Богато истраживачко искуство, развијена међународна сарадња, организовање националних и међународних конференција и друге активности, што траје 24 године, обележја су рада Београдског форума за свет равноправних, чији чланови пажљиво прате регионална, европска и глобална кретања и о томе објављују књиге и анализе које се цитирају у медијима и стручним и научним радовима широм света
Београдски форум за свет равноправних основан је пре 24 године као добровољно, независно, непрофитно удружење грађана, као извор слободне, независне мисли о националним и државним интересима, унутрашњој и спољној политици и међународним односима.Данас је то организација која баштини богато искуство у истраживачком раду, издаваштву, међународној сарадњи, медијском деловању, организовању националних и међународних конференција, јачању веза матице и расејања, хуманитарном раду и другим областима. Форум је издавач преко 150 књига и публикација објављених на српском и више страних језика. Анализе чланова Форума о регионалним, европским и глобалним кретањима прате се и објављују у престижним међународним публикацијама, а ставови Форума цитирају се у медијима за масовно информисање, стручним и научним радовима широм света.
Форум је оснивач Центра за истраживање повезивања на Путу свиле (COREC), Међународног удружења тинк-танкова (SRTA), са седиштем у Пекингу и Београдског форума Италија, са седиштем у Торину.
ФОРУМ КАО ПОКРЕТАЧ ВАЖНИХ АКТИВНОСТИ Са Клубом генерала и адмирала Србије, СУБНОР-ом Србије, Друштвом српских домаћина и другим удружењима у Србији, Београдски форум је покретач низа конструктивних активности и иницијатива од ширег друштвеног значаја. Посебну пажњу Форум посвећује повезивању делова српског народа у региону и расејању са матицом. У том смислу, користи вредна искуства Савета Сабора матице и расејања, обезбеђује логистику за рад Фонда дијаспора за матицу, сарађује са организацијама Републике Српске, Националним савјетом Срба у Црној Гори, са удружењима из других земаља окружења и српског расејања на свим континентима, као и са Матицом исељеника Србије.
На међународном плану Београдски форум има сарадњу са Светским саветом за мир са седиштем у Атини, са Удружењем „Храброст за морал“, из Швајцарске (Mut zur Ethic), са Шилер Институтом, из Немачке, са Шангајским форумом, Ренмин универзитетом, ЦНИЕ и низом других тинк-танк организација из Кине, Русије, Индије, Бразила, Мексика, САД и других земаља.
Заједно са српским расејањем и партнерским организацијама, Форум је покретач значајних иницијатива као што су: оснивање Српског дома у Београду, као места свеобухватног сусретања матице и расејања; библиотеке српског расејања као јединствене културне институције; Документационог центра о агресији НАТО-а као тачке преокрета у светским односима; подизање Меморијала жртвама геноцида над српским народом у 20. веку; обнављање рада Фондације за стипендирање студената математике и техничких наука „Сања Миленковић“, која је основана 1999, а чији је рад прекинут узурпацијом средстава 2000. године.
На конференцији поводом 24. годишњице агресије НАТО-а одржане 23. марта 2023. у Дому ВС, Форум и партнерске организације су обновиле иницијативу да се настави рад скупштинских и владиних тела за утврђивање последица употребе пројектила са осиромашеним уранијумом, да се до идуће 25. годишњице НАТО агресије утврди и објави листа цивилних жртава агресије и да се направи анализа обрада теме агресије НАТО-а у уџбеницима свих нивоа образовања како би се обезбедило објективно упознавање и васпитање младих генерација о најтежем делу наше новије историје.
СТАЛНА ПОТРЕБА НЕДВОСМИСЛЕНЕ ОСУДЕ НАТО АГРЕСИЈЕ Форум је заснован на идејама мира, равноправности, слободе, независности и поштовања међународног права, на вредностима које су дубоко усађене у историју, национални, културни и морални карактер нашег народа. Вођен тиме, Форум је од оснивања недвосмислено осуђивао НАТО агресију као злочин против мира и човечности, акт експанзије на Исток и преседан за глобализацију интервенционизма. Истовремено се одлучно супротстављао тезама о „хуманитарној интервенцији“, „ваздушној кампањи“, „малом косовском рату“ и другим сличним чији је циљ био и остао – умањити одговорност починиоца, пребацити је на жртву и трајно је претворити у вазала. Истину и оцене о агресији НАТО-а засноване на необоривим чињеницама морамо још одлучније бранити и понављати, утолико упорније уколико носиоци агресије, хегемонизма и експанзије данас настоје да ултиматумима принуде Србију да призна распарчавање њене државне територије, да етнички очисти, раздроби и понизи српски народ до његове националне, културне и духовне непрепознатљивости. Никаква њихова финансијска помоћ, инвестиције, обећања чланства и појачавање пропаганде не би смели да нам помраче свест и удаље од истине: водеће силе Запада безобзирно, готово расистички, потцењују и понижавају српски народ, не признају животне интересе српског народа на Балкану, Србију не третирају као равноправног партнера већ као монету за поткусуривање у својој геополитици ширења, доминације, конфронтације и припрема за геополитичку трговину.
А што се саме помоћи Запада тиче, било би упутно да се бар повремено присетимо да је штета од западних санкција 1990-их година износила око 150 милијарди долара, а ратна штета од НАТО агресије око 100 милијарди долара. Такође, да је само по основу продаје (!) финансијског тржишта, из Србије на Запад „одливено“ око 50 милијарди евра профита. Запад добро зна какву штету је нанео народу Србије и Републике Српске коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом. Нама изгледа то није јасно, али смо ипак, без званичног објашњења, одустали од настављања рада скупштинске Комисије и владиног интерресорног стручног тела, након чега је поново настала „уранијумска тишина“. Зашто, није ли нам ипак неко ставио до знања да таква истраживања нису пожељна? Ако је одговор да Запад неће ништа од легитимних права и интереса Србије и српског народа ни да разматра, камоли да подржи или прихвати, ако се од Србије и Републике Српске деценијама непрекидно захтева да испоручују и извршавају налоге попут Шолц–Макроновог, или Кристијана Шмита, ако Квинта јавно подржава Куртија и његов антисрпски програм и погром, као и милитаризацију севера Косова и Метохије, ако се тражи да Србија увек изнова својим повлачењем „плаћа“ оснивање ЗСО, онда то отвара далеко озбиљнија питања за Србију и будућност српског народа на Балкану, не мимоилазећи ни она стратешка.
На делу су огољени притисци Запада да се Србија одрекне своје покрајине Косово и Метохија, да се одрекне подршке Републици Српској, да прекине стратешко партнерство и сарадњу с Русијом и Кином, да уведе санкције Русији. У позадини је стратегија да се Србија лиши стратешких савезника, изолује, напусти војну неутралност и прикључи НАТО-у. Притисци се претварају у јавне лекције и понижавање, лекције у захтеве, захтеви у ултиматуме.
ПРЕТЊЕ И УЦЕНЕ СРБИЈИ ЗБОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Питање Косова и Метохије је сложен дугорочан проблем. Разуме се да га треба решавати мирним путем, дијалогом. Спорно је, међутим, деловање САД/ЕУ/НАТО-а. Док су им уста препуна порука другима да поштују право и правила, истовремено прете и уцењују Србију да за Косово и Метохију прихвати решење којим се крше сва права и правила, укључујући и Повељу УН и Резолуцију СБ УН 1244. Док не желе ни да чују за решење по Уставу Србије, истовремено јавно бране назовиустав криминалне творевине о карактеру ЗСО као добровољне НВО. При свему, ЕУ вишеструко крши мандат ГС УН о улози „олакшивача дијалога страна“ . Најпре, уводи САД у дијалог, а затим, без ичијег овлашћења, најмање од СБ УН, Србији уручује ултиматум!
У тим условима, Србија треба да наступи принципијелно: остаје привржена дијалогу и мирном решењу уз поштовање Повеље УН и Резолуције СБ УН 1244 као трајно важећој правно дефинисаној основи за праведан компромис.
Тзв. Основни споразум о путу нормализације и тзв. Имплементациони споразум нису резултат преговора, нису уравнотежени, нису засновани на Повељи УН и Резолуцији СБ УН 1244 и нису потписани. У суштини то је ултиматум који ниједна независна и суверена земља која држи до своје слободе, независности и достојанства не би прихватила.
Назовиизбори у општинама на Северу Покрајине (23. априла 2023) представљају нови покушај понижавања Србије и српског народа и опасно поигравање Запада. Уместо да отклоне узроке угрожавања безбедности, систематског кршења основних права Срба у Покрајини и кршења раније постигнутих договора, водеће силе Запада користе Куртија да настави застрашивање и етничко чишћење Срба, да изазива ескалацију напетости, милитаризацију Севера Покрајине са непредвидивим последицама.
Србија има право и обавезу да постави недвосмислен захтев за слободан безбедан и достојанствен повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца на своја имања и у своје домове у Покрајини. Треба изнети једнако јасан став да Заједница српских општина, када и ако се спроведе, неће, нити може бити замена за права Србије као суверене државе, чланице ОУН и ОЕБС-а, на Косово и Метохију као своју аутономну покрајину.
Независно од свега, Србија треба да настави са активном дипломатијом, укључујући и активности на отпризнавању. Није довољно то што се Србија неће сложити с пријемом тзв. Републике Косово у УН. Потребан је јасан и доследан став да ће се Србија свим дипломатским и политичким капацитетима ангажовати на спречавању учлањења илегалне творевине „Република Косово2 у било коју међународну организацију, глобалног или регионалног карактера, укључујући ту и СЕ, НАТО, па чак и ОИК. Изјаве о томе да Србија нека учлањења не може спречити, да то не зависи од ње, да је неко, ту и тамо, већ осигурао већину у прилог сепаратиста и сличне, нису добра ни јасна поруке пријатељима, али зато годе противницима. Ист Ривер можда јесте најважнији део фронта дипломатске одбране суверенитета и територијалног интегритета, али његова чврстина и издржљивост у великој мери зависе од стабилности и стања на другим, условно речено, споредним фронтовима. Нигде не смемо дизати руке увис!
Углавном смо сви сагласни да су глобални односи у процесу најдубље трансформације, да ништа није како је било, да се на место униполарног конституише нови мултиполарни поредак. И ту углавном застајемо, не улазимо у прогнозе и како се све то одражава на Србију, на услове за ефикасну одбрану њених животних интереса, пре свега њеног суверенитета и територијалног интегритета. Прогнозе су увек ризичне, поготову њихово изношење у јавност. Али није ризик рећи да мултиполарност искључује глобалну доминацију и хегемонизам једног центра, или једне групације земаља. Није ризик да се искључи или прореди коришћење појма „међународна заједница“, који је скривалица за ЕУ и НАТО за збуњивање народа. Време је за анализе у категоријама глобалне већине која је већ конституисана по важним параметрима – броју земаља чланица УН (3/4), броју становника, учешћу у светској трговини, светском БДП-у, расту БДП-а, по природним ресурсима, отпору хегемонији, санкцијама, интервенционизму и многим другим критеријумима.
Та глобална већина је извор већине унутар УН која подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, која не признаје илегално отцепљење Приштине. У истом смеру, убрзано се мењају и односи у модерним технологијама (5Г), финансијској и војној моћи. Мултиполаризација као незадржив процес отвара нове просторе за демократизацију међународних односа, чија ширина и дубина нису унапред дати, већ зависе од тога колико се чланице глобалне већине буду активно постављале у изградњи демократског светског поретка, све дотле колико ће се том задатку посветити и земље попут војно неутралне Србија, на пример. Нико не треба да остане по страни, јер се и демократија у новом светском претку не добија на тањиру већ, такође, осваја демократским ангажовањем.
Уравнотежена, војно неутрална спољна политика и сарадња са свим земљама које Србију прихватају као равноправног партнера и које недвосмислено подржавају њен суверенитет и територијални интегритет су једина исправна опција у новим глобалним престројавањима. Национално јединство и консензус су могући и реални уколико су стратешка опредељења принципијелна и јасна.
Излагање на годишњој скупштини Београдског форума за свет равноправних, одржаној 22. априла 2023, у Београду.