Заборављање историјских лекција

Пренебрегнута упозорења некадашњег немачког канцелара Хелмута Шмита: Историја налаже опрез у немачкој спољној политици према Москви, Русија је у Првом и Другом светском рату била на страни Запада, а наша земља на погрешној страни, што се у Немачкој заборавља

Шта би данас рекао Хелмут Шмит? Ово, хипотетичко, питање наметнуло се у часу готово неспутаног, медијског и политичког, ликовања у његовој земљи што је Суд у Хагу покренуо, у много чему проблематичан, поступак против Владимира Путина. Сетимо се, наиме, његовог интервјуа из 2014. недељнику „Цајт“, чији је сарадник (а и нека врста сувласника) био до смрти, 2015. године. Интервју је настао непосредно после присаједињења Крима Русији.
Због онога што је тада изрекао, Шмит би у садашњој атмосфери запаљиве русофобије – кад се врши радикална ревизија немачке спољне политике према Русији, а у питање доводи чак и чувена источна политика Вилија Бранта, која је пораженој Немачкој вратила међународни углед и самопоуздање – опет био политички и медијски распет и анатемисан. Упркос чињеници што је, у једном великом истраживању, пре више година, означен као најутицајнији (западно)немачки канцелар, пре Конрада Аденауера и великог Вилија Бранта.
А Шмит је тада, на констатацију новинара да „анексија“ Крима представља кршење међународног права, рекао кратко: „Нисам баш сигуран.“ Зашто, питао је, очигледно збуњен, новинар. Међународно право је, рекао је Шмит, веома важно, али се често крши. А у случају Крима далеко је важнија историја од позивања на међународно право. И објаснио: „Све до почетка деведесетих година 20. века Запад није уопште сумњао да су Крим и Украјина делови Русије.“
На опаску новинара, као готово чињеницу, да је Никита Хрушчов 1954. године Крим поклонио Украјини, Шмит је узвратио: „Поставља се питање какве су правне последице Хрушчовљеве одлуке.“ И додао: „О томе би сваки правник могао да направи детаљну анализу.“ Новинар није узмицао: „Запад, ипак, сматра да је то повреда међународног права.“ Не узмиче, међутим, ни Шмит. Доводи у сумњу ту констатацију кад је у питању Украјина, која је, као држава, услед револуције на Мајдану у Кијеву, „привремено престала да постоји и постала потпуно нефункционална“.
И како би он поступио кад је у питању Путинов потез (припајање Крима)? „Поступио бих као и Кинези у Савету безбедности. Уздржао бих се од гласања. Не бих се, вероватно, добро осећао, али бих остао уздржан. Из истих разлога као и Кинези“, рекао је. „Сматрате ли, дакле, да је Путинов потез легитиман?“, уследило је питање. „Ја га потпуно разумем“, био је директан Шмит. И објаснио: „Израз легитиман је категорија која је овде непримењива, јер се целокупна ситуација не може посматрати као правни проблем.“ На питање верује ли да ће Путин после Крима посегнути за истоком Украјине, Шмит је рекао да „то не зна и не жели да се бави нагађањем“. А да ли је војни сукоб вероватан? Могућ јесте, не и неизбежан.

ТО НИЈЕ ПАМЕТАН ПОТЕЗ У контексту данашње ситуације и радикалног заокрета у политици према Русији садашње владајуће коалиције у Берлину, подсетићемо на још нека Шмитова упозорења. Најпре о идеји да се Европа и Немачка ослободе зависности од руских енергената. До тога може доћи, али то не би био, констатовао је Шмит, „паметан потез“. Ако занемаримо тренутну ситуацију, упозорио је, схватићемо да ће Русија у 21. веку, и убудуће, бити наш „веома важан сусед“. Она је то, подсетио је, постала први пут у време царице Катарине Друге и Петра Великог. И други пут у време „Наполеоновог покушаја да потисне Русе“. И још важније: Руси су у Првом и Другом светском рату били на страни Запада, а Немачка на погрешној страни.
То Немци заборављају, рекао је Шмит. Уз опаску: „Веома је важно подсетити да нас, упркос Другом светском рату, Руси не мрзе. Постоји код њих нека врста дивљења према немачкој привреди.“ Чињеница да ни у Немачкој не постоји мржња према Русији за некадашњег (западно)немачког канцелара представљала је „готово незамисливо побољшање односа са веома важним суседом“. Историја и Други светски рат налажу опрез у немачкој спољној политици према Русији.
Шмит је у време овог интервјуа био уверен да, бар тренутно, у Немачкој нема „ратних хушкача“. И да је немачки народ „свестан велике среће што је нестала мржња према Русима“, и што због „страха од њих нећемо изгубити разум“.
Уследила је, међутим, велика „прекретница“, коју Олаф Шолц објашњава, и оправдава, „руском агресијом у Украјини“. Нестало је оног „опреза“ у немачкој спољној политици, на који је, из историјских и стратешких разлога (географија се не може избрисати: Русија остаје и опстаје као неизбежан сусед), указивао и упозоравао Шмит. Немачку спољну политику, у овом тренутку, упркос чињеници да је „канцеларова последња“, Олафу Шолцу очигледно диктирају Зелени, с резолутном, често наглашено искључивом, шефицом дипломатије Аналеном Бербок.
У књизи о „Силама будућности“, добитницима и губитницима у свету сутрашњице (издавач Зидлер, Минхен, 2004), Хелмут Шмит је посебно поглавље посветио Русији, светској сили (још) у „лебдењу“, у тражењу сопственог места на светској сцени, унутрашњој консолидацији и стабилизацији.

Хелмут Шмит је, истина, констатовао да је нестанком „глобалне равнотеже“ и настанком униполарног света, с хегемонијалним аспирацијама једне суперсиле, код Руса присутно осећање угрожености. Из чињенице да је, упркос томе, Москва способна да узврати нуклеарним ударом, Шмит извлачи закључак да је сукоб две нуклеарне силе, Сједињених Америчких Држава и Русије, искључен и само у равни теорије

РАЗУМЕВАЊЕ РУСИЈЕ Уз напомену да онај ко хоће да „разуме Русију“ и њене „комплексне проблеме“ мора познавати њену историју у последња два столећа, Шмит је овлаш „реконструисао“ руски „развојни пут“ од царских времена, преко Лењинове и Стаљинове епохе до Владимира Путина. И посебно истакао непроцењив допринос руских уметника, књижевника и музичара европској култури.
Набројао је имена литерарних и музичких великана, овим редом: Тургењев, Гогољ, Чехов, Достојевски, Горки, Шолохов. А затим композиторе, „без којих ниједна концертна сала (било је то пре њиховог инквизицијског протеривања на таласу хистеричне русофобије!) у Милану или Паризу, Хамбургу или Лондону, не може“: Римски-Корсаков. Чајковски, Прокофјев, Стравински, Мусоргски, Шостакович…
У дугом „луку“ до Путина, Шмит у овом прегледу „затиче“ садашњег руског председника у рату (чеченском) против исламског тероризма. И упозорава како од „тачке гледишта“ може зависити промењива, и радикално промењена политичка „визура“ истог догађа.
Све до америчког фаталног 11. септембра, и напада Ал Каиде на Њујорк (куле Трговинског центра) и срце америчке моћи Вашингтон (Пентагон), званична Америка је грађански рат у Чеченији сматрала „морално неприхватљивим“. Рањеној сили су, наједном, после објаве „рата против тероризма“, Русија и њен председник били потребни као важни партнери. И визура је радикално промењена.
Било је то, дакако, и у руском интересу. Шмит указује на чињеницу да у земљи са 145 милиона становника живи између 15 и 20 милиона муслимана. Не би, каже, било никакво изненађење да још негде, у земљи огромног пространства (у атмосфери која је тада владала) букне исламски тероризам. Још из царских времена „на дневном реду“ бивали су сукоби између исламских (сепаратистичких) снага и Москве. Он у тај контекст ставља и улазак совјетских снага у Авганистан 1979. године.
У анализи руске економије, у чему је овај Немац важио за признатог експерта, Шмит указује на чињеницу да она увелико зависи од енергената: гас и нафта чине готово половину руског извоза и трећину прихода који „убира“ држава. У укупним светским резервама гаса Русија учествује са 30 одсто.

СТРАТЕШКА СИЛА С обзиром на то да ће и убудуће енергетски сектор бити непроцењиво важан за Русију, за Москву ће бити стратешки важна изградња нафтовода и гасовода према Далеком истоку. Руси су то, у међувремену, већ учини, што се показало као егзистенцијално важно: упркос губитку великог европског тржишта, због санкција које су јој западне земље увеле, Русија је остварила неочекивано велике приходе на источној страни, отварајући велика, поред осталог, индијска и кинеска тржишта.
Управо та велика, још неискоришћена рудна богатства, огромно територијално пространство и посебно нуклеарног потенцијал чине да Русија спада у три стратешке светске силе, поред Сједињених Америчких Држава и Кине.
То ће, уверен је Шмит, остати и убудуће, без обзира на многе унутрашње слабости: она је, по животном стандарду „широких маса“, по западним мерилима, још „земља у развоју“. Унутрашња, пре свега економска консолидација и стабилизација биће њен најважнији задатак у наредним деценијама.
Кад је реч о руским спољнополитичким изазовима, од највећег значаја и приоритета су односи Москве са Сједињеним Америчким Државама, Кином и Европском унијом. Околности су се, од изласка Шмитове књиге о „силама сутрашњице“, поготову поводом рата у Украјини, и непријатељског држања Колективног запада према Русији радикално, чак драстично промениле.
После великих ломова којима управо присуствујемо, и можда још драматичнијим који предстоје, мења се, очигледно, такође радикално, и однос снага у свету. Да је већ, у међувремену, дошло до великих промена, може показати следеће: ако се искључе масовне мигрантске сеобе, пандемије и потенцијални тероризам, са чим се суочавају, и могу суочити многе државе, ниједна земља, веровао је Шмит, не угрожава безбедност Русије. Москва је, управо из осећања егзистенцијалне угрожености у овом часу принуђена да, упозоравајуће, укључи „нуклеарни аларм“.
Хелмут Шмит је, истина, констатовао да је нестанком глобалне равнотеже и настанком униполарног света, с хегемонијалним аспирацијама једне суперсиле, код Руса присутно осећање угрожености. Из чињенице да је, упркос томе, Москва способна да узврати нуклеарним ударом, Шмит извлачи закључак да је сукоб две нуклеарне силе, Сједињених Америчких Држава и Русије, искључен и само у равни теорије.
Бивши немачки канцелар показује, међутим, разумевање за руске стрепње и опрез. Пре свега због НАТО продора на исток. Америчке војне базе налазе се већ на тлу бивше југословенске државе (мисли очигледно на Бондстил, иако га не спомиње, и бивше републике које су постале чланице западног војног савеза), затим у Авганистану (пре хаотичне бежаније пред босоногим талибанима), Киргистану и Узбекистану. У очима руских генерала та слика не делује као пријатељски загрљај. Они се, разумљиво, питају, каже Шмит, које и какве намере, у сваком случају не пријатељске, стоје иза тога…
Као Немац и војник који се у Другом светском рату борио на руском тлу, против руских војника, посебно је захвалан, наглашава Шмит, на томе што се данас готово не осећа никаква узајамна мржња. И што су и немачка и руска влада, дефинитивно, упућене на фер партнерство… И то Шмитово уверење однео је ратни вихор. Шта би он данас рекао за политику свог страначког колеге, социјалдемократског канцелара Олафа Шолца према Русији која је најмање фер и пријатељска?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *