ВРАЋАЊЕ „КИПРА“ НА ПРЕГОВАРАЧКИ СТО

Недавни састанак лидера кипарских Грка и Турака, уз посредовање УН, и изражена спремност ЕУ да помогне обнову дијалога те две стране дају наду да би се ускоро могло наставити с решавањем кипарског проблема који полако заокружују пола века нерешивости

Док Европска унија, уз асистенцију САД, све безобзирније притиска Србију да се одрекне дела своје територије, како би се такозвано косовско питање решило прихватањем независног „Косова“, један много старији европски (и светски) проблем – подела Кипра – полако заокружује пола века нерешивости. Иако је, од почетка ове године, на више страна, изражена потреба поновног враћања Кипра на преговарачки сто, засад нема нових предлога који би ојачали веру у скори завршетак тог давно започетог посла. Нови председник Кипра Никос Христодулидис изјавио је, након изборне победе у фебруару, да ће његови приоритети бити борба против инфлације и корупције – што су два типична домаћа задатка – и наставак преговора о кипарском уједињењу, што је „ставка“ и са етикетом међународног проблема. За овај трећи циљ одмах је добио подршку Уједињених нација, након чега је специјални изасланик генералног секретара за Кипар Колин Стјуарт организовао сусрет Христодулидиса са лидером кипарских Турака Ерсином Татаром. Главна тема тог двосатног састанка у подељеној престоници Никозији било је поновно покретање дијалога о уједињењу острва. Уз честитку за избор, Христодулидис је подршку за наставак преговора добио и из ЕУ. Добре услуге понудио му је лично високи представник Уније за спољну и безбедносну политику Жозеп Борељ, иако прилично заузет распетљавањем косовског чвора запетљаног жељом Запада да на територији Србије прави нову државу. У дипломатским круговима се верује да ће за евентуално ново окупљање ради решавања старог проблема бити и редовни „секунданти“ две кипарске стране, Грчка и Турска, у којима су (не)прилике на „рајском острву“ тема и већ почете кампање за изборе, заказане за пролеће. Рачуна се, као и у ранијим приликама, на помоћ и Велике Британије, као бившег колонијалног господара Кипра и власника две још „живе“ војне базе на Кипру.

БОЛНА ПОДЕЛА Кипар је подељен 1974. године, после војне интервенције Анкаре, којом је спречен покушај војне хунте из Атине да га припоји Грчкој. Турска је том приликом заузела северни део острва на ком и данас држе око 35.000 својих војника. У време турске инвазије изгинуле су хиљаде људи и изазван велики интерни егзодус острвског становништва. Више од 160.000 Грка избегло је на јужни део Кипра, док је 50.000 Турака отишло на север. Између два аутономна ентитета УН су повукле и даље актуелну Зелену линију раздвајања. Године 1983. на северу острва је проглашена Турска Република Северни Кипар, призната само од Анкаре, свог патрона. ЕУ је 2004. у своје чланство примила цео Кипар, али њени закони – „до поновног уједињења“ – важе само за јужни, грчки део који је, као Република Кипар, међународно признат.
У међувремену је продубљено неповерење између две етничке заједнице у којима се начин живота све више разликује. Друштвени бруто производ грчког Југа данас је око четири пута већи од оног на Северу, који увелико зависи од финансијске помоћи Турске и делује по диктату тог свог великог заштитника. Републици Кипар припада 60 одсто територије, Турској Републици Северни Кипар 35 одсто, 2,5 процента је „мртва зона“, тј. линија раздвајања, а исто толико кипарског копна заузимају две британске војне базе. Нада да ће 1,2 милиона Кипрана, уз однос 80 одсто Грка према 20 процената Турака, поново живети заједно још тиња, али је, чини се, све слабија. Као и вера људи да ће повратити своју имовину изгубљену у време егзодуса, коју би требало да им врати договор о поновном уједињењу за којим се тако дуго трага.

ДЕЦЕНИЈЕ НЕУСПЕШНИХ ПРЕГОВОРА Новија историја Кипра је, према запису једног хроничара овог острва, историја неуспелих преговарања о поновном уједињењу у којима је, директно или индиректно, учествовао цео свет, пошто су најдуже вођени под окриљем Уједињених нација. Изостанак решења последица је крваве поделе иза које је остало мноштво спорних питања. Почев од оног кључног – да ли верификовати једну или две државе, до питања која се тичу повратка расељених и накнаде њихове имовине, као и присуства војске и колониста из Турске на северу острва. Шансе за успех стваране су и уништаване и крајем прошлог и на почетку овог века, али су разочарања новијим неуспесима била израженија, јер су уследила након већег оптимизма и вере у коначно разрешење.
Године 2004. референдумско „Не“ кипарских Грка срушило је план тадашњег генералног секретара УН Кофија Анана, и то након двогодишњих преговора и пристанка турске заједнице на понуђено решење. Притиснути таласом огорчења из света због пропуштене шансе, грчки политички прваци с Кипра су тврдили да тамошњи Грци нису били против уједињења, него само против плана како да се оно постигне. Сматрали су, наиме, да су за многе спорове предложена неадекватна решења, што су видели као претњу одржању уједињења. Тако је Зелена линија УН наставила „живот“, а подељена Никозија, престоница Кипра, да и даље подсећа на некадашњи хладноратовски Берлин.
После низа билатералних и регионалних иницијатива и разговора, пропали су и дуги преговори из 2017. године, опет вођени на темељу иницијативе Светске организације која је искључивала поделу острва на две државе. Разлог је било одбијање Турске да повуче 35.000 својих аскера из турског дела Кипра. Напретка није било ни четири године касније: нова рунда приближавања две стране, коју је водио генерални секретар УН Антонио Гутереш, такође је доживела неуспех. Предлог лидера непризнате Турске Републике Северни Кипар Ерсина Татара, ког је подржао шеф турске дипломатије Мавлут Чавушоглу, да кипарски проблем буде решен формирањем две државе које би сарађивале у области екологије, енергетике и у борби против криминала, није задовољио очекивања грчке стране, која од почетка инсистира на постојању јаке централне власти. Познато је да су кипарски Турци у свим преговорима били мање самостални у односу на Турску него што је то случај с кипарским Грцима, којима страну држи званична Атина. Иако су у међувремену под морем које окружује Кипар пронађене велике количине нафте и гаса, ни то, супротно очекивањима у свету, није допринело да се две стране договоре и почну заједничку експлоатацију и – богаћење. Напротив, дошло је до новог заоштравања пошто су Анкара и кипарски Турци кренули са оспоравањем права Републици Кипар, као међународно признатој држави, да сама користи нове ресурсе. „Једнострана експлоатација је за нас неприхватљива“, више пута је нагласио турски председник Реџеп Тајип Ердоган, који је и долазак Турске на север Кипра називао трајним решењем.

ЖЕЉЕ И РЕАЛНОСТ Минули састанак Христодулидиса и Татара протумачен је као симболичан знак спремности двеју страна да поново крену у тражење обострано прихватљивог решења. Лидер кипарских Грка је више пута говорио да подржава предлог УН за преговоре, према ком би Кипар био лабава федерација, док је Татар и даље на старој позицији: сматра, као и званична Анкара, да је једино решење у формирању две засебне државе, које ће имати једнака суверена права. У недавном интервјуу британском „Гардијану“, он је скоро педесетогодишње напоре да се Кипар уједини као двојна федерација назвао „губљењем времена“ и нагласио да је непостизање решења повећало зависност Северног Кипра од Турске која тај део подељеног острва помаже са око 270 милиона евра годишње. Атина је и даље за УН платформу и „саветује“ кипарским Турцима и Турској да је најбоље да забораве на две државе и конфедерацију. Такву поруку Турцима шаљу и САД и ЕУ, а на њу је, пре неколико дана, подсетила и немачка министарка спољних послова Аналена Бербок, рекавши да су две државе на Кипру неприхватљива солуција за Берлин.
О могућем термину нових преговора, ако до њих уопште дође, засад нико не говори. Шеф кипарске дипломатије Јоанис Касулидес процењује да би се „озбиљнија прича“ о овој теми могла, евентуално, повести на лето, кад буду завршени избори у Грчкој и Турској. Ердоган је својевремено кипарски проблем назвао „тежим од косовског“ и оптужио Републику Кипар, коју Анкара нe признаје, да брани статус кво „јер не жели да дели моћ и богатство“. Кипарски Турци и Анкара зато често поручују да ће „за све најбоље бити“ да кипарски Грци, али и Атина, „прихвате реалност“, а то значи две кипарске државе.
Стање поделе карактерише и присуство страха у обе етничке заједнице. Док кипарске Грке брине војна надмоћ Севера, одакле Турска не намерава да повуче 35.000 својих војника, кипарски Турци се, као сведоци економске надмоћи грчког дела, прибојавају да би, у случају поновног уједињења, могли да постану грађани другог реда, тј. потчињени сиромаси.