ДОМАЋИ

21

Правило да историја има тенденцију да се понавља први пут као трагедија, други пут као фарса у нашем времену је кориговано: у магистралне токове стварности историја се враћа у трагичном виду и поретку. У поновљеном, по свет трагичном хладном рату, овог пута уз ватру и крв у регионалним „операцијама“, нешто мало фарсичних елемената уочава се само у лакрдијашењу западњачког пропагандног довијања, у лажној озбиљности којом носиоци великих и средњих улога у редовима атлантистичке политичке врхушке обмањују јавност, наводећи мотиве свог деловања.
У нашем животном простору злосрећни догађаји у поврату буде неверицу – не само идејном и логистичком пресликаношћу из прошлости већ и виђеним персоналним решењима. Тако су се грађани Србије чија је животна доб 40 плус питали ових дана да ли је грешком објављена вест да је Џејмс Рубин, специјални изасланик америчког Стејт департмента, на балканској турнеји оцрнио нашу земљу именујући је једном од главних „база“ за дезинформације повезане с регионом. Времешном јастребу Рубину као да је наступ режирао „забаговани“ времеплов. „Јасно је да су главни извор претње у овом делу света дезинформације које генерише Русија, а Србија је једна од главних база манипулација, пре свега као земља у којој и даље функционишу руски медији који подржавају Кремљ.“ Овај амерички специјалац тако је говорио прошле недеље у Скопљу, а на крају 20. века, као антисрпски настројени моћни глас Клинтонове администрације (помоћник Мадлен Олбрајт и портпарол Стејт департмента од 1997. до маја 2000, дакле и у време НАТО агресије), штанцовао је лажи против Срба, не устежући се да им повремено да готово патетичну форму „хуманих“ разлога који су „омогућили да НАТО подржи косовске Албанце“.
Кадрови су све, они су у Вашингтону добро организовано, деценијама уигравано сталешко оперативно језгро. Гарант да ће се истрајавати у данас све очигледније немогућој мисији продужетка апсолутне моћи САД да свет држе у колонијалној потчињености. Ментално кодификовани као лучоноше идеја неолиберализма, вашингтонски „момци“ – неокони и остали, упили су матрице и разумевање света форматирано на врхунцу ере обележене као Pax Americana, или доба апсолутне глобалне превласти силеџијског хегемона.
Кошмар међутим траје. За чула (пре)захтевне вибрације настају када, уз мудровање изасланика Рубина, медији умноже сведочанства попут једног скорашњег – о домашају политичке комбинаторике Џона Болтона, бившег саветника председника Трампа за националну безбедност и некадашњег амбасадора САД при Уједињеним нацијама. Стасом и гласом модерна реплика осионог, нијансирању аргумената нимало склоног шерифа с некадашњег Дивљег запада, у својим размишљањима о „новој америчкој стратегији“ у борби против Русије и Кине („Волстрит џорнал“) закључује: „Након што Украјина победи у рату са Русијом, САД треба да теже томе да поделе осовину Русија–Кина. Пораз Москве могао би да сруши режим Владимира Путина. Оно што следи је непознаница. Нови руски лидери могу или не морају да гледају на Запад, али морају бити толико слаби да фрагментација Руске Федерације, посебно источно од Урала, више не буде незамислива. Пекинг несумњиво посматра ову огромну територију која садржи непроцењиво рудно богатство. Значајни делови овог региона били су под кинеским суверенитетом све док споразумом из Пекинга (1860) такозвана спољашња Монголија, укључујући и пространу обалу Пацифика, није препуштена Москви. Неконтролисан слом Русије могао би да обезбеди Кини директан приступ Арктику, укључујући и Берингов мореуз, који је окренут према Аљасци.“
Промишљања Џ. Болтона наводимо као репрезентативна за стање духа у делу једне елите.
У духовитом, прецизном колико и смехотресном састављању „листе правила“ којим САД регулишу „своју игру против остатка света“, Живадин Јовановић наводи ово главно правило: „Глобалном демократијом управља америчка Врховна демократија – ВД, по принципу демократског централизма, регионалном демократијом специјални изасланици, а националном демократијом амбасадори ВД.“
У описаном макроокружењу и трагично-фарсичним ВД правилима, демократски потенцијал Србије и његова комуникација с поменутим божанством – Врховном демократијом, бива пажљиво опсервирана.
Верујемо да су правила ВД надахнула и амбасадора Словеније у Београду Дамјана Берганта да ових дана закључи: „Чланство Србије у ЕУ је неизбежно, али предуслов за то да Србија заврши свој домаћи задатак у области владавине права, демократије, слободе медија, борбе против корупције, међусуседских односа“! Сажето, Србија мора да ради на себи, да се квалификује за свет „глобалне демократије“, дочим су Бергантова „домаја“ и остале земље у окружењу богомдане, нема помена о „домаћем“.
Београду задати „домаћи“, међутим, јесте део давно установљене праксе. Разумевању основа ове праксе, често нејасних и збуњујућих, као својеврсни блесак просветљења доприносе овдашњи елитни духови који су промишљали трагичну српску историју. Једном од њих – психологу Драгану Крстићу – посвећујемо простор у овом броју, а о његовим управо објављеним капитално вредним Дневницима надахнуто говори Богдан Златић, унеколико погађајући и срж актуелних а не само историјских проблема.
„Сваки (…) покушај Срба да изађу из наметнуте парадигме логора – као простора у коме је ванредно стање као привремена суспензија правног поретка добило трајно просторно уређење – постаје оправдање за њихову стигматизацију и кажњавање. Срби су добили статус колективног homo sacera – човека кога је свако могао убити а да не буде кажњен за убиство, само зато што је припадник заједнице која се нашла изван било каквог правног поретка. Само је са таквог становишта обраћање Србима речима ’нико не сме да вас бије’ могло да буде окарактерисано као позив на рушење ’правног поретка’ државе (заправо логора) и излив ’српског национализма’ који доводи до распада СФРЈ. Сваки покушај Срба да изађу из логора, да траже примену правног поретка и закона, и дан-данас представља позив на укидање ванредног стања у коме се налазе од 1941. године. Тако је британска обавештајна логистика успела да обезбеди континуитет суспензије правног поретка од пуча 27. марта 1941. године и немачке окупације уз распарчавање Југославије; преко ’тихе’ подршке револуционарном терору и титоистичкој диктатури ’радничке класе’ као операционализацији ванредног стања; затим инсистирањем на међународном признавању граница територијалних ентитета створених у метежу рата, који су потом постали тековине револуције настале противзаконито на идеолошком а не правном основу; па све до бесправне употребе најснажније војне машинерије од постанка света (1999)… “
У околностима владајућег глобалног поретка, Срби своје задатке не испуњавају. И – неће. Јер – како је тачно дефинисано: „Сваки покушај Срба да траже примену правног поретка и закона, и дан-данас се представља као излив ’српског национализма’“, удар на светињу ВД. Данас пак већ изгледна промена глобалне парадигме, као успостављања геополитичке ситуације и вектора у контрасмеру од оног који сневају вашингтонске елите и мислиоци попут Болтона, учиниће, верујемо, да се један домаћи задатак у будућности напише готово сам од себе!