ТРИСЕКЦИЈА КОСМЕТСКОГ АПСУРДА

Сваки конфликт лични, колективни или национални носи у себи унутрашњу динамику и развојни потенцијал и нема те силе и политике кадре да заустави време, „замрзне конфликт“, људску мисао, науку, историју или сам живот ни у виду бесмислене метафоре

Узлет плуралистичке репрезентативне демократије, универзалних људских права, тржишне привреде, развој науке и рачунарске технике с једне, и евидентно непоштовање међународног права, суверенитета држава и дубока криза морала с друге стране парадокс су цивилизације на размеђу 21. века. У том такорећи филозофском контексту онтолошке располућености, моралног нихилизма и негације права могу се потпуније сагледати и разумети последице безобзирне политике „легитимизације“ Косова као независне државе међународних принадлежности.
Косово и Метохија трагичан је пример империјалне логике Запада лишене сваког обзира у апсурдном изједначавању насиља и права орвеловске дистопије инверзних вредности. Непоштовање државног суверенитета Републике Србије (Повеља УН, Хелсиншка декларација, принципи Бадентерове комисије из 1991. године, важећа Резолуција СБУН 1244) и суспензија међународног јавног права погрешна је претпоставка превазилажења проблема и сваког разговора о модалитетима могућег решења.
Показало се кроз историју да „решења“ заснована на сили, лажи и уцени не само да су далеко од пожељног веберовског „тријумфа разума“ већ су извор озбиљних несугласица, клица кад-тад свођења рачуна и неизбежних будућих сукоба. Разумљиво је избегавање „замрзнутог конфликта“ ЕУ и Америке у журби да се питање статуса Косова реши на штету Србије свесни да је у питању политичка творевина утемељена на марифетлуку трајна колико и њени протагонисти. Тим пре несхватљиво је да се „замрзнутог конфликта“ клони председник Вучић и приклања мишљењу оних који Србији нису склони, уместо критички да преиспита сваку могућност, он игнорише проверено вековно искуство и здрав разум: „Што је добро мом непријатељу, није добро за мене.“
„Замрзнут конфликт“ тумачењем његових опонената је потенцијална нестабилност, опасност по себи које се многи плаше због наводног „одмрзавања“, међутим како рече председница владе А. Брнабић: „У последње две године, за 24 месеца било је више од 300 напада на Србе“, што је својеврсни пример contradictio in adiecto!

НИШТА НИЈЕ ЗАУВЕК Логичко огрешење о смислени говор доводи у питање значење исказа, или је „конфликт замрзнут“ и нема сваког другог дана напада на Србе или је потребна нова дефиниција стања на Космету. Сваки конфликт лични, колективни или национални носи у себи унутрашњу динамику и развојни потенцијал и нема те силе и политике кадре да заустави време, „замрзне конфликт“, људску мисао, науку, историју или сам живот ни у виду бесмислене метафоре. Тврдити супротно знак је дубоке заблуде у колизији са дијалектиком, негирањем закономерности развоја света, кретања и промена у природи, друштву и мишљењу, порицања прошлости и негација будућности. Или како рече Борислав Пекић: „Ништа заувек није. Па ни наши животи. То није само природно, то је добро. Замислите свет у којем је све заувек. Тада би нам и срећа тешко пала. И овако прилично страшан био би просто неподношљив.“ Као што нема ничег заувек, нема ни „замрзнутих“ историјских процеса нити мирења с „фактичким стањем“ и „реалношћу“ (еуфемизам капитулације) постојања парадржаве албанске моноетничке заједнице на Косову и Метохији јер Србија није оаза залуђених нити Срби пију чај од бунике!
Територијални конфликти вековна су реалност, решавани углавном ратовима, али и без тензија и сукоба. Између Холандије (провинција Гронинген) и Немачке (регије Остфризланд) влада коегзистенција сарадње и интереса упркос вековним територијалним несугласицама којима се не назире крај до неких бољих времена доминације разума над себичном перцепцијом територијалног суверенитета. Није срамота бити у заблуди, Хегел, један од највећих умова немачког идеализма, потцењивао је математику и с презрењем говорио о њој, али права срамота је тврдоглаво игнорисати здрав разум и порицати чињенице.
Својевремено на предлог председника Вучића одржан је „унутрашњи дијалог“ свих друштвених група од спортиста, историчара, правника преко САНУ до СПЦ, али не и дијаспоре (грађана Србије заједничких интереса), упућених у косметско питање. Поред екстремних предлога идеја „разграничења“, „(кон)федерализације“, „царинске уније“ и сличних хипотетичких наговештаја преовладао је „замрзнут конфликт“ као најразумније реалности најближе, али за власт неприхватљиво решење.
Јавности до данас није понуђен план о којем би се разговарало, ако се изузме тајновита прича о чини се напуштеној идеји поделе и разграничења ма шта то значило. Одсуство осмишљених предлога решења отворило је простор Западу за испоручивање захтева једног горег од другог уместо да се бави српским предлозима и идејама којих нема. Јовањдањски немачко-француски предлог-ултиматум вероватно срачунат да још више разједини и ослаби Србију кулминација је осећања надмоћи упаковане у прозирни целофан симболичког хуманизма који више открива него што скрива лицемерје легитимизације насиља.
Политика Запада није оправдање сопствених пропуста, несналажења, уступака и понижавајућег додворавања, како је то прецизно објаснио нажалост прерано преминули Мирослав Лазански: „Ако стално дајете политичке уступке да бисте добили економске уступке, а они вам обезбеђују какав-такав социјални мир, а он вам опет обезбеђује власт, онда је то део одговора. Увек треба преиспитивати политику, па и самог себе. У жестокој смо кризи духовних, културних, моралних и политичких вредности. Дефетизам поприма размере епидемије…“ Упркос притиску и уценама, нико се добровољно не одриче сопствене територије и брани је свим расположивим средствима без употребе силе, али је не искључује јер зато постоје државе.
Не постоји универзални референтни систем који би мерио истину у територијалним споровима, ако се изузме међународно јавно право које се не поштује. Међутим, постоји још од античког Рима ефикасно, али тешко прихватљиво правило у регулацији односа завађених страна било да се ради о Србији, Кипру, Азербејџану (Нагорно Карабах), Украјини: Status quo ante bellum – или стање какво је било пре рата. Све остало решава се договором и компромисима за столом као ultima ratio прагматичне политике.

ПОЛИТИКА ЗАВАЂАЊА Срби и Албанци нису архетипски непријатељи већ их је завадила лоша политика и без релаксације међусобних односа, јачања поверења и перспективе заједничког живота неће бити све док се агресивна ксенофобична реторика политичара и медија према Албанцима, као генератор националних и религијских анимозитета и погрешне претпоставке грађанске лојалности, радикално не промени, али и док не престану напади и провокације друге стране.
Уместо територијалног компромиса противног свим аспектима међународног права, потребни су компромиси права, ингеренција и обавеза подједнако (не)прихватљиви за обе стране у атмосфери политике јачања поверења, етничких, верских и културних посебности ради превазилажења предрасуда, заблуда и страха у амбијенту привредног и друштвеног развоја и помирења као пожељног циља у смислу функционалног међунационалног модела који одавно постоји у свету. Људи се мењају као и политички интереси и једнострана опредељења превладаће здрава, прагматична памет која нажалост за сада још не показује симптоме позитивне транзиције, али у свету од сутра на срећу неће бити актера од данас. Присталице и аниматоре правног апсурда са обе стране Атлантика конституисања албанске парадржаве на територији Републике Србије било би корисно подсетити на историјска искуства насилног цртања граница и последице Бизмаркове Берлинске конференције 1884/85. „парцелације“ Африке. „Нанела је непоправљиву штету и многе земље данас трпе последице“, рекао је нигеријски професор историје Олаиеми Акинвуми 2010, на 125. годишњицу конференције у Берлину. Насилна подела Африке од европских сила крајем 19. века представљала је злочин против човечности, наведено је у саопштењу тим поводом.
Потписници су тражили и одштету за разарања у преко стотину ратова и сукоба, отету земљу и друге ресурсе и враћање украдених културних добара. Ако је цикличним тумачењем историје Освалд Шпенглер био у праву, није искључено (чак је веома вероватно) да ће једног дана отимање Косова и Метохије бити оквалификовано као злочин против човечности и најгрубље кршење међународног права не „парцелацијом“ афричких колонија већ међународно признате државе Србије неотуђеног права (ако га се „компромисом“ не одрекне) реинтеграције отетог дела суверене територије јер последња реч још није изговорена. О томе би самопозвани да уређују свет по свом нахођењу требало да поведу рачуна. Историја све памти и бележи, мењају се актери, али (не)дела остају.

Аутор је делегат бивше Скупштине дијаспоре

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *