Сумрак ,,демократског“ Запада

НАША ТЕМА l Агресија НАТО-а са одстојања од 24 године

Топуз препун нечовештва

Ставови из Брисела, Охрида, Вашингтона и других дестинација опомињу нас да се агресија на Србију наставља другим средствима, али са истим циљем – да се цео српски народ на Балкану обесправи и понизи, да се трајно удаљи од традиционалних пријатеља и њихове подршке и да се одрекне свог државног права на покрајину Косово и Метохију

ТРАДИЦИОНАЛНИ ОКРУГЛИ СТО

У Свечаној сали Дома ВС у Београду 23. марта одржан је Округли сто под називом „Агресија НАТО – 24 године после“, који су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина. Том приликом говорили су: генерал Миломир Миладиновић, председник Клуба генерала и адмирала Србије; Никола Шаиновић, потпредседник Савезне владе СРЈ у време агресије НАТО-а; Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних; проф. др Миладин Шеварлић, председник Извршног одбора Друштва српских домаћина; др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета Црне Горе; Млађен Цицовић, шеф Представништа Републике Српске у Србији и Новак Бјелић, генерални директор комбината „Трепча“ у последњој деценији 20. века.

Један документарни филм о агресији НАТО-а на СРЈ (Србију) насловљен је синтагмом ,,Миленијумска грешка“. И ту мисао, код здраворазумних, као да застаје. Заправо, ако би се наслов анализирао из више углова, недвосмислено би се дошло до истине која се, нажалост, понавља и у сукобу Русије и Украјине. Није било ратова на простору Европе а да нисмо, не својом вољом, били учесници. У свим тим сукобима наши преци били су на великим искушењима, али се својом одлучношћу, вештином, храброшћу и јунаштвом нису обрукали.
,,После агресије НАТО-а на нашу земљу 1999. године говорили смо да нам је стало до истине о мотивима агресора, а били смо свесни да када сазнамо праву истину, она неће имати велики значај. Какви су међународни односи данас, није искључено да у будућности постане истина то да смо криви што смо се бранили од агресије“, каже председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије генерал-потпуковник Миломир Миладиновић.

УГРОЖАВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ Генерал изражава забринутост због актуелних дешавања у свету и њиховог утицај на безбедносне изазове у односу на Србију, јер се тешка међународна ситуација директно одражава и на безбедност наше земље.
„Ситуација у Украјини се перфидно користи за решавање односа унутар Србије. Наша земља се условљава ’резолуцијама’, ултиматумима и другим притисцима, како би такозвану државу Косово легализовали у међународним односима. На тај начин покушавају да неостварене ратне циљеве реше претњама, условљавањима и уценама. Ратни циљеви су им били: рушење државног уређења, распарчавање СР Југославије, уништење наше војске… Ниједан нису остварили… Мислили смо да је Кумановским споразумом и Резолуцијом СБ УН број 1244 агресија завршена, а то је судећи по понашању светских моћника била фарса, јер по њиховом признању уговоре потписују да би се припремили за још већа уцењивања или да припреме нову подвалу, па агресија на нашу земљу траје и данас применом других средстава… Саветују нас да се одрекнемо прошлости и да не живимо величајући хероје, да гледамо у будућност, јер се и они тобоже одричу прошлости, али њихова прошлост су поробљавање, убиства, насилно одузимање и искоришћавање туђих територија, ратови и колонијализам, а наша је увек била борба за слободу која нас је само у 20. веку коштала више од три милиона живота“, наглашава генерал Миладиновић.
Никола Шаиновић, у време агресије потпредседник Владе СРЈ, наводи да су га 1990. и 1991. године људи питали зашто западне силе, с којима смо у два светска рата били савезници, одједном више нису на нашој страни.

РАТ ПРОТИВ РУСИЈЕ „У то време смо говорили да смо били савезници јер се водио рат против Немачке, а да је од тада на сцени рат против Русије. Многи нам нису веровали. Наводили смо да ће распад СССР-а и ваљак који иде са Запада на Исток прећи преко наших глава и то по истом принципу како је данас Запад дошао до руске границе. Тада су смислили ’оружје’ великог калибра. Зове се мировни споразум. Ратујете, па склопите споразум, а онда га намерно прекршите. За Крајину је споразум важио док га нису погазили. Мински је био на снази док га нису погазили. И тако редом. До гажење Резолуција СБ 1244 дошло је већ сутрадан по усвајању. Преговори око Кумановског споразума трајали су четири дана и четири ноћи. Зашто? Зато што је НАТО тражио да се повучемо тачно одређеног дана, а они ће већ касније доћи. Ми смо им поручили да ако одемо и оставимо простор ОВК за злочине и покољ, настаје безбедносни вакуум. Оптуживали су нас да смо некооперативни. Били смо одлучни да се излазак наших трупа и улазак догађају истовремено. Да преузму територију. Тако је и било: преузимали су зону по зону.
„Нама је пред рат 1999. године дошла на Космет угледна америчка сенаторка и разговарала са Зораном Анђелковићем. Почео је да јој чита жртве Срба у последњих десет дана. Она га је прекинула и рекла да не треба даље да чита. Он ју је питао: Ви не верујете да је ово истина? Не, не сумњам. Ви сматрате ОВК терористичком организацијом, а ми их сматрамо борцима за слободу… Лидери тих ’бораца за слободу’ данас су у Хагу. Суди им се за злочине почињене од 1998. године. Све је могуће.
„Ми морамо да се одбранимо. Да се чврсто држимо својих принципа. Зашто Милошевић није трговао? Велика сила тo не трпи, она тражи конкретно. Ако си кооперативан, па даш нешто конкретно, они траже ново. Ако испуниш три захтева, они поново траже нове.
„Чим је под крај рата дошао Виктор Черномирдин и постало јасно шта нам се спрема, одјурио сам на Космет да кажем официрима у Команди приштинског корпуса да следи могуће повлачење. То је био драматичан тренутак. Значи, војник који није изгубио битку на фронту, треба да се повуче у интересу државе… Могли смо да бранимо границу Косова и Метохије, али нисмо могли Крагујевац Ниш, Београд…
„Поводом 50-годишњице савеза у то време је заседао Савет НАТО-а у формату шефова држава. Рат траје. На столу су имали два предлога. Један је био копнена интервенција са 200.000 војника. Други је био кратак: Овај скуп овлашћује команду НАТО-а да заврши рат“, нагласио је Шаиновић.
Три четвртине страдалих током агресије НАТО-а су цивили; међу њима је 89 деце, од мале Милице Ракић из Батајнице до средњошколке Сање Миленковић, из Варварина, српске шампионке у математици. Колико је жртава закаснелих последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, хемијских токсичких средстава и неексплодираних касетних бомби, тешко да ћемо икада прецизно утврдити.

РАЊЕНА СРБИЈА „Србија се још увек није опоравила – ни духовно од бола и неправде, ни материјално. У самом језгру Београда и даље пролазимо поред разорених здања чије нас зјапеће руине подсећају на дела наших партнера. Хвалимо њихове донације, не постављамо најављиване па заборављене захтеве за ратну штету. Колико је то израз тежње да будемо конструктивни, реални и поштовани, тешко је рећи. Можда би било добро да се рушевине здања Генералштаба и МУП-а Србије прогласе и заштите као споменици културе, не само зато што то захтева мање средстава него зато што би то вероватно имало више смисла него реконструкција или изградња нових здања“, вели Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши министар спољних послова СРЈ и наставља.
„Био је то злочин против мира и човечности, против земље која није представљала никакву опасност ни за кога, најмање за НАТО, или њене чланице“, наставља Јовановић и додаје: „Није пуко понављање истине када и данас кажемо да је агресија НАТО-а извршена кршењем основних принципа међународних односа, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија и Париске Повеље; када кажемо, да је НАТО, пет и по деценија после краја Другог светског рата, вратио рат на европско тле; да су бомбе и крстареће ракете убијале грађане Србије али да су биле намењене и другима; да су истовремено разарале европску и светску архитектуру безбедности и сарадње; да је то, у суштини, био рат против Европе у коме је и сама Европа учествовала; да је то био преседан за освајачке ратове и преврате у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток и тзв. демократизације; да је НАТО агресијом на Србију и Црну Гору (СРЈ) своју јубиларну 50. годишњицу обележио преласком из одбрамбеног и регионалног у освајачки савез глобалних хегемонистичких циљева.

ПРАВИ ЦИЉ Бивши министар спољних послова СРЈ истиче и да нас „ставови из Брисела, Охрида, Вашингтона и других дестинација, опомињу да се агресија на Србију наставља другим средствима, али са истим циљем – да се цео српски народ на Балкану обесправи и понизи, да се трајно удаљи од традиционалних пријатеља и њихове подршке и да се одрекне свог државног права на покрајину Косово и Метохију. Протекло време и савремена дешавања недвосмислено потврђују да је прави циљ агресије био – отимање Косова и Метохије од Србије, збацивање председника Слободана Милошевића и претварање Балкана, у одскочну базу за поход на Исток“.
„Уверен сам да је, с обзиром на сва досадашња искуства и трендове дубоких промена у глобалним односима, најбољи пут за Србију реафирмисање независне, неутралне и уравнотежене спољне политике, чување и учвршћивање односа с традиционалним пријатељима и савезницима и отвореност за равноправне односе и сарадњу са свим земљама и интеграцијама које прихватају Србију као равноправног партнера. Праведно и одрживо решење статуса за покрајину Косово и Метохију могуће је само уз доследну примену Устава Србије, основних принципа међународног права и Резолуције СБ УН 1244, која је трајна и неотклоњива правна обавеза. Једино такво решење може бити у интересу трајног мира, безбедности и сарадње. Сваки други силом, претњама и уценама наметнути статус, без обзира на форму, не може се претворити у право или компромис, нити може постати прилог миру. Напротив“, подвукао је Живадин Јовановић.
Осврћући се на агресију НАТО-а на СРЈ др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савета Црне Горе, између је осталог рекао: „Сву несрећу коју je тада доживљавала Србија доживјели смо и ми у Црној Гори, додуше у мањем обиму и када се тиче разарања и када се тиче жртава, али никада не можемо заборавити трагично страдалу дјецу и грађане Мурина у агресији НАТО-а и прву жртву злочина на простору СРЈ – војника на одслужењу војног рока у Даниловграду Сашу Стајића.
„Након недемократског и силеџијског издвајања Црне Горе из заједничке државе са Србијом уз помоћ држава НАТО-а и промотора тог савеза Црна Гора je мимо исказане воље већине грађана једностраном одлуком прикључена Северноатлантском савезу. Грађани, a посебно српски народ у Црној Гори, оштро су се супротстављали приступању Црне Горе овом агресивном војном савезу.

ТРИ МОЛБЕ

Закључујући расправу на Округлом столу председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић предложио је три најважнија закључка: „Први, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом током агресије НАТО-а и Владиног интерресорног тела; други, да се до обележавања 25-годишњице НАТО агресије марта идуће године оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије и трећи, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО-а у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине.

ПРОТИВ ИНТЕРЕСА СРБА „Уласком у НАТО Црна Гора je у потпуности изгубила своју самосталност. Ниједна важна одлука у Црној Гори од њеног осамостаљивања није донесена у складу с демократским принципима и сагласно вољи не само већинског православног народа него и свих грађана. Наводно, вођени обавезама према кандидатури за чланство у Европској унији готово све најважније одлуке доносе се увијек и апсолутно против интереса српског народа. To потврђују државне одлуке о признавању лажне државе Косова, учлањење у НАТО, увођење санкција Русији и низ одлука и гласања у међународним организацијама, које су производиле озбиљну међунационалну подијељеност, а она је и даље присутна“, нагласио је Вуксановић.
Млађен Цицовић, шеф Представништва Републике Српске у Србији, наводи да дан сећања на бестијално бомбардовање Србије, бомбама са осиромашеним уранијумом, од Америке и њених сателита из Европске уније, сабраних у НАТО-у, истовремено je и дан који Србе из Републике Српске подсећа на исто такве бомбе, под којим су бранили и одбранили своју Републику Српску.
„Страшна разарања Србије, цивилне и војне жртве, пa неизлечиве болести код оних које су бомбе промашиле, али их je и у Српској, и у Србији погодио осиромашени уранијум пa умиру полако и болно, једна су страна страшне мржње и монструозног рата Колективног запада против Срба, што се никад и никако не може опростити, a друга страна je печат срама на свим земљама Европске уније чији су војници учествовали у рату против старог европског народа, a то значи и против свог континента, против Европе. Ова друга чињеница нас скоро свакодневно подсећа, пa и данас, да Европска унија и Европа нису исто; та економско-политичка дружина само станује у Европи и никако се не може рећи да дели њене историјске, културне и моралне вредности“, рекао је Цицовић.
Друштво српских домаћина, са Покретом српске саборности и Покретом Срба са КиМ, саставило је списак предлога како превазићи проблеме везане за очување српског Космета у Републици Србији. С тим у вези усагласили су 17, а шест су упутили председнику Републике, председници Владе, председнику Скупштине Србије и патријарху. Заступају став да нико нема право да у име Србије преговара о независности или било каквом осамостаљивању Косова и Метохије.

ПОЗИВАЊЕ НА СИНОД СПЦ „Нико нам не прети ратом у овој глобалној ситуацији, јер би то био бумеранг и за оне који би насрнули. Ако буде разлога, требало би да поштујемо одлуку Светог архијерејског синода с блаженопочившим патријархом Павлом на челу (новембар 2005) која предвиђа да у случају неподношљивих притисака Србија прогласи окупацију Космета, јер све оно што се догађа за време окупације, после ослобођења подлеже другачијој регулативи, напомиње професор др Миладин Шеварлић.
„Залажемо се да од Савета безбедности УН тражимо да у саставу КФОР-а учествују војници држава које нису учествовале у бомбардовању и представници држава које нису признали КиМ. Срби на КиМ у сопственој држави живе као прогнани народ. Последице су непојмљиве. Шта имамо на Космету? Имамо порушена гробља у 21. веку, а да нико у свету није рeкао да је то антицивилизацијски чин… Зашто мировне снаге не обезбеде да се прогнани врате људи на своја огњишта?“, упитао је Шеварлић.
Косметски чвор и даље је замршен, пре свега захваљујући упорним настојањем Запада. Време ће показати да је агресија на Савезну Републику Југославију ипак била миленијумска грешка, која се понавља.

Пише Наталија Нарочњицка

Др Наталија Нарочњицка, оснивач и председник Фонда историјске перспективе, академик САНУ: видео-обраћање на округлом столу Српско-руског братства „НАТО ратови против Срба и Руса“, 24. марта 2023

Рат је васељенског карактера, српски дух је с нама, Русија мора да победи

Запад данас, заједно с геополитичким, економским и војним притиском на Русију и Србију, у свом рату васељенског карактера, ратује и на пољу погледа на свет. И то је његова грешка

Драги српски пријатељи, браћо, колеге, стручњаци, моји стари саборци, међу којима је и Владимир Кршљанин! Колико смо тога заједно прошли! Била сам присутна, дошла сам у Србију преко бугарских планина, када су НАТО бомбе падале на незаштићени Београд, видела сам та разарања, видела сам патњу и видела несаломиви српски дух. Зато и данас пишем да је српски отпор, тада ратним дејствима, а данас притисцима без преседана од стране НАТО-а и ЕУ, које предводе, наравно, САД, последњи, по мом мишљењу, чист пламен који избија из натруле тињајуће мочваре словенства.

У СТВАРИ, ТО ЈЕ РАТ Али то је лирика. Данашња конфронтација је, наравно, постала очита 2022. године, када је Русија извршила одважан и за Запад неочекиван чин самоопредељења у новим геополитичким и духовним околностима. Био је то, по мом мишљењу, велики чин националне државне воље, који је ставио тачку на читаву еру америкоцентричног света. Америкоцентрични свет се затетурао и његова аксиоматика је престала да буде неоспорна, и стога цео свет сада гледа на ту конфронтацију, неко с надом, неко са стрепњом, схватајући да ће победа Русије довести до крупних, постепених, можда не брзих, али обавезних промена великих размера у односима снага и улогама различитих цивилизација и држава, она ће променити односе између различитих економских и животних стилова, а да не говоримо о војној конфигурацији. И, наравно, све ће то, пре или касније, довести до подривања и промене главног инструмента америчке доминације над светом – светских доларских цена. Јер емисија долара је главни инструмент америчког притиска и управљања светом, не мање него војна сила Америке, јер је тешко послати негде војну силу тек тако, без икаквог разлога, а емисија долара везује државе, због притиска финансијског система – укључујући и Русију, која је донедавно била веома снажно интегрисана.
Данашњи рат, који Русија назива Специјалном војном операцијом, то су потпуно другачији правни параметри, стручњаци то разумеју. У ствари, то је рат. То је рат у Украјини са англосаксонским светом.
Западна Европа је у протеклих 30 година практично изгубила утицај на светску политику, и сада је послушни инструмент. Веома је тужно гледати како некадашње велике силе – Француска и Немачка данас немају никакав глас.

И СРБИЈА ПЛАЋА ЦЕНУ СРОДНОСТИ У кулоарима стручњаци кажу: све ће се решавати између Русије и САД. И, наравно, кроз читаву историју знамо да за Србију, тако специфичну по свом положају на Балкану и у главама Запада, није могуће и тешко да ће икада бити могуће да постоји изоловано од конфронтације Запада с Русијом. И Србија овде, нажалост, с тугом то констатујем, плаћа цену тог осећања сродности с руским националним духом, јер и уз масовну обраду српске свести стално посматрамо демонстрације са више хиљада учесника који певају руску химну пред америчком амбасадом, препуне трибине великих стадиона које скандирају „Руси и Срби – браћа заувек!“. То нама много значи и сматрам да Русија треба много више да активно делује и помаже, али ми сви разумемо да ће све зависити од наше победе.
Србија је у послератној историји већ прошла кроз масиван, прави рат са земљама НАТО-а. Када сам 1999. године дошла овамо преко бугарских планина, завршила се ера послератног света, у којој је било сукоба и конфронтација, али ипак уз поштовање међународног права и најважнијих правних одлука донетих после рата. У Југославији су погажени и Хелсиншки акт и Повеља УН, јер је агресија усмерена на распарчавање Југославије била усмерена против земље потписнице, оснивача УН, потписнице Хелсиншког акта. Хелсиншки акт из 1975. године потврдио је неповредивост послератних граница. Све потписнице гарантовале су територијални интегритет свих држава, а не субјеката федерација. Односно потписници Хелсиншког акта требало је да гарантују интегритет Југославије, а не рецимо Хрватске или неког другог субјекта федерације. Исто важи и за Совјетски Савез. И данашња конфронтација, иако је другачија по форми, тежи истим циљевима.

ЕНКЛАВА НЕПРИЈАТНА ЗА ЗАПАД Србија је енклава веома непријатна за Запад, а данас са свих страна стиснута од стране НАТО-а. Није случајно учињено све да се Црна Гора отргне од Србије, иако је генерално свима јасно да је то једна нација са извесном племенском индивидуализацијом на српски и црногорски квалитет. Али требало је да буде отргнута од Србије, јер је излаз на море, по мом мишљењу, главна ствар – Бока Которска. Сећам се и знам континуитет таквих тежњи, јер су и уочи Првог светског рата постојале масонске мапе, на којима су све стратешке обале Европе, укључујући и Боку Которску, биле осенчене и приказане као региони под контролом тадашње Енглеске. Енглеска данас покушава да поврати своју улогу, али, наравно, главне су САД.
Данашњи циљеви су, свакако, у односу на Русију – гушење њене воље, слабљење њене економије, али управо то им не полази за руком. Свих 30 година након распада и краха Совјетског Савеза, англосаксонски свет је чинио све да разради неку нову форму колонијализма у односу на Русију, како би њени ресурси и њен финансијски систем били интегрисани у западни систем и у ствари ми, народ, не бисмо њима располагали. И, наравно, појава новог руског руководства у лику Владимира Владимировича Путина у почетку им, можда, није изгледала тако опасно по њихове циљеве, а после минхенског говора, који у почетку нису схватали озбиљно, постало је јасно да Русија за себе гради други пут, други колосек, за тај свој величанствени воз у историји. Потврђују се све мудре изреке из прошлости, које кажу да је Русију немогуће победити, пре или касније она ће доћи по своје, не сахрањујте је прерано, руски народ ће устати из замишљеног гроба и захтевати да му се врате његова права.

НЕРВ ИСТОРИЈЕ И данас видимо да је конфронтација достигла толики степен зле страсти на Западу да је потпуно егзистенцијалне природе, и то је очигледно, па је зато сви стручњаци са свих страна називају Трећим светским ратом, јер у филозофском смислу то је сукоб два пројекта будућности човечанства, два супротстављена тумачења напретка. На Западу је то историја без моралног циља, а то је филозофија краја историје; с наше стране, то је модернизација, кретање напред, али уз очување оних основних моралних, етичких и филозофских норми, појмова добра и зла, лепоте и ружноће, греха и врлине, морала и антиморала, који су створили велику људску цивилизацију, а линија између греха и врлине, лепоте и ружноће, добра и зла, истине и лажи је нерв људске историје и, овако или онако, та линија се тумачи и јесте нерв историје свих цивилизација, чак не нужно хришћанских.
Запад данас, заједно с геополитичким, економским и војним притиском на Русију и Србију, у свом рату васељенског карактера, ратује и на пољу погледа на свет. И то је његова грешка, а рећи ћу и зашто. Сви видимо да се читавом свету, и то веома агресивно, а пре свега, њиховим друштвима, која се практично не опиру, намећу постмодерни, за нормалног човека апсурдни, веома опасни постулати: човек је мерило свега, он нема концепт добра и зла, морала и антиморала, па чак и Богом дану природу човека – мушкарца и жене – не само да доводе у питање већ су је се одрекли. Испоставља се да је пол – друштвени конструкт који човек сам бира. Многи у нашим земљама то доживљавају као некакву болест, глупост на Западу, потцењујући опасност од тога.

ЦРКВА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА? На Западу, на универзитетима, наставници већ губе уговоре ако не наметну ову агенду својим студентима, чак и ако предају математику. У једној католичкој школи, дечак који је цитирао Библију – да је Бог створио мушкарца и жену и да они чине породицу, удаљен је из наставе до краја године, а када се сутрадан ипак појавио, ухапшен је – а папа Франциско ћути. Односно Римокатоличка црква више нема никаквог ентузијазма, воље за отпором. Каква је то црква, можда је то црква последњих времена, не знам… Имам много пријатеља католика који су са мном на истим позицијама, гледају на Русију с надом. Више није баук комунизма тај који опседа Европу. Не, сада је то филозофија којој мора јавно да се закуне и друштвени делатник, и политичар, и посланик, и научник, и учитељ, и уметник, и новинар, а ако не, следе репресије, остракизам, осуда. И уз ову агенду, која се шири и усађује пре свега преко електронских медија, остварује се дигитална неоколонијална политика у односу на друга друштва, коју Срби знају и доживљавају на себи не лошије од мене и Руса. Ми још пружамо отпор.

КОЛОСАЛАН ПРИТИСАК Што се тиче геополитике, као што сам рекла, на Србију се врши колосалан притисак. И то није само јавни циљ да се она натера, принуди да се одрекне Косова, које је колевка српске државности и централни нерв српске историјске националне мисли и погледа на свет. То веома добро разумем и то ме боли. Геополитички, то је стварање друге, милитантно-исламске агресивне албанске државе, која има заједничку границу са Албанијом и постепено остварење сна о „Великој Албанији“. Запад ће тек пожалити због тога, када се сети Алије Изетбеговића са његовом Исламском декларацијом, где је задатак био стварање исламског појаса од Јадрана до Великог кинеског зида. А охлађена чежња Западне Европе је потпуно неспособна да пружи отпор. Иначе, конзервативци Европе, опет, с надом гледају на Русију и чак су ми прилазили с питањима: „Да ли ће касније бити могуће да се преселим у Русију, јер сам већ неколико пута платио казну у школи јер не пуштам моју седмогодишњу ћерку на часове сексуалног васпитања, где је уче да је она господарица свог тела и да може да располаже њиме како хоће.“ Тешко. Мислим да би се велики Европљани, који су се у своје време борили, па чак и животе положили за слободу изражавања, за сумње, преврнули у гробу кад би видели у шта се претворила та извикана слобода. Као што је познато, слобода без граница губи своју суштину, губи чак и дефиницију. Наравно, управо добро, зло, разумевање личности која је обдарена светим духом слободе и безусловним избором пута, али и способношћу разликовања добра и зла – у овом троуглу развијала се цела људска душа. Мучила су је искушења, али је увек схватала границу и шта је иза – зло, злочин. И око тога су се развијале велике страсти. Иначе би били бесмислени монолози и зликоваца и праведника, и Хамлета и Магбета. Зашто су у култури Запада сада практично морал, душевни и духовни проблеми престали да буду нерв уметничког дела, било да је у питању позоришна представа или музичко дело? Јер постоји само потрага за формом. Али да не причамо о томе.

КОНТИНУИТЕТ СТАРИХ ТЕЖЊИ На Србију се врши колосалан притисак, а можемо сматрати да и НАТО сада притиска Србију, захтевајући од ње немогуће, захтевајући да ишчупа срце свог историјског живота. То се, наравно, ради да би се Срби деморалисали, понизили, а затим били увучени у њихове финансијске, економске, војне структуре, па још и отворили њихову војну базу и били натерани да се боре против Русије. Мислим да то неће успети, али, наравно, ради тога Русија мора да победи. Али у томе нема ништа ново. Не могу да кажем да је то нови задатак. Када читам, на пример, мемоаре претпоследњег царског министра спољних послова Сергеја Сазонова, он пише о томе како је почео Први светски рат и које су циљеве имале Аустрија и Немачка, о томе како је бечка влада сањала о стварању новог балканског савеза под вођством управо Централних сила, Аустроугарске и Немачке. Она је предавала словенски Исток, везаних руку и ногу, под власт Аустро-Немачке, једном заувек истиснувши руски утицај с Балкана, наслеђе од века и по тешких напора и жртава, а потом отворивши неометани пут. Али тада су Аустроугарска и Немачко царство биле водеће силе, а главна дипломатска места за Русију уопште нису била у Вашингтону и Лондону, већ првенствено у Бечу и Цариграду. Аустријанци су сањали о Солуну. Зашто се онда све то догодило с Косовом? Па зато што су Косово и Моравско-вардарска долина једина природна равница на Балкану, преко које се лако може прећи копном из Западне Европе, заобилазећи цело Балканско полуострво и Грчку, одмах ту, ближе мореузима Црног мора, који и даље задржавају свој значај чак и у доба демократије. Он цитира: „14. јула 1914. састанак Министарског савета Аустроугарске. Прихваћено је мишљење мађарског председника Савета да Србију, иако територијално смањену, ипак, из поштовања према Русији, не треба потпуно уништити. Аустроугарски председавајући Савету министара је приметио: треба уклонити династију Карађорђевића и дати српску круну европском суверену, и на исти начин треба да се успостави извесна зависност умањене Србије од двојне монархије.“
А зар НАТО данас не настоји да промени руководство у свим државама, које се опиру притисцима. Ради тога се и организују обојене револуције. Ви се сећате, код вас се то десило, а код нас је било покушаја, као у свим земљама. Тако да је циљ да се уништи статус кво на Балкану, не обазирући се на Русију, тада постојао. Стога се може говорити о потпуно новим методама притиска у данашњем рату, али се види и континуитет тих тежњи, што сугерише да геополитичка ситуација, из неких објективних, чисто географских разлога задржава свој значај и данас. И стога сви поморски положаји балканских земаља, чине овај регион прилично стратешким, јер је то регион који повезује Западну Европу са Средоземним морем и даље са Црноморско-медитеранским басеном у целини. Овуда пролазе путеви транспорта нафте, ово је регион који се граничи с такозваном светском елипсом угљоводоника, где је концентрисан главни део светских резерви нафте, при томе најлакше за експлоатацију. И стога Северна Африка и та елипса, а њена северна кривина пролази преко Балкана, морају бити под контролом Англосаксонаца.

ШТА НАМ ПРЕТИ? Зато се, наравно, данас морамо замислити о томе шта нам прети. Наравно, разумемо у каквој се тешкој ситуацији налази Србија. Припадам оним стручњацима који увек остају верни историјском српству и, без обзира на сва лавирања елита, разумем да је српски дух и даље с нама. Надам се да ће скора победа Русије, иако тешка, сигурно донекле расхладити жар и притисак на Србију, мада знам да има екстравагантних мишљења, и спремна сам да то споменем на вашем форуму као дискусију. Од једног Србина, веома озбиљног, нећу да му помињем име, чула сам да ако победи Русија, а он каже да то жели, Запад ће бити толико понижен да ће морати да уради нешто као компензацију и почеће још више да уништава Србију. С тим се уопште не слажем, напротив. Путинова Русија никада не би дозволила бомбардовање Југославије 1999. године. Штета је само што се Руси и Срби нису поклопили по фази њиховог отпора у последњих 40 година. Тек сада су се први пут поклопили. Срби су се храбро супротстављали, борили против демонизације, против распарчавања своје државе и самог српског народа на шест квазидржава, што веома подсећа на распарчавање руског народа после краха Совјетског Савеза. Таква национална и територијална подела вишенационалне државе је веома опасна. Пре или касније то доводи до тешког распада и огромних противречности међу народима. И тада су Руси били опијени новим мишљењем, до сада ни сами нису схватали шта их чека, били су спремни да опросте све за робу широке потрошње, да мирно гледају како се руши систем Јалта–Постдам, како посежу већ на сећање на Велики отаџбински рат – против чега сам се борила од почетка – а онда је почео препород Русије и њене воље. Србија је имала кратак период наде да ће се Запад понашати тактичније према српској нацији. Али данас се наш морални отпор поклапа по фази и ја то сматрам веома вредним.
Веома ми је драго да поделим своја мишљења и судове са српским колегама и браћом, и надам се да ћу долазити и учествовати на оваквим округлим столовима и конференцијама, објављиваћу, писаћу специјално за српско друштво, за српску јавност, за српску историју, делићу своје оцене. Мислим да је пред нама огроман посао, али било би нетактично говорити: да, одупирите се! О томе мора да одлучи сама Србија. Али желела бих да цитирам речи Ивана Иљина, који је то рекао руском народу, али се то односи на све: „Са ким год да имате посла, морате бити савршено свесни шта ваш партнер заиста жели. А политика је уметност могућег. Наравно, она се не своди на то, али она бар претпоставља разумевање мотивације вашег противника. Онај који то не уме да схвати, боље да се држи даље од политике. И зато, не треба очекивати истину од клеветника, заштиту од убице, а помоћ од разбојника.“ То је он рекао руском народу. И тиме желим да завршим, и да пожелим успех округлом столу. Грлим вас све. Руси и Срби су браћа заувек!

Превео В. К.

Пише Јевгениј Примаков

Јевгениј Примаков, руководилац Россотрудничества – Федералне агенције за послове Заједнице независних држава, сународнике који живе у иностранству и међународну хуманитарну сарадњу: видео-обраћање на округлом столу Српско-руског братства „НАТО ратови против Срба и Руса“, 24. марта 2023

НАТО канибализам 1999

Цео свет је те 1999. године, ако је некада и сумњао, морао коначно да схвати какво је право лице, права „њушка“ тог дивног цивилизованог света

Прошле су 24 године. Стасале су генерације које о покушајима западног света да уништи Србију знају само из књига и са интернета. Оне се не сећају зла, па чак говоре о братству и пријатељству са земљама НАТО-а, о заједничкој будућности. Неретко су чак спремне да од НАТО-а траже опроштај, јер НАТО није уништио Србију у потпуности. И у земљама НАТО-а, и у Европи и у Америци, израсла је генерација која ништа не зна о том рату, у коме је 78 дана преко хиљаду НАТО авиона свакодневно бомбардовало српске градове, мостове, стамбене зграде…
Људско памћење је веома селективно, нарочито када с њим раде лукави и злонамерни.
Која је наша порука свим тим људима у Европи и Америци? Рећи ћемо им: Милица Ракић, трогодишња девојчица, страдала је у експлозији касетне НАТО бомбе, која је пала поред њене куће. Говорићемо не само о хиљадама војника и официра југословенске војске, који су ратовали за независност своје земље и извршавали своју дужност, него ћемо се сетити и две и по хиљаде цивила, чије су животе згазили САД и њихови саучесници у злочину: касетне бомбе, ракете, муниција са осиромашеним уранијумом.
Да ли опростити злочине НАТО-а или не, то је ствар Србије и Срба. Али је цео свет те 1999. године, ако је некада и сумњао, морао коначно да схвати – канибализам, презир према међународном праву, дрско право јачег – ето правог лица, праве „њушке“ тог дивног цивилизованог света.
Западни медији, а тим пре политичари, нису говорили о Милици Ракић и другим цивилима који су погинули у бомбардовању, али су тада нама, Русима, многи Срби рекли: Погледајте, покушали су да нас униште. Следећи сте ви – Русија. И то се обистинило.
Никада нећемо заборавити лекцију дрске и незаконите агресије западног света, света „златне милијарде“, света колонијалних империја и корпорација, света САД и НАТО-а, против Југославије.
Да ли ће Србија заборавити? Само Бог зна.
Али је Русија донела своје закључке.

Пише Сергеј Бабурин

Проф. др Сергеј Бабурин, председник Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе, бивши потпредседник Државне думе: видео-обраћање на округлом столу Српско-руског братства „НАТО ратови против Срба и Руса“, 24. марта 2023

Устали смо против Запада

Данашња западна инвазија на људске душе је директан наставак агресије из 1999. И тој инвазији морамо заједно да пружимо отпор

Драги пријатељи,
Поздрављам све учеснике овог форума у Београду и све оне који ових дана одају пошту жртвама НАТО агресије из 1999. И који се сећају колико цинично се понела међународна заједница према чињеници да је једна група држава, на основу међусобне завере, обрушила бомбе и ракете на мирно тле СР Југославије. Били смо сведоци гажења међународног права и апсолутног кршења праведности и закона.

РЕКАО САМ МИЛОШЕВИЋУ Наравно, пре 24 године, Русија је била другачија него данас. Убеђен сам, да на челу Русије тада није био Јељцин него данашњи председник Владимир Путин, све би било другачије. Али уочи агресије, у разговору с председником Слободаном Милошевићем, био сам принуђен да му кажем да се Кремљ налази под западном контролом и да Словени не треба да полажу велике наде на Јељцина и његов тим. Али Русија је ипак учинила све што је могла да спречи тај бандитски чин. Нажалост, није имала довољно снаге, није имала довољно политичких и других средстава. А ја се данас клањам пред онима који су пали и који су до краја бранили суверенитет Јужних Словена и њихово право да сами бирају пут свог даљег развоја.
Веома се надам да ће јединство Срба и Црногораца бити обновљено, као и јединство Великоруса, Белоруса и других народа руске цивилизације. Веома се надам да ћемо извући поуке из агресије 1999, јер су САД, да би у крајњој линији НАТО ослободили кривице, обезбедиле да се 2005. усвоји резолуција – декларација Генералне скупштине УН о обавезном мешању, којом се не само поздравља могућност интервенције већ се каже да је међународна заједница, ако негде види кршење људских права, обавезна да изврши напад на територију те суверене државе. Запад се постарао да уништи сам појам суверенитета, а САД и њихови западни савезници су у две деценије 21. века извршили своје „хуманитарне“ интервенције више од 20 пута. Али то све не мења наш однос према агресији из 1999. То не укида нпр. декрет Државне думе РФ, усвојен у лето 1999, којим је генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана проглашен за ратног злочинца коме се мора судити, макар симболично, да би били кажњени агресори који газе права народа.

ЗЛО ЈЕ НЕМОГУЋЕ УМИЛОСТИВИТИ Искрено се надам да ћемо сви ми извући поуке данас, када Србију притискају да се потчини онима који су је бомбардовали 1999. Када Русију покушавају да изопште јер је устала против неморалног и бездушног Запада. Русија је одбила да буде истребљена заједно са оним народима за које су појмови породице и морала престали да постоје. Усвојили смо уставне амандмане 2020. године, где смо унели духовне вредности, континуитет са СССР-ом, целовитост наше руске историје, истину да је брак – савез мушкарца и жене.
Да, устали смо против Запада, и у томе ће, надам се, Срби и Руси бити јединствени. Ми смо у Европи последње упориште духовно-моралних вредности. Да, то је православна традиција, али многи православни народи су се предали, као нпр. Грци.
Хајде да разумемо: данашња западна инвазија на људске душе је директан наставак агресије из 1999. И тој инвазији морамо заједно да пружимо отпор.
Слава палим херојима! Али хајде да их будемо достојни и да одбранимо оно због чега су се они борили, због чега је у Хагу погинуо Слободан Милошевић и због чега су и данас заточени бројни осуђени српски хероји.
Ми морамо да победимо, а то значи да нема повлачења! Запамтимо: није могуће умилостивити зло! Треба тежити победи добра!
Хвала.

Превео В. К.

3 коментара

  1. Tоплица

    На тему оног сумраљка кад је НАТО напао на нас ; појам сумрака већ је прегазило време. Већ се види мрак, а од мрака ништа друго. Али на жалост верујемо и знамо; немогуће је мирним путем Долар избацити са пола Планете. Чак Запад не сме ни да чека да Русија нагомила довољно Сармата, Авангарда, Посејдона . . . Укратко имамо много разлога да се плашимо онога што нам доносе следећи месеци !

  2. nakaradni standardi sa Zapada

    Tradicionalni okrugli sto: Sumrak demokratskog Zapada

    Svi govornici su 100% u pravu, svaka im čast! Trebalo je u startu 2013. da se odbaci veleizdajnički Briselski sporazum kojim se otima-predaje srpska teritorija KiM albanskim-šiptarskim separatistima, ali nas je u tome zamajavala unutrašnja politička diktatura i cenzura da se brani-odbrani KiM po diktatom jednog čoveka. Ali nikad nije kasno da se brane nacionalni interesi Srbije. Treba naglasiti da je u svemu kumovala i neadekvatna, oportunistička politika svih srpskih, makedonskih i jednim delom crnogorskih rukovodstava od Titovog vremena do danas, koji nisu imali adekvatnu politiku da se odbrane od najezde albanskog-šiptarskog separatizma i šovinizma. O kosovskom problemu mogu 10 listova da se napišu. Da skratim.
    Hoću da se nadovežem na jedanom vrlo važnom zaključaku u tekstu koji glasi: “… žali se gradjanin-evropljanijn-roditelj da je više puta plaćao kaznu u školi jer nije pustao svoju sedmogodišnju ćerku da ide na časove seksualnog vaspitanja, gde je uče da je ona gospodarica svoga tela i da može da raspolaže njime kako hoće”. Roditelj j potpuno u pravu!!! Koji to degenerisan um smišlja takve nakaradne školske pedagoške savete da vrši nakaznu indoktrinacciju maloletne dece predškoslkog uzrasta protivno porodičnih i prirodnih vrednosti.
    ZNAČI, vaspitavaju se mlade devojčice da su one gospodarice svoga tela i da mogu da rade sa njim šta hoće: faktički oduzima se roditeljska ljubav i odgovornost” majke i oca prema svojoj maloletnoj deci. Sa takvim vaspitanjem maloletne devojčice će u pubertetu upadati u “zamke” lakog morala, raznih ološa i pedofila, prostitucije i droge.

    OVO PIŠEM IZ RAZLOGA Sličnog nametanja nakaradnog i destruktivnog uticaja širi se i na našim prostorima u Srbiji. Kao što se nameće homoseksualizam i gej parade! Na primer u rijaliti “Parovi” koji je trajao 5-6-7 godina, sve voditeljke su stalno nabacivale jednom učesniku (da ga ne imenujem, pripadnik tretirane, navodno diskriminisane zajednice) najlepše i najmladje devojke koje ulaze u rijaliti: da ih on smesti, da im skuva kafu, da ih primi u krevet na spavanje dok se ne snadju, i nakon toga brzo postaju njegove devojke. Bio je najvulgarnijinu maltretiranju devojaka, ali su ga voditeljke uzdizale i veličale, po čijim instrukcijama? Verovatno da se prikaže etnička tolerancija i multikulturalnost zbog ulaska Srbije u EU. Sledi nekoliko primera:
    – – Neimenovan učesnik (36-7) ima devojku do ivice punoletstva (može i motac da joj bude) koju su othranili i čuvali baba i deda. Oni su više puta upozoravali telefonom u vili Parova da se njihova unuka udalji od pokvarenog učesnika(?). Deda je pretio da će puškom da ide u vili da rasčisti. Voditeljke su komentarisale i ubedjivale dedu i babu da su sada druga moderna vremena, da je njihova unuka već u punoletstvu i da je njeno pravo da bira. A UNUKU su ubedjivali da ne sluša babu i dedu, da sluša svoje srce koga će da voli iako je velika razlika u godinama, i etnička različitost-multikulturalnost koja treba da bude u oba smera a ne samo u jednom smeru (kao na Kosovu: šiptari imaju pravo (koriste)na srpske devojke i žene, a Srbi ne sme da prilaze šiptarskim devojkama niti da se zabavljju jer to zabranjuje islamska vera);
    — Drugi primer: Isto najlepša mlada devojka koja u dužu vezu bila u rijalitiju sa neimenovanim učesnikom(?), koju je odgajila tetka, a ima brata (bio tada u zatvoru). I nju su na sve načine nagovorili da se uda za rijaliti učesnika, sama je gospodarica svog tela i punoletna, da ne sluša tetku. Iako je tetka više puta upozoravala unuku da se udalji od povarenog nasulnika roma, da će srce da joj pukne od sekiracije, voditeljke su akcentirale tetkinu patrijarhalnost i nagovarale unuku da sluša svoje srce;
    — Treći primer na istim destruktivnim principima: mlada devojka pretstavlja se nevina – juri po vili neimenovanog rijaliti učesnika (roma) da mu bude devojka i da mu pokloni nevinost jer je njegov otac lično više puta posećivao vilu Parova, oštro se svadjao, a jednom i jurio da se bije sa učesnikom rijalitija Iv..om i govorio, citiram: ja sam ciganin i ponosim se time… što u stvarnosti jeste). Čak su neke voditeljke predlagale (verovatno po nekim instrukcijama) da se napravi u odeljenje stakleni zid sa krevetom u kom će učesnik rom da skida nevinost mladoj srpkinji(?). To više liči na pljuvanje i ponižavanje morala i dostojanstva S.ba nego na rijaloiti program. Ko smišlja takav scenario i budalaštine na nacionalnoj televiziji, milioni ljudi gledaju. Mnogo je primera šta se sve dešavalo. Postavlja se pitanje zašto je na sajtu TV za vilu Parova, pored glavnog i odgovornog urednika za političke emisije M.M. ima slike dva pravoslavna sveštenika SP Crkve, da se prikaže kako se i SPC slaže za program rijaliti Parova. Dno od programa da za zamlaćuje narod, i širi destrukcije, šteti naacionalnom i verskom jedinstvu pravoslavnog naroda. Da skratim.

  3. Za sada na pritiske odgovoriti proglasom Okupacije KiM

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *