GAŽENJE

Amerika će, kako stvari stoje, ići do kraja putem samodestrukcije. Većina njene političke i ekonomske elite jednostavno ne ume drugačije. To je put u katastrofu ne samo Amerike i Zapada nego i mnogih drugih.
Kada navedeno upozorenje, kao neminovnost u budućnosti, najavi tako pouzdan poznavalac atlantističkog sveta kao što je to u našoj sredini Siniša Ljepojević, povišena pažnja razumljiva je koliko i uznemirenost i strahovanja pred gotovo izvesnim globalnim slomom. Jer „Amerika i Zapad, u stvari, imaju samo dva izbora. Jedan je da se suoče sa realnošću i da sami sebi priznaju da je društveni, ekonomski i finansijski model, koji im je omogućavao dominaciju u svetu, potrošen i da na stvarnosti a ne retorici krenu pre svega u unutrašnje reforme. Drugi je da uporno guraju ono što je već propalo i da idu do kraja u destrukciji. Do potpunog sloma i katastrofe“.
Aktuelni događaji potvrđuju nam da za ligu mudraca okupljenih u centru koji se uobičajeno imenuje kao duboka država Kolektivnog zapada stvarno nema boljeg rešenja od srljanja u smrtonosni svetski haos (govori se i da nije tek reč o obnevidelosti, ili samo opčinjenosti paklom, premda ni ona nije zanemariva, već da je na delu ciljano podsticanje katastrofičnih događaja, iz kojih bi se ova strana mogla pobednički izbaviti, a potom, gle čuda, srećno – profitirati).
Pomenimo u tom smislu ilustrativan i važan detalj o zapadnjačkoj predanosti naumu razaranja svakog materijalnog, društvenog, biološkog, i uopšte svakog smislenog poretka koji ne podrazumeva nesmetanu mogućnost pljačke i kolonijalnog vladanja izvan sopstvenih granica – prošlonedeljnu izjavu Jensa Stoltenberga o željenom venčavanju NATO-a i Ukrajine. „Budućnost Ukrajine je u porodici Alijanse. Svi NATO saveznici saglasni su da će Ukrajina postati članica Alijanse“, projavio je šef ove vojne sile, uz „mudru“ napomenu da je „glavna pažnja NATO-a sada ipak usmerena na to da se osigura pobeda nad Rusijom“.
Kao izuzetno „opasnu“, ovu izjavu, za jutjub kanal „Džadžing fridom“, komentariše potom Daglas Mekgregor, pukovnik američke vojske u penziji, ogolivši matricu atlantističkog strateškog razmišljanja ne samo na izabranom putu samodestrukcije već i u maniru prezira prema onima koje u tom hodu svirepo žrtvuju: „U većini slučajeva nismo direktno ulazili u borbu, ginuli su uglavnom Ukrajinci, ali tamo i drugi ginu zajedno sa Ukrajincima, i mi ćemo to finansirati i podržavati što je duže moguće… To takođe šalje signal, za koji mislim da je mnogo opasniji. On kaže da neće biti pregovora. Zapamtite da je Stoltenberg marioneta Vašingtona. Neće reći ništa što mu nisu rekli Blinken, Bajden, Suzan Rajs, Samanta Pauer, Džejk Saliven i ko god drugi.“
Spisak vašingtonskih marioneta koje u globalnoj areni inače nastupaju kao akteri od navodnog autoriteta ne završava se, naravno, sa šefom NATO-a. Neretko, čuju se mišljenja (dokumentovana) da bi pomenutu karakteristiku – izvođači u lutkarskim predstavama kojima se upravlja „žicama“ što vode iz Bele kuće – zasluženo mogla da ponese većina vodećih političara zapadnoevropskih zemalja. To važi i za briselsku vrhušku, koja Zapadnu Evropu već dugo sigurnom rukom vodi u smeru novog zvanja: drugorazredna politička sila!
Kako se naši istaknuti politički prvaci nose s osenčenjima i titulisanjem pomenutim nimalo poželjnim obeležjem – izvođači melodija pod dirigentskom palicom koju drži ruka prekookeanskog silnika? Da li odbijaju da njihova lična karakterna vertikala i ugled budu javno „razvaljeni“ na način koji je nedavno demonstriran povodom slučaja genseka Alijanse? Odgovor je logičan: osim malobrojnih ovdašnjih ubeđenih natovaca i deklarisanih agenata zapadnih interesa, otvoreno pokoravanje volji i interesima političke i ekonomske elite SAD nije opcija koju s entuzijazmom javno zastupaju srpski političari. Većina se kloni brutalnog određenja koje podrazumeva javna poslušnost Zapadu ili težnja ka „kompromisima“ sa ovom u biti predatorskom i iracionalnom silom. U duhu srpskog narativa, naime, pomenuta situacija ne biva unekoliko ublažena pominjanjem lutkarskog miljea i njegovih marioneta, već se grubo i direktno određuje, terminološki i moralno: „gola izdaja“, izdaja nacionalnih interesa.
Za srpski politički vrh geopolitička uslovljenost aktuelnim kontekstom – Amerika na svom „putu samodestrukcije“ – istorijski je zahtevna, gotovo bezizlazna situacija. Iskušenja u odbrani vlastite političke kvalifikovanosti, sposobnosti, časti i dostojanstva nisu mala. Jer ako hegemon, izborom svojih strateških mozgova, odluči da ide „do potpunog sloma i katastrofe“, gurajući „ono što je već propalo“, jasno je da će interesi drugih, posebno interesi poput srpskih, biti potpuno zanemareni. „Put u katastrofu“ biva zajednički, naravno na apsurdan, a ne uzajamno „sarađujući“ način.
Istrajavanje na implementaciji i sprovođenju pogubnog francusko-nemačkog plana, farsa sa (ne)formiranjem ZSO, na severu KiM upravo viđena „demokratska procedura glasanja“ u kontejnerima, hitnja i kršenje protokola s prijemom „Kosova“ u Savet Evrope, deo su lokalnog, balkanskog putovanja u nacionalnu katastrofu, trasiranog inače na širokom globalnom frontu svesnog, ciničnog, zloćudnog i nimalo demokratskog ponašanja autodestruktivne svetske sile.
Povodom srpske sudbine vezane za najnovije događaje na KiM, američki narativ koji prati događaje dobar je prilog za antologiju besramnog govora: „Sjedinjene Države primećuju da su četiri izbora za gradonačelnika i dva izbora za skupštine opština održana 23. aprila 2023. godine u kosovskim opštinama Leposavić, Severna Mitrovica, Zvečan i Zubin Potok, u skladu sa kosovskim ustavnim i zakonskim zahtevima. Podržavamo raznoliku, inkluzivnu, multietničku demokratiju na Kosovu i izbore koji su u njenoj osnovi…“
Kao posredan, no potpuno adekvatan komentar ovog ciničnog i otužnog jenkijevskog blagoglagoljanja stiže i deo iz govora Sergeja Lavrova, šefa ruske diplomatije, na specijalnom zasedanju Saveta bezbednosti UN 24. aprila. „Citiram Zajedničku izjavu NATO–EU od 10. januara ove godine, u kojoj se kaže – ’Ujedinjeni Zapad’ će koristiti sva ekonomska, finansijska, politička i – skrećem posebnu pažnju – vojna sredstva koja su na raspolaganju NATO-u i EU da osigura interese ’naše jedne milijarde’.“
Jezgrovitu ocenu odnosa Zapada prema Srbima čitamo u autorskom tekstu (Sputnjik) Nebojše Čovića, nekadašnjeg predsednika Koordinacionog centra za KiM: „Zapad je duboko posvećen temeljnom gaženju srpskih interesa. Događaji kojima svedočimo poslednjih nedelja i meseci deo su dugoročnog pristupa Kolektivnog zapada regionalnim pitanjima, a naročito onim pitanjima koja su od najvišeg nacionalnog i državnog interesa za naš narod. (…) Ne, ne radi se o nerazumevanju već o dubokoj posvećenosti temeljnom podrivanju i gaženju naših interesa zarad njihovih sopstvenih.“
Dakle, o temeljnom gaženju je reč. Ne samo o satiranju nacionalnih i državnih interesa već i kolektivnih i pojedinačnih sudbina, mogućnosti opstanka, života, budućnosti… Tako jeste, tako će i biti. Razložno je da zaključimo da „gaženje“ neće prestati sve dok američki „put samodestrukcije“, koji je uveliko uznapredovao, u jednom trenutku ne stigne do svog cilja!