ГАЖЕЊЕ

Америка ће, како ствари стоје, ићи до краја путем самодеструкције. Већина њене политичке и економске елите једноставно не уме другачије. То је пут у катастрофу не само Америке и Запада него и многих других.
Када наведено упозорење, као неминовност у будућности, најави тако поуздан познавалац атлантистичког света као што је то у нашој средини Синиша Љепојевић, повишена пажња разумљива је колико и узнемиреност и страховања пред готово извесним глобалним сломом. Јер „Америка и Запад, у ствари, имају само два избора. Један је да се суоче са реалношћу и да сами себи признају да је друштвени, економски и финансијски модел, који им је омогућавао доминацију у свету, потрошен и да на стварности а не реторици крену пре свега у унутрашње реформе. Други је да упорно гурају оно што је већ пропало и да иду до краја у деструкцији. До потпуног слома и катастрофе“.
Актуелни догађаји потврђују нам да за лигу мудраца окупљених у центру који се уобичајено именује као дубока држава Колективног запада стварно нема бољег решења од срљања у смртоносни светски хаос (говори се и да није тек реч о обневиделости, или само опчињености паклом, премда ни она није занемарива, већ да је на делу циљано подстицање катастрофичних догађаја, из којих би се ова страна могла победнички избавити, а потом, гле чуда, срећно – профитирати).
Поменимо у том смислу илустративан и важан детаљ о западњачкој преданости науму разарања сваког материјалног, друштвеног, биолошког, и уопште сваког смисленог поретка који не подразумева несметану могућност пљачке и колонијалног владања изван сопствених граница – прошлонедељну изјаву Јенса Столтенберга о жељеном венчавању НАТО-а и Украјине. „Будућност Украјине је у породици Алијансе. Сви НАТО савезници сагласни су да ће Украјина постати чланица Алијансе“, пројавио је шеф ове војне силе, уз „мудру“ напомену да је „главна пажња НАТО-а сада ипак усмерена на то да се осигура победа над Русијом“.
Као изузетно „опасну“, ову изјаву, за јутјуб канал „Џаџинг фридом“, коментарише потом Даглас Мекгрегор, пуковник америчке војске у пензији, оголивши матрицу атлантистичког стратешког размишљања не само на изабраном путу самодеструкције већ и у маниру презира према онима које у том ходу свирепо жртвују: „У већини случајева нисмо директно улазили у борбу, гинули су углавном Украјинци, али тамо и други гину заједно са Украјинцима, и ми ћемо то финансирати и подржавати што је дуже могуће… То такође шаље сигнал, за који мислим да је много опаснији. Он каже да неће бити преговора. Запамтите да је Столтенберг марионета Вашингтона. Неће рећи ништа што му нису рекли Блинкен, Бајден, Сузан Рајс, Саманта Пауер, Џејк Саливен и ко год други.“
Списак вашингтонских марионета које у глобалној арени иначе наступају као актери од наводног ауторитета не завршава се, наравно, са шефом НАТО-а. Неретко, чују се мишљења (документована) да би поменуту карактеристику – извођачи у луткарским представама којима се управља „жицама“ што воде из Беле куће – заслужено могла да понесе већина водећих политичара западноевропских земаља. То важи и за бриселску врхушку, која Западну Европу већ дуго сигурном руком води у смеру новог звања: другоразредна политичка сила!
Како се наши истакнути политички прваци носе с осенчењима и титулисањем поменутим нимало пожељним обележјем – извођачи мелодија под диригентском палицом коју држи рука прекоокеанског силника? Да ли одбијају да њихова лична карактерна вертикала и углед буду јавно „разваљени“ на начин који је недавно демонстриран поводом случаја генсека Алијансе? Одговор је логичан: осим малобројних овдашњих убеђених натоваца и декларисаних агената западних интереса, отворено покоравање вољи и интересима политичке и економске елите САД није опција коју с ентузијазмом јавно заступају српски политичари. Већина се клони бруталног одређења које подразумева јавна послушност Западу или тежња ка „компромисима“ са овом у бити предаторском и ирационалном силом. У духу српског наратива, наиме, поменута ситуација не бива унеколико ублажена помињањем луткарског миљеа и његових марионета, већ се грубо и директно одређује, терминолошки и морално: „гола издаја“, издаја националних интереса.
За српски политички врх геополитичка условљеност актуелним контекстом – Америка на свом „путу самодеструкције“ – историјски је захтевна, готово безизлазна ситуација. Искушења у одбрани властите политичке квалификованости, способности, части и достојанства нису мала. Јер ако хегемон, избором својих стратешких мозгова, одлучи да иде „до потпуног слома и катастрофе“, гурајући „оно што је већ пропало“, јасно је да ће интереси других, посебно интереси попут српских, бити потпуно занемарени. „Пут у катастрофу“ бива заједнички, наравно на апсурдан, а не узајамно „сарађујући“ начин.
Истрајавање на имплементацији и спровођењу погубног француско-немачког плана, фарса са (не)формирањем ЗСО, на северу КиМ управо виђена „демократска процедура гласања“ у контејнерима, хитња и кршење протокола с пријемом „Косова“ у Савет Европе, део су локалног, балканског путовања у националну катастрофу, трасираног иначе на широком глобалном фронту свесног, циничног, злоћудног и нимало демократског понашања аутодеструктивне светске силе.
Поводом српске судбине везане за најновије догађаје на КиМ, амерички наратив који прати догађаје добар је прилог за антологију бесрамног говора: „Сједињене Државе примећују да су четири избора за градоначелника и два избора за скупштине општина одржана 23. априла 2023. године у косовским општинама Лепосавић, Северна Митровица, Звечан и Зубин Поток, у складу са косовским уставним и законским захтевима. Подржавамо разнолику, инклузивну, мултиетничку демократију на Косову и изборе који су у њеној основи…“
Као посредан, но потпуно адекватан коментар овог циничног и отужног јенкијевског благоглагољања стиже и део из говора Сергеја Лаврова, шефа руске дипломатије, на специјалном заседању Савета безбедности УН 24. априла. „Цитирам Заједничку изјаву НАТО–ЕУ од 10. јануара ове године, у којој се каже – ’Уједињени Запад’ ће користити сва економска, финансијска, политичка и – скрећем посебну пажњу – војна средства која су на располагању НАТО-у и ЕУ да осигура интересе ’наше једне милијарде’.“
Језгровиту оцену односа Запада према Србима читамо у ауторском тексту (Спутњик) Небојше Човића, некадашњег председника Координационог центра за КиМ: „Запад је дубоко посвећен темељном гажењу српских интереса. Догађаји којима сведочимо последњих недеља и месеци део су дугорочног приступа Колективног запада регионалним питањима, а нарочито оним питањима која су од највишег националног и државног интереса за наш народ. (…) Не, не ради се о неразумевању већ о дубокој посвећености темељном подривању и гажењу наших интереса зарад њихових сопствених.“
Дакле, о темељном гажењу је реч. Не само о сатирању националних и државних интереса већ и колективних и појединачних судбина, могућности опстанка, живота, будућности… Тако јесте, тако ће и бити. Разложно је да закључимо да „гажење“ неће престати све док амерички „пут самодеструкције“, који је увелико узнапредовао, у једном тренутку не стигне до свог циља!