
Јубилеј значајне ликовне адресе Београда
Галерија Дар Мар успела је не само да се одржи тачно две деценије, да данас слави 20 година рада, већ и да строго профилише свој излагачки програм, какав немају ни државне галерије попут УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Разлог: о програму галерије не одлучују савети и комисије, исувише подложни лошим утицајима, везама и интервенцијама са стране
Kада је Никола Стојчевић формирао угледну Галерију Хексалаб, упитао ме шта је потребно за успех једне галерије. Одговорио сам му кратко: трајање. Одиста, сведоци смо да се од прве приватне галерије „АЗ“ Виде Гостушки до данас уздигло и преко ноћи угасило на десетине приватних београдских галерија, као и оних у унутрашњости, ма како и колико успешно радиле. Већина су трговачке испоставе (што је и разумљиво, с обзиром на то да се саме финансирају) које повремено организују самосталне, ређе групне изложбе. Галерија Дар Мар у том смислу успела је не само да се одржи тачно две деценије, да слави 20 година рада, већ и да строго профилише свој излагачки програм, какав немају ни државне галерије попут УЛУС-а и УЛУПУДС-а, то јест управо зато што о програму Дар Мара не одлучују савети и комисије, исувише подложни лошим утицајима, везама и интервенцијама са стране.
Реч је о вероватно просторно најмањој галерији у Београду (на Дорћолу је била једна још мања, водила ју је закратко сликарка Марија Бојовић), али високих зидова у којој се излажу и већи формати слика. Изглед галерије се мењао више пута, усавршаван је до садашњег беспрекорног а и унутрашњи простор је био подложан интервенцијама, као и излагачка концепција (напуштена је идеја представљања само једне веће и капиталне слике). Дар Мар не само да води крајње успешну излагачку политику, отворену за праве вредности, већ сваку изложбу прати квалитетан каталог у боји А4 формата, са добрим фотографијама, дизајном и штампом. Галерија заправо има свој тим уиграних сарадника, који брзо и вешто раде типизиране каталоге. Понекад су ти каталози обимни по броју страна, прелазе у публикације какве нема ниједна приватна галерија у земљи, а иза целог несумњивог успеха те значајне мале културне институције смештене у центру Београда, у Улици краља Петра, стоји само један човек, њен власник – Младен Мараш. За разлику од већине приватних галерија које су тако дуго опстале само захваљујући државној помоћи, што је неправда која траје, јер зашто неке попут Хаоса, Звона и Озона помагати издашно, а друге не, Мараш све ради личним напором, не обраћајући се Министарству културе и Граду за средства. Треба рећи да многе од тих дотираних галерија лажно приказују своје трошкове, па својим приватним везама заправо пљачкају државне фондове. Неке из године у годину као свој трошак наводе исте податке, куповину телевизора, кречење или израду постамената, за неколико склопљених и обојених дасака потражују и добијају између својих других наводних трошкова и по 60.000 динара.

Тај одмерени, елегантни и поштени господин Младен Мараш, који вози најлепши мотор у граду, уједно је и сјајни пословни човек непогрешиво способан да открије и подржи нове уметнике, али и да унапреди опусе старијих, па и оних полузаборављених, чија је каријера на заласку, а који су још увек квалитетни. Вођен је искључиво идејом о чистој ликовности, о Њеном величанству слици као и даље кључном виду уметности, упркос свим експериментима, деструкцијама и, како би Радован Хиршл рекао, „сценским кретњама“. Тако у његовој галерији нема дела из домена нове уметничке праксе (за коју је неко рекао да није ни нова ни уметничка ни пракса), видеа, перформанса, фотографије и инсталације из домена постконцептуалне уметности, која је окупирала скоро све друге изложбене просторе, што не значи да није у галерији присутно авангардно, напредно сликарство. Изложбе у Галерији Дар Мар могу да буду узор шта показати у свету, реч је о типично нашим вредностима, чији квалитет превазилази локално. Понекад су ту представљане и скулптуре (Дејан Прендић и Тамара Ракић), али никада графике и цртежи; као и Галерија Луцида, Дар Мар је оријентисан на капиталне сликарске досеге.

У елитистичком Дар Мару углавном излажу наши највећи (пост)модерни сликари, од којих су поједини академици (Душан Оташевић) или професори (Живко Ђак, Љубодраг Јанковић Јале и Милан Сташевић). Распон ликовности је од умерене, суздржане фантастике, лишене наративних елемената и илустративности (Владимир Дуњић, Дамјан Ђаков, Јале, Драган Аздејковић, Небојша Бежанић, Андреј Конопек и Горан Митровић), магичног реализма (Саша Марјановић, Зоран Настић и Милан Милетић), савременог и у свету још увек актуелног хиперреализма (Братислав Радовановић) до чисте апстракције (Александар Цветковић, Јосиф Видојковић, Никола Жигон, Гордана Мирков и Предраг Попара), као и новог српског сликарства под утицајем стрипа, андерграунд супкултуре и авангардних струјања (Срђан Ђиле Марковић и Михаел Милуновић). Неки од излагача нису више живи (Прендић, Ђаков и Јале), док су други сасвим млади и на почетку успешне домаће и међународне каријере (Конопек). Дар Мар има и своје фаворите, па је Александру Цветковићу било приређено шест а Дуњићу и Милетићу по две изложбе. Тежиште је на квалитетним сликама и објектима које је недавно изложио као део сликарске поставке Горан Митровић, на делима од камерног до већег формата, на самосталним изложбама, премда су биле организоване и групне („Пољубац је сусрет највећи на свету“ и „Дар Мар у Прогресу“ – велика гостујућа изложба у Галерији Прогрес).
Тако је са својих четрдесетак изложби Дар Мар стекао завидан углед и изашао на добар глас, крајње је престижно добити изложбу у тој галерији, млади се занимају за њу, јер се издвојила из српске галеристике у духу назива који је краси – као спој дара и мара.