Чувени писац, романсијер, сценариста, драматург Драгослав Михаиловић преминуо је у Београду у 93. години.
Драгослав Михаиловић рођен је 1930. године у Ћуприји.
Први полукњижевни рад, хумореску под насловом „Писмо“, објављује крајем 1957. у Јежевом календару. Затим неколико година сарађује у новосадском часопису Летопис Матице српске. Матица српска објављује 1967. и прву његову књигу, збирку шест приповедака под насловом Фреде, лаку ноћ, за коју добија Октобарску награду Града Београда. Опет, најпре у Летопису, исти издавач 1968. објављује и другу његову књигу, кратки роман Кад су цветале тикве. Трећа књига, Петријин венац, издата 1975. године, освојила је Андрићеву награду. Роман Чизмаши објавио је 1983. и за њега добио престижну Нинову награду критике, а 1985. године и Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године. Године 1969, према мотивима свог романа, написао је драму Кад су цветале тикве, која је објављена и, у октобру те године, пет пута играна у Југословенском драмском позоришту, али после многобројних напада на политичким скуповима и у штампи, на радију и телевизији, личне интервенције Едварда Кардеља и јавног говора Јосипа Броза Тита, скинута је с репертоара због експлицитног помињања голооточких заточеника. Роман је у земљи био девет година практично забрањен, а исто толико званични југословенски дипломатски представник одлагао је излазак превода у једној социјалистичкој земљи. Године 1990. почео је да објављује и документарно-публицистичку књигу у више томова Голи оток (последњи, пети том објављен је 2012. године). Објавио је још публицистичка дела и научне студије. У полемичким текстовима, изјавама и интервјуима осуђивао је две државне концепције коју је Србија током XX века бранила: Југославију и социјализам. Осим поменутих, добио је Kочићеву награду за животно дело, „Рачанску повељу“ за целокупно књижевно дело, Виталову награду за збирку приповедака Преживљавање, и многа друга књижевна признања. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1981, а за редовног 1989. године.
Први полукњижевни рад, хумореску под насловом „Писмо“, објављује крајем 1957. у Јежевом календару. Затим неколико година сарађује у новосадском часопису Летопис Матице српске. Матица српска објављује 1967. и прву његову књигу, збирку шест приповедака под насловом Фреде, лаку ноћ, за коју добија Октобарску награду Града Београда. Опет, најпре у Летопису, исти издавач 1968. објављује и другу његову књигу, кратки роман Кад су цветале тикве. Трећа књига, Петријин венац, издата 1975. године, освојила је Андрићеву награду. Роман Чизмаши објавио је 1983. и за њега добио престижну Нинову награду критике, а 1985. године и Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године. Године 1969, према мотивима свог романа, написао је драму Кад су цветале тикве, која је објављена и, у октобру те године, пет пута играна у Југословенском драмском позоришту, али после многобројних напада на политичким скуповима и у штампи, на радију и телевизији, личне интервенције Едварда Кардеља и јавног говора Јосипа Броза Тита, скинута је с репертоара због експлицитног помињања голооточких заточеника. Роман је у земљи био девет година практично забрањен, а исто толико званични југословенски дипломатски представник одлагао је излазак превода у једној социјалистичкој земљи. Године 1990. почео је да објављује и документарно-публицистичку књигу у више томова Голи оток (последњи, пети том објављен је 2012. године). Објавио је још публицистичка дела и научне студије. У полемичким текстовима, изјавама и интервјуима осуђивао је две државне концепције коју је Србија током XX века бранила: Југославију и социјализам. Осим поменутих, добио је Kочићеву награду за животно дело, „Рачанску повељу“ за целокупно књижевно дело, Виталову награду за збирку приповедака Преживљавање, и многа друга књижевна признања. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1981, а за редовног 1989. године.
|
Ponekad smatram da je to pola grijeha
Da riječima opišem tugu koju osjećam;
Jer riječi, poput Prirode, napola otkrivaju,
a pola skrivaju dušu u sebi.
Ali, za nemirno srce i mozak,
Upotreba odmjerenog jezika leži;
Tužna mehanička vježba,
Kao tupi narkotici, otupljujući bol.
Rečima, kao korov, zamotaću se,
Kao najgrublje odeće protiv hladnoće:
Ali ta velika tuga koju ovi obavijaju
Dat ću u obrisima i ne više.
” In memoriam A.H.H. ”
Alfred Tennyson
Izvinjavam se na losem prevodu.