Вратимо се вести која је имала ефекат активирања неутронске бомбе и која је снажно деловала чак и у нашем отупелом, на изненађеност и чуђење имуном свету: Међународни кривични суд (МКС) са седиштем у Хагу издао је налог за хапшење руског председника Владимира Путина, оптуживши га да је одговоран за ратне злочине у Украјини.
Овај веома значајан догађај не само у политичком већ и у психолошко-пропагандном и тактичком смислу указао је на сву силину фрустрације и пометњу у редовима својих нескривених и препознатљивих инспиратора и налогодаваца, узгред маркирајући и творце и виновнике осталих поменутих драматичних мартовских дешавања. Оптужницом правно скаредног образложења (наводно „одговоран за ратни злочин незаконите депортације и трансфера становништва (деце) из окупираних подручја Украјине у Руску Федерацију“) постала је очигледна намера Колективног запада да у садашњим околностима снажног судара с Русијом, или земљама које је подржавају, поруши могуће мостове за споразумевање, намера да се у сукобу иде до краја, односно – како кажу аналитичари – „до потпуне и чисте победе једне стране“. Чију „чисту победу“ Запад очекује, сувишно је проблематизовати, али управо у овим претпоставкама израња и сва огољеност, пометеност и неспособност овог дела планете да појми, „сажваће и прогута“ чињенице о свету.
Администрација Сједињених Америчких Држава, зарад геополитичких интереса, подржава „правну баханалију без преседана“ у режији МКС-а у Хагу, наводи се у званичном коментару руске амбасаде у Вашингтону поводом налога за хапшење. „Овај пристрасни, политизовани и некомпетентни међународни суд је још једном доказао своју инфериорност. МКС је марионета у рукама Колективног запада, који је увек спреман да врши псеудоправду по налогу“ (Василиј Небензја).
Налог за хапшење, практично потерница за председником земље коју Запад, првенствено Америка, разуме као најопаснију светску претњу и изазов, открива психограм – ментални статус и стање духа центара одлучивања на Западу. Оно што је јавности показано изазива разумљиви страх и зебњу, али подједнако и нелагоду, мучнину због увида у својеврсну компромитацију велике силе која је слућени налогодавац поступања МКС-а. Бруком „шизофреног“ суда, који није видео стварне америчке злочине у низу земаља међу којима је и Југославија, као да су свету откривени подаци из здравственог картона неког са озбиљним поремећајима, проблемима у комуникацији и сналажењу са светом, поготово с драстичним променама у сфери опажања стварности, променама које чине да стварност све мање личи на ону у којој је он био суверени господар. У лице глобалној јавности експлодирала је силна слабост и ирационалност Запада, који као своје стратегеме испоставља и исказује панику, хистеричне, неразумне и каприциозне потезе усмерене на изазивање драматичног ефекта застрашивања, силеџијства и отвореног терора.
Видели смо, а боље да нисмо – остала би понека илузија о сабраности, памети, достојанству и чврстини моћног дела света, у којем, упркос посртању, ипак знају шта раде и куда иду. И куда – као „изабрани и најизврснији“ за собом воде човечанство.
„Ово је опасна игра Запада и то се у политици не ради, осим када се изгуби контрола над разумом. Говорило се да ће Запад кад осети да је угрожен, деловати не водећи рачуна о последицама. То се управо десило, што је опасно за цео свет“, коментар је за „Спутњик“ дипломате Владислава Јовановића поводом подизања оптужнице.
Ова правна, судска и политичка порнографија тумачи се и као гест очајника који слути да губи контролу над ситуацијом у којој се одлучује и о његовој доминацији и позицијама моћи. „И то је велики ударац не само за тај суд већ за међународно судство уопште, јер суд не делује у складу са својим правилима него у складу са политичким потребама неких држава које су блиске том суду“ (В. Јовановић).
Председник Центра за обнову међународног права, адвокат Горан Петронијевић, коментаришући налог за хапшење Путина, „још једну од огромних злоупотреба тог суда“, примећује да је то „дискредитовало међународни кривични суд и његове одлуке и зато присуствујемо извртању наглавачке правила, а ово што се дешава није притисак на Русију него на земље које је подржавају“.
Правне баханалије и извртање наглавачке су, међутим, уобичајени за део света којем закон лежу у насиљу, а позивање на међународно право и уопште правила су му омиљена активност. Домашај правних смицалица нажалост је неограничен, а њихова примена свеприсутна и „нормална“ у пракси решавања свих великих геополитичких питања. Својеврстан пример демонстриран је и поводом преговора Београда и Приштине протекле суботе у Охриду. Страхови да нам се мартовске иде поново обистињују показали су се исправним када је образложена још једна примена и тумачење права „наглавачке“, а нимало симпатични шеф европске дипломатије Жозеп Борељ „објаснио“ да ништа није и не може бити толико правно обавезујуће и за вечност као нешто што се зове „договор о Имплементационом анексу Споразума о путу ка нормализацији односа ’Косова’ и Србије“. Готово да се могло разумети како је стварно потписивање Споразума непотребно када се тактиком правних бравура постигне усмени „договор о имплементацији анекса“ (анекс је пак и сам део споразума!).
У насиљу извежбани специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар овако то преводи: „Фокусирање на потпис је непотребно и нема материјалног утицаја на чињеницу да имамо договор. Имамо споразум и као таквог га третирамо и обе стране су озбиљно укључене, а спровођење договореног у Охриду од обе стране очекује се ’одмах’.“ Дакле – усмени договор је обавеза, писмени је неважан, одлучили су богови којима право лежи у топузу, а трагови… У овим околностима Србија има озбиљне разлоге за велику бригу и страховање. Шизофрено право без сумње ће нам загорчати будућност.
Neverovatno je kako Zapad-EU u saradnji sa Amerikom krši medjunarodno pravo i nadležnosti Ujedinjenih nacija za svoje strateške-geopolitičke ciljeve. Sada se okomili na Rusku federaciju. Uključuju mnogo država u Nato alijansu, sada uključivaju ceo Balkan i Baltičke države da u pogodno vreme napadnu i rasparčaju Rusiju.
Njigova strategija je prvo nametanje politički savez sa petokolonašima, dalje sledi formiranje unutrašnjih medjuetničkih sukoba, okupacija delova ili celina teritorija, i na kraju promena unutrašnje politike i poretka. To se konkretno videlo na primeru Srbije. I pored toga što je od strane Zapada nametnut pismeni Briselski sporazum da se otme i preda Kosovo, da se implementiraju sve utvrdjene i napisane odredbe sporazuma kojim Srbija “predaje” albanskim muslimanimma svoj teritorijalni integritet i suverenitet nad KiM.
Na primeru Kosova su primenjeni i “pismeni dogovori” (Briselski sporazum), i “usmeni dogovori, nepisana i nametnuta politička pravila, kršenje Ustava države” itd. Kao što je formiranje vojske Kosova, izgradnja albanskih vojnih baza i policijskim punktova na pograničnom pojasu Jarinje, Brnjak…, Naoružavanje kosovske vojske od strane Zapada i Amerike, i mnoge političke zloupotrebe koje nisu u političkom fokusu. Kao što je nametnut francusko-nemački-EU Plan-ultimatum za Kosovo od 11 tačaka kojeg je Vučić prihvatio i obavezao de se implementira koncept – da se Srbija ne protivi učlanjenju Kosova kao nezavisne države u Ujedinjene nacije i svim medjunarodnim organizacijama(!). Taj EU Plan je na Ohridskom samitu dobio, “usmenim” dogovorom Srbije i Kosova (Vučića i Kurtija), bez pisani dokument, – put za implementaciju aneksa, da bi ostvarili svoj cilj – Kosovo u UN. Jer su procenili da “pisani dokument” neće narod Srbije da prihvati (na referendumu). da skratim. hvala na razumevanju.
Nalog za hapšenje ruskog lidera Vladimira Putina, je pretnja za diplomatsko rešenje krize u Ukrajini. Ako SAD računaju da Rusija vojno ne može pobediti Ukrajinu, onda je i nalog MKS, pre svega, usmeren na dugotrajni rat, odnosno maksimalno iscrpljivanje Rusije. Pri tome Rusija je (Medvedev) ukazala na realnu mogućnost primene hipersiničnog „Oniksa“ iz Severnog mora, sa ruskih brodova, po haškom zdanju Suda. Sud je odgovorio Medvedevu osuđujući „pokušaje“ Moskve da „spreči napore da se procesuiraju akcije zabranjene međunarodnim pravom”. Očito da se sete međunarodnog prava kada im odgovara. Medvedev je, takođe, upozorio Berlin o raketnom udaru u slučaju hapšenja Putina, jer je hapšenje „objava rata“. Inače, odmah po izdavanju naloga za hapšenje istražni komitet Rusije je pokrenuo krivični postupak protiv glavnog tužioca MKS-a, Karima Kana. U istrazi se navodi da postoji mogućnost da su postupci tužioca prekršili ruske zakone koji se odnose na “optuživanje nevine osobe za zločin” i “pripremanje napada na predstavnika strane države koji uživa međunarodnu zaštitu, kako bi se zakomplokovali međunarodni odnosi”.
Očito da je reč o hibridnom ratu, započetom od strane SAD. U prilog tome ide i to da je DŽ.Kirbi, koordinator za strateške komunikacije Bele kuće, nazvao „idiotima“ ruske vojne pilote, koji su nagrađeni ordenom za hrabrost zbog toga što su, po njegovom mišljenu, „zlonamerno podrgli sebe i vlasništvo SAD veliko riziku“, kada su poslali na dno Crnog mora američku bespilotnu letelicu MQ-9 Reaper. Ono što meni ostaje utisak jeste da su sve ove „akcije“ SAD dokaz o transpormaciji „rase gospodara“ u satanizam. Računaju da im je to izlaz.