Туриста, путник намерник или високи представник?

ШТА ЈЕ ДАНАС КРИСТИЈАН ШМИТ?

„Ислужени политичар“ или „Краљ Босне и Херцеговине“? Шта год да је, Кристијан Шмит, наоружан својим „бонским овлашћењима“, од како је крочио на тлe БиХ непрекидно баца семе раздора у држави заснованој на Дејтонском споразуму

Згражавао се цео свет што је у 21. веку певачицу Бритни Спирс отац прогласио за неспособну, поставио јој се за старатеља, забранио јој све што је могао, а затим њеним богатством располагао кaко му је ћеиф. Кликнуо је тада цео просвећени Запад: „Ослободите Бритни“! Нико са тог истог Запада да узвикне „ослободите Босну и Херцеговину“, државу којој се за старатеља прогласио ни род, ни помоз бог – Немац Кристијан Шмит, који је мимо процедуре и подршке Савета Безбедности у БиХ стигао као „високи представник ЕУ“.
То је човек који ће на дан избора променити изборни закон, или рећи да Република Српска идуће године неће „на исти начин“ славити 9. јануар који сматра својим даном. Исто тако то је дипломата који ће у једва 15 дана донети две одлуке науштрб Срба и Републике Српске – прво решивши да новац који је намењен за сахрану настрадалих у Сребреници може да се користи за „промовисање истине о геноциду“, а затим и (по други пут) суспендујући Закон о имовини РС који је тамошња скупштина донела.

ВЕЛИКО НИШТА Ако питате Аналену Бербок, он је „високи представник ЕУ још потребан Босни и Херцеговини“. Нешто слично одговорио би и портпарол америчког Стејт департмента Нед Прајс додајући да Шмитова Канцеларија „игра кључну улогу у осигуравању стабилности у БиХ“. Али ако пожелите да о Шмиту упитате председника Републике Српске Милорада Додика, вероватно би одговорио да је он једно велико „ништа“. Додао би и да његове одлуке немају никакав правни значај, да је највећа претња миру у БиХ, да су његове одлуке „приватне одлуке приватног лица“, његови званични састанци „туристичка путовања“, а он „туриста“.
„Не може се сваки путник намерник мешати у унутрашња питања“, рекао је Додик када је Шмит пре неколико дана опет забо прст у око босанским Србима блокирајући Закон о имовини РС. Можда боље Додика и не питати за високог представника, да не би, опет одговорио „Шмит лаже, да не кажем да с***“.
Ако поверујемо Додику и Шмита гледамо као „лажног представника“, сетићемо се да се и раније дешавало на Балкану да неко дође, лажно се представи и прогласи за владара једног народа. Извесно је, међутим, да босанско-херцеговачки Кристијан Шмит неће заслужити да га неки будући Његош овековечи као што се то десило црногорском лажном цару Шћепану Малом. Он је ипак, како је то написао Његош, „знамениту епоху у Црној Гори и у околини учинио именујући се рускијем царем“. А Шмит може бити знаменит само по томе што је успео да помири два антипода и да учини да о њему мисле слично и у РС и у Федерацији. Јер кад смо пре могли да чујемо да неко из Федерације размишља попут Додика? Недавно се тако десило да градоначелник Зенице Фуад Касумовић високог представника назове „ислуженим политичарем“, додавши да БиХ верује „сваком ћати који дође из ЕУ“. Звучало је као да је Додик проговорио.

ФУНКЦИЈА ИЗ КОЛОНИЈАЛНОГ ШПАЈЗА Колико год покушавали да дамо смисао Шмитовој функцији у БиХ која више није ни налик држави у коју је сада већ давне 1995. године дошао први високи представник Карл Билт – она изгледа бесмислено. Заправо, чак и у Шмитовој родној Немачкој „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ функцију високог представника назвао je „најчуднијом политичком функцијом у Европи“ за чија се овлашћења чини да потичу из „аутократије“.
Реч је, наиме, о прилично широком спектру могућности које су 1997. године у Бону дате високом представнику – од наметања закона, па све до смене функционера. Поменути „Франкфуртер aлгемајне цајтунг“ коментарише да Шмит има „овлашћења као да је Босна карипска плантажа шећера на прелазу из прошлог века“. Сличног је става био и најдуговечнији високи представник Валентин Инцко, који је својевремено на питање зашто не користи „бонска овлашћења“ рекао да је прошло време наметања одлука са стране.
Да високи представник никако не може Босну и Херцеговину учити демократији, потврдила је одавно Венецијанска комисија, саопштивши да је та функција неспојива с „демократским карактером и суверенитетом БиХ“. Парламентарна скупштина Савета Европе је још 2004. године у својој резолуцији навела да „сматра да је непомирљиво с демократским принципима да Канцеларија високог представника буде у позицији да доноси извршне одлуке, а да за њих не сноси одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, и при свему томе нема правног лека“.

OД БИЛТА ДО ШМИТА Од када је 1996. године Анексом 10 Дејтонског споразума у БиХ уведена функција високог представника, у Сарајеву је строгоћу тренирало осам функционера које је наметнула међународна заједница. Први је то био Швеђанин Карл Билт, који је отишао 2007. и који је пре неколико дана за „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ рекао да је „канцеларија најмање деценију била део проблема у Босни“, као и да на крају рата нико није помислио да ће ова канцеларија постојати и четврт века касније. Наредне две године на позицији је био Шпанац Карлос Вестендорп, пионир у употреби „бонских овлашћења“, а који је својевремено признао да су на Бонској конференцији „успели да уведу начин на који високи представник може да доноси одлуке, што, правно гледајући, није баш у складу с Дејтоном, нити је баш легално“. Заменио га је Волфганг Петрич, који се раније није стидео да користи супермоћи „бонских овлашћења“, а сада сматра да су она превазиђена. Након његовог одласка говорило се о затварању канцеларије високог представника, али у БиХ је стигао до сад „омиљени“ међу високим представницима Британац Педи Ешдаун. „Ешдаун је предњачио у пристрасности и антисрпском деловању у БиХ. За четири године наметнуо је 430 незаконитих и неуставних решења. У само једном, јулском дану 2004. године сменио је 59 српских званичника, који су регуларно били изабрани на функције“. Ешдаун је био толико антисрпски оријентисан да је упозоравао ЕУ да би, у случају да Србија уђе у Унију пре БиХ, требало да „онемогући Србима из Републике Српске и Федерације БиХ да користе пасоше Србије све док и БиХ не приступи ЕУ“, писала је раније РТРС. Да и Шмит корача стопама тог високог представника показује његова изјава с краја јануара – да би „некад волео да је као Педи Ешдаун“. Године 2006. у БиХ је стигао Немац Кристијан Шварц Шилинг, који је заузео потпуно супротан приступ, или што би неки медији написали „преспавао свој мандат“, а затим је у Сарајево допутовао и Словак Мирослав Лајчак, данас специјални представник ЕУ за дијалог Србије и Приштине. Познат је као човек који је најмање смењивао, а баш прошле године је рекао: „Што више бонских овлашћења, то мање државе Босне и Херцеговине.“ Валентин Ицко који је заменио Лајчака популаран је у Европи као политичар који је у БиХ законе увео забрану негирања геноцида.

Шмит је, међутим, и даље на својој функцији и не показује да га имало дотичу мишљења земље у којој је Додик предложио да се прогласи за „персону нон грата“. То објашњава и део текста поменутог немачког медија. „Не може бити правог кандидата на челу колонијалистичке власти у европској демократији 2023. Шмит, који је за свој рад великодушно награђен кнежевском петоцифреном (и, наравно, неопорезиваном) месечном платом, то наравно не види тако. Он и даље себе и своју канцеларију сматра неопходним. Колоније се ретко добровољно напуштају“, пише „Франкфуртер алгејмане цајтунг“.
Грчевито држећи се за своју добро плаћену функцију, Шмит, у духу Шћепана Малог, и даље дисциплинује БиХ по принципу „држ’ овако како си почео; нека буде свашто на свијету, биће жњетва боља од посјева“. А „жњетва“ му је, ако су тачне тврдње члана Одбора Народне скупштине Републике Српске за уставна питања Дениса Шулића, вртоглавих 25.000 евра.
Поменута певачица с почетка текста, после 13 година успела је да убеди суд да је способна да своје одлуке доноси самостално. Колико треба да прође да БиХ после готово три деценије убеди међународну заједницу да ни њој старатељ није потребан?