Викторија Мотрјук – ОВО НИЈЕ МОЈ РАТ

Када сам обукла униформу Оружаних снага Украјине, наивно сам поверовала да је моја дужност да браним свој народ и своју, била сам уверена, неправедно оклеветану земљу. Невоља је била што се мој народ налазио са обе стране линије фронта, а ја сам била на оној где је батаљон Азов моје суграђане бацао у пламен руске артиљерије

Викторију Мотрјук, мајку троје деце, 24. фебруар 2022. затекао је у униформи украјинске војске, Маријупољска бригада, Маријупољ. Вест о почетку Специјалне војне операције дочекала је у неверици. Њени саборци, каже, украјински војници, веровали су да после Минска постоји Минск, да ће се отворити нова партија разговора која ће подразумевати поделу територије, мирно решење, примирје, шта год. За отрежњење нису имали времена. Кроз неколико дана гледала је како се пакао спушта на земљу. Маријупољ је спремао велику сахрану – своју. Пред њом су била два избора – смрт и смрт. Она је одлучила да преживи.

У ком тренутку схватате да сте усред рата, да су ваше претпоставке о мирном решењу биле пука илузија?
Врло брзо. Возила сам ауто с траговима шрапнела ка школи у којој је била смештена моја бригада. Слеђена. Поред плочника била су поређана мртва тела, град је био засут гранатама, гомиле људи окупљених испред продавница тражиле су хлеб. Није стигао само рат. Стигла је и глад. Многи излози били су полупани. Поражавајуће је било што су међу тим људима била и деца. С друге стране, припадници Азова, којима је мој батаљон био директно потчињен, говорили су о херојској одбрани града, о националном буђењу, о победи…
Како су изгледали ваши контакти с припадницима Азова?
Били смо у непосредној комуникацији будући да им је мој батаљон био директно потчињен. Они нису строго поштовали хијерархију, обраћали су се непосредно с „друже“, стварали утисак да смо сви једнаки и сви пред истим задатком да отерамо непријатеља из нашег града. А заправо украјински војници су се мало питали, као и командни кадар Оружаних снага Украјине. Све одлуке, па и ону о страшном жртвовању цивилног становништва које је служило као живи штит, доносио је Азов. Ми смо слепо слушали. Да ли смо имали избора? Касније сам с највећом тугом слушала приче о херојским подвизима Азова. Не, тамо није било хероја. Град је сравњен са земљом, а испод рушевина остали су хероји – мирни становници којима није било дозвољено да напуштају објекте где су се налазила снајперска гнезда Азова.
Да ли је одлука Азова била и да се ваш батаљон заједно са цивилним становништвом пребаци у просторије металуршког завода Иљић, успоставиће се, другог Азовстаља?
Наређење да се батаљон из школе пребаци у завод Азовстаљ стигло је 2. марта из команде Азова. С обзиром на то да су наши војници доносили гласове с фронта да су у јеку борби припадници овог батаљона напуштали положаје и остављали их саме, ова наредба је примљена с великим подозрењем. Азовстаљ је, знали смо, сигурна смрт. Друга опција био је Завод Иљич. С једне стране, одлука о повлачењу била је разумна јер су Руси имали дојаву да се унутар школе налазе припадници Азова, па су објекти даноноћно гађани. С друге стране, затворити батаљон и цивиле у неодбрањив објекат као што је завод Азосвтаљ или Иљич била је сулуда идеја. То је било равно смртној пресуди. Али смрт је вребала и на сваком другом месту. Био је то ход по ивици жилета.
О чему тачно говорите?
О рецимо ситуацији када сам добила наређење да одем до школе и под кишом граната уклоним све трагове присуства војске ВСУ. Било је јутро, ја у пуној војној опреми, али без шлема. Док сам пролазила кроз контролни пункт, сећам се, завијала је сирена за узбуну. Момак из наше бригаде пружио ми је свој шлем, положио оружје и кренуо у цивилно склониште. Морали смо да легнемо на пункт и сачекамо да престане гранатирање. Држали смо се за руке и молили се. Онда сам претрчала преко пута и под гранатама утрчала у ров. До школе је остало свега два метра, али то је било непремостивих два метра. Два метра до школе, два метра од живота. Неколико дана касније рекли су ми – школе више нема. Граната је пала и на кухињу, једна девојчица је била рањена, друга је доживела нервни слом. По одласку у Завод Иљич добила сам наређење да помажем куварима.
Шта се дешавало иза зидина Завода у којем је поред војске било смештено и 350 цивила?
Металуршки завод Иљич простире се на 30 километара, и није само оно што се претпоставља – неколико зграда и парче земље. То је велико постројење с разгранатом подземном инфраструктуром која нам је омогућила да спасимо животе. У Заводу смо чекали судњи дан. Чему смо могли да се надамо, опкољени са свих страна, под непрестаном ватром, без основних животних намирница? У једном бункеру је била смештена војска, у другом цивили, међу њима и моја два сина. Чекали смо смрт. Током дана била сам задужена за послове у кухињи, ноћу сам, иако је постојала забрана, претрчавала у цивилни бункер. На простору метар дужине и два метра ширине спавали смо моји синови, ја и наш пас Хектор. Мислила сам да ако треба да погинемо, да је најбоље да будемо заједно.
Да ли су цивили били огорчени на украјинску војску, будући да им је била намењена улога живог штита, чега су морали бити свесни?
Како ко. Неки су у нама видели последњу сламку спаса, срећни што нису сами и уверени да им некако можемо помоћи. Други су нас осуђивали, али и они свесни да више нема назад, да је одлука донета и да нас само Бог може спасти. Мени су прећутно праштали пошто су моја деца делила њихову судбину, њихов тањир супе и парче хлеба.
Остали сте без хране?
Није постојао начин да нам храна у опкољеном заводу буде достављена. Делили смо тањир супе на три дела, парче хлеба… Онда је и хлеба нестало, а убрзо и воде. Кували смо у антисептику. Глад је била страшнија од извесне смрти. Данас разумем своју баку која се цео живот спремала за рат. На слободи и жива, маштам о врећама брашна, залихама паприкаша, много боца асепсола. Ноћу се будим обливена знојем и с паралишућим страхом да нема хлеба.
Када одлучујете да напустите Завод и од сигурне смрти побегнете у ону мање извесну? Могућност да преживите била је пола-пола…
Припадници Морске пешадије, мислим 503, позивали су нас да следимо њихов пример и предамо се. Убеђивали су нас да ће нам животи бити поштеђени. Ми смо се ипак одлучили да ризикујемо и једним од подземних тунела напустимо завод. Одлучено је да 12. априла у паузама гранатирања сиђемо у један од подземних тунела. Било нас је тридесетак, војника и цивила, најмлађе дете имало је годину и по дана. Нисмо знали ни колико је дугачак тунел нити где ћемо тачно изаћи. Ризиковали смо. Прву ноћ смо преспавали у тунелу, а затим ујутру кренули даље. Тунел је био дугачак 30 километара. Ходајући у мрклом мраку, наилазили смо на делове украјинске униформе, оружје. Било је јасно да је неко пре нас покушао да побегне. После сам чула да се пет војника изгубило. Без хране и воде, пили су кишницу, провели су дане под земљом.
Осећате страх, наду, неизвесност… шта тачно?
Тунел је био сабластан, мрачан, са малим траговима светлости која се пробијала кроз ситне отворе. Пролаз је био узан, на зидовима су били побијени метални кочићи. Сетила сам се свих оних сцена из ратних филмова, о заробљеништву, бегу, логорима. Ходали смо по води, мокри, у колони, као осуђеници који само покушавају да одложе смрт. Нисам се плашила. Мислила сам да смо свеједно мртви, а да ипак сваки корак кроз муљ и ледену воду можда оставља мало простора за чудо. После пола дана ходања изашли смо и то на положаје које је контролисала војска ДНР-а.
Кажете да сте изашли на положаје које контролише ДНР. Да ли руска војска зна да сте војник, како се опходи према вама?
Нису знали. Били су збуњени када су видели да из земље крећу да израњају људске фигуре, мала деца, сви смо били у цивилној гардероби. Притрчали су да нам помогну. Тек касније на информативном разговору када су затражили податке, рекла сам име, презиме и чин. Никада нећу заборавити лице руског војника. Деловао је пренеражено. Уследио је минут ћутања. Био је збуњен мојим признањем, јер било је довољно да смислим нови идентитет и нестанем с групом цивила. Нисам хтела. Нисам желела да сутрадан неко од мојих комшија упери прстом у мене и каже: Она је слагала, она је ратовала на страни Украјине. Била сам спремна на све последице. Раздвојили су ме од деце, и упутили у затвор.
Колико времена сте провели у затвору?
Седам месеци, најпре у импровизованом затвору Саратан у Јеленовки, где смо ми заробљеници спавали с рањеницима и имали дужност да бринемо о њима. Видела сам још једно лице рата, позадинско. Ти млади људи су лежали без руку и ногу. Питала сам се да ли је могуће да је за то одговорна моја војска. Касније сам пребачена у затвор у Тангарогу. Сваког тренутка мислила сам само о деци, нисам знала да ли ми је жива кћерка. Себе сам терала да нешто поједем, понављајући: „Вика, када те пусте, деца не треба да те виде тако исцрпљену.“ После седам месеци појавила се могућност да с њима ступим везу, сазнала сам да ми је кћерка жива и тада сам пустила сузама на вољу, не знам колико сам дана плакала. Чувши њихове гласове, само сам понављала да их волим. После опсежне истраге у којој је утврђено да нисам никога убила и учествовала у директним борбама, пуштена сам на слободу.

Разговарамо у Доњецку. Зар та чињеница сама по себи није необична? Не плашите се да ће вас неко препознати, можда вам наудити?
Осећам се потпуно слободно. После правог затвора морала сам да се ослободим и оног унутрашњег. Дуго сам размишљала о рату, страдању, чињеници да су оба града моја – и Доњецк и Маријупољ, а да сам ја само у једном узела оружје. Жао ми је људи са обе стране линије. То је недужан народ који страда, то су људи на чијој крви профитира трећа страна.
На коју страну мислите?
Запад, очигледно.
Отац вашег бившег мужа је убијен после повика „Слава Украјини“. Праштате ли ову смрт?
Мој свекар је убијен – и то је факат. Али он није самовољно изашао пред строј. И то је факат. Он је био приморан. У подруму зграде у којој је живео били су смештени Азов и ВСУ. Праћен упереним цевима, морао је да изађе на улицу и у јеку највећих борби узвикује „Слава Украјини“. Ко је крив за његову смрт?
Да се понови 24. фебруар, да ли бисте опет обукли униформу Оружаних снага Украјине?
Да, неизоставно, то је униформа моје земље, али никада не бих ушла у рат и ћутала на оволико смрти. Отишла бих код руског војника и затражила разговор. Мислим да бисмо се разумели. Ово је братоубилачки рат у коме царују анархија и хаос.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *