a ja sam rođen u Srbiji. Tu sam rođen, tu moram i opstati. Pitao sam ga zašto je izmestio decu i suprugu u Budimpeštu. Rekao je: Radi njihove bezbednosti. Prokomentarisao sam: Zar Beograd nije bezbedan? Odlazak porodice vojnog izaslanika Amerike iz Beograda bio je još jedan pokazatelj da uskoro sledi agresija. Na kraju trećeg razgovora, na samim vratima moje kancelarije, Pemberton zastaje i pita me: „Razgovarali smo tri puta, u vrlo kratkom vremenu. Vi ste sve to vreme, iako vam preti vazdušna kampanja, pokazali mir, samopouzdanje i potpunu samokontrolu. Na osnovu čega vi to, gospodine generale?“ Iznenađen odgovorio sam: Ukoliko nas napadnete, saznaćete. Još nisam ni završio misao, Pemberton pita: „Imate li S-300?“ Bio sam još više iznenađen, ne pitanjem već drskošću pa sam kratko, čak i ljutito, odgovorio: I to ćete saznati kad nas napadnete. Vojni izaslanik SAD tri puta za mesec dana tražio je prijem kod komandanta RV i PVO da bi saznao ima li Jugoslavija i njena PVO protivvazdušni sistem S-300. Pošto nije uspeo, na samom kraju, i van protokola, morao je direktno da pita. Predstavnik iz odeljenja GŠ VJ za odnose sa stranim vojnim predstavnicima, potpukovnik Branko Delibašić, koji je prisustvovao razgovoru, pambertonov postupak je prokomentarisao rečima: „Koliko ja znam, ovo u vojnodiplomatskim odnosima do sada nije registrovano.“

Aerodrom Priština posebna je priča?
Već od prvog dana agresije aerodrom je bio izložen nemilosrdnim dejstvima. Na te objekte u toku rata izvršeno je 47 napada, vatreno dejstvovano 292 puta, pri čemu je upotrebljeno oko 600 tona ubojnog tereta. U samom početku agresije uništeni su svi stambeni objekti, radionice, skladišta i dr. Ostao je neuništen, ali sa znatnim oštećenjima ulaza-izlaza, objekat „Rudnik“. To je podzemni objekat, ispod Goleša, sa dva ulaza-izlaza, namenjen za zaštitu aviona 83. lovačkog avijacijskog puka, koji je bazirao na aerodromu. Zbog uništenja objekata na aerodromu, ljudstvo 83. lovačkog avijacijskog puka, njih oko 130, svoj zaklon i zaštitu je našlo u objektu „Rudnik“, pored svojih dvadesetak aviona.
Desi li se probijanje objekta, to bi bila nacionalna katastrofa za koju bi bio odgovoran komandni sastav RV i PVO, a pre svih, naravno, komandant RV i PVO. Sredinom aprila komandant Korpusa PVO general-potpukovnik Branislav Petrović, kome je 83. lovački avijacijski puk bio neposredno potčinjen, predložio je da ode na KiM, da obiđe jedinice RV i PVO u širem rejonu aerodroma i posebno da sagleda stanje objekta „Rudnik“. S tim sam se saglasio. Po povratku, general Petrović je predložio da se u izvesnom smislu relaksira stanje u objektu, manevrom aviona na aerodrome Niš, Ponikve i Sjenica. Složio sam se, i ubrzo je izvršen manevar četiri aviona MiG-21 na aerodrom Sjenicu i dva aviona na aerodrom Niš, s pripadajućim ljudstvom.
Predlog generala je prihvaćen, manevar je izvršen, ali problem time nije bio rešen. Dejstva avijacije NATO-a po objektu „Rudnik“ vrše se iz dana u dan sve, jače i jače. Sve nas je pritiskala strepnja. Ako se desi, bolje da ne postojimo! Kulminacija strepnje i neizvesnosti je nastala 27. aprila, kada sam dobio izveštaj da je od 2.50 do 2.55 sati sa četiri velika projektila izvršeno dejstvo po objektu „Rudnik“ i da je probijen zaštitni luk na severnom ulazu u objekat i zarušen ulaz. Rupa iznad ulaza prečnika 12-15 metara. Na ulazu 400-450 m3 betona. Ulaz i izlaz moguć samo za ljudstvo. Crne misli su mi ponovo prošle kroz glavu.
Nije bilo druge, a bilo je potrebno, odlučio sam i otišao na KiM da obiđem ljude, pre svega one u „Rudniku“. Stanje, bolje rečeno vandalsko razaranje i rušenje koje sam zatekao na aerodromu Priština prevazišlo je i ono što sam kao vojnik i general mogao zamisliti. Sve, doslovno sve, potpuno porušeno i razoreno, nijednog građevinskog objekta nema, krateri od bombi svuda okolo. Iza velikih i debelih čeličnih vrata sačekao me je komandant 83. lovačkog avijacijskog puka, pukovnik-pilot Gvozden Urošević.
Obišli smo sve. Vodio me je komandant Gvozden. Priliči mu ime, situaciju u kojoj se nalazio samo gvozden čovek je mogao da podnese i izdrži. Sreo sam se sa starešinama – aviotehničarima i drugima s kojima sam zajedno 1972. došao na aerodrom „Velika Slatina“, komandantima drugih jedinica, ali rešenje, kakvo je rešenje za Gvozdena, za njegove ljude i avione?
Šta da radimo, Gvozdene, šta predlažeš? Malo je oćutao i rekao: „Generale! Avione iz objekta za sada ne možemo da izvučemo, zato što su prilazne staze objektu vrlo oštećene, videli ste to i sami, a videli ste da je i severni ulaz u objekat zarušen. Ako izvedemo ljude iz objekta, ne znam gde ćemo s njima. Bilo gde da ih smestimo u rejonu aerodroma, Šiptari će nas napasti. U takvoj situaciji nisam siguran da nećemo daleko brže izgubiti 83. lovački avijacijski puk. Da odemo dalje od aviona, van Kosmeta, pa bila bi to strašna bruka. Ostavite nas u objektu, preživećemo, izdržaće naš ’Rudnik’,“ I dodao: „Treba da znate i ovo, u razgovoru sa ljudima skoro stopostotno su za to da se ostane u objektu, uz avione.“
Nisam više razmišljao, odlučio sam i svoju odluku saopštio komandantu 83. lovačkog avijacijskog puka: Gvozdene, ostajete u objektu. Izdržao je naš „Rudnik“. Preživeli su Gvozden i njegovi ljudi. Poleteo je komandant 83. lovačkog avijacijskog puka pukovnik, pilot Gvozden Urošević 12. juna 1999. u popodnevnim satima sa svojih 11 migova-21 i dve Utve-53 i sleteo na aerodrom Batajnicu. Kada su građani Nove Pazove videli naše avione da dolaze na sletanje, nastalo je pravo oduševljenje.
Posmatrajući na francuskoj televiziji poletanje naših migova sa aerodroma Priština, francuski vazduhoplovni general Pjer Galoa je uzviknuo: „Pa šta je NATO radio u Jugoslaviji?“