Међународни кривични суд
Запад не бира средства да Русији стане „на реп“. Покретањем оптужбе за ратне злочине против руског председника право је извргнуто руглу а дволичност достигла врхунац јер исти правни аршини не важе и за њих
Када се арбитрарност увуче у правни систем, онда право, поред дигнитета, губи и своју суштинску улогу – да буде мера стварима. Тако се и позната Протагорина синтагма да је „човек мера свих ствари“ претворила у своју карикатуру јер то, онда, умишља (да је мера стварима) свака надобудна будала.На том фону треба схватити и одлуку Међународног кривичног суда (МКС) у Хагу да изда налог за хапшење председника Руске Федерације Владимира Путина, оптужујући га за наводне ратне злочине у Украјини. Како пише у оптужници главног тужиоца МКС-а Карима Ахмада Кана, председник Путин је „наводно крив за недозвољено пребацивање и депортовање деце из окупираних територија Украјине на територију Руске Федерације“, а који су „наводно извршени након 24. фебруара 2022. године“.
О главном циљу овог потеза најбоље сведоче речи врховног државног тужиоца Украјине Андреја Костина, који је на свом Фејсбук налогу написао: „То значи да ван Русије Путин мора бити ухапшен и изведен пред суд. Светски лидери ће трипут размислити пре него што се рукују или седну за преговарачки сто са њим…“
Оптужница се заправо односи на евакуацију деце из зона борбених дејстава, а напори да се из ратног окружења спасу многа деца, болесна, гладна, као и она која су остала без родитеља, збрину по одмаралиштима Крима и других руских области, како би добила медицинску помоћ и наставила са школовањем, претворени су у „ратни злочин“. Суд је по истим оптужбама издао налоге за хапшење руске комесарке за права детета Марије Алексејевне Лвов-Белове. Ванпретресно веће које је издало налог за хапшење чине судије Розарио Салваторе Аитала из Италије, Томоко Акане из Јапана и Анотан Кесиа-Мбе Миндуа из ДР Конга.
Гледано из формално правног угла, оптужнице се могу подизати и односити само на држављане земаља потписница споразума. Москва не признаје МКС, тако да је подизање оптужнице против Владимира Путина у најмању руку чудно, а за многе и смешно, јер у Русији овај суд нема никакве ингеренције. Оптужнице се могу подизати и односити само на држављане земаља потписница споразума.
ЗАПАДНА ПОДРШКА Ако изузмемо председника Украјине Владимира Зеленског, очекивано одушевљеног овом одлуком која је, како каже, „историјска“, на Западу је уследила права трка у подршци одлуке МКС-а, а међу првима се истакао високи представник ЕУ за спољну и безбедносну политику Жозеп Борељ, поздрављајући „важну одлуку међународне правде“ и „почетак у међународном правном процесу којим се Путин позива на одговорност“.
И немачки канцелар Олаф Шолц поздравио је одлуку МКС-а да изда налог за хапшење руског председника, рекавши да је то показало да нико није изнад закона, а министар правде Немачке Марко Бушман је изјавио да ће Путин бити ухапшен ако дође у Немачку.
С друге стране Атлантика огласио се председник САД Џо Бајден. „Мислим да је то оправдано. Путин је починио очигледне ратне злочине. То је веома јак потез“, рекао је он пренебрегавајући низ америчких одлука и ставова према овом суду.
САД подржавају све међународне напоре да се истраже и испитају злочини у Украјини, а то укључује и истраге Међународног кривичног суда, с обзиром на то да је Украјина прихватила његову јурисдикцију, поручила је америчка изасланица за ратне злочине Бет ван Шак. Она је подсетила да су истраге о злочинима у Украјини покренуте још 2014. године и да су у њих укључени стручњаци из међународних судова за ратне злочине. „Примера ради, тужилац који је радио на опсади Сарајева са Међународним кривичним судом за бившу Југославију сада седи раме уз раме са колегама у Украјини које ће процесуирати опсаду Маријупоља“, навела је Ван Шакова.
Руски званичници пак веома оштро су осудили налог за хапшење Путина, указујући на то да он није правно обавезујући и да је апсолутно ништаван, док је Истражни комитет Руске Федерације покренуо кривични поступак против судија и тужиоца Међународног суда у Хагу. И судије и тужилац оптужују се да су предузели ове мере у циљу заоштравања политичке ситуације у свету.
Огласила се и Марија Љвова-Белова, чије се име заједно с Путиновим нашло у документу из Хага. Иронично је прокоментарисала позив за њено хапшење, рекавши да је „врло добро што је међународна заједница оценила то како Русија помаже деци и што их не оставља у зони Специјалне војне операције“, а портпаролка Министарства иностраних послова РФ Марија Захарова позвала је МКС да оцени изјаве бившег председника САД Џорџа Буша Млађег да је мисија Украјине да „убије што више Руса“, а за кога Захарова подсећа да је напао Ирак и погубио легитимног лидера ове земље. Захарова је подсетила и на изјаву бивше државне секретарке САД Мадлен Олбрајт из 1996. године да је америчка акција у Ираку била оправдана иако је више од пола милиона деце умрло од последица санкција Ираку.
Иначе, идеја о оснивању међународног кривичног суда као средства решавања међународних спорова је доста стара, али је тек на дипломатској конференцији 1998. године у Риму, под покровитељством УН, усвојен Статут сталног Међународног кривичног суда, који је ступио на снагу 2002. након што је испуњен услов од 60 ратификација. Свечано отварање је уследило 11. марта 2003. полагањем заклетве судија.
Суд је током нешто више од две деценије рада наишао на велике критике, укључујући оне за евроцентризам и расизам, с обзиром на то да се међу оптуженима превасходно налазе појединци из Африке и исламског света. Добро је познато коришћење МКС-а управо у циљу борбе са унутрашњом опозицијом од стране низа афричких земаља. Тако је на првом суђењу против Т. Лубанге већ први сведок изјавио да га је тужилаштво научило како треба да сведочи. А како је на то реаговао суд? Вeроватно је казнио тужиоца? Ни случајно. Све је прошло без икаквих последица.
Укупан буџет суда током 2020. године био је 148 милиона долара, а међу 10 главних донатора чак девет су амерички савезници који су Русији увели санкције. Највећи појединачни донатор је Јапан, следе Немачка, Француска, Уједињено Краљевство и Италија.
ЖИВОПИСНА БИОГРАФИЈА Иначе, МКС је први и једини стални међународни суд који има надлежност да процесуира појединце оптужене за злочине геноцида, злочина против човечности, ратних злочина и злочина агресије. Актуелни председник трибунала је пољски судија Пјотр Хофмански, који је на ту функцију изабран 2021. године, док је главни тужилац Карим Ахмад Кан, британски адвокат живописне биографије.
Почетком 2021. године Ахмад Кан је изабран за главног тужиоца Међународног кривичног трибунала, где је заменио тужитељку из Гамбије Фатоу Бенсуду, једну од неколико високих званичника тог суда против којих су САД годину дана раније увеле санкције зато што су „противзаконито покушали да ставе Американце под своју јурисдикцију“.
У Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу Ахмад Кан је био сарадник тужитељке Карле дел Понте, а потом прешао у његов еквивалент за злочине у Руанди. Био је и правни саветник Флоранс Артман, некадашње портпаролке тужилаштва Хашког трибунала, као и главни правни саветник некадашњег команданта ОВК Фатмира Љимаја пред Еулексовим судом на Косову и Метохији између 2014. и 2017. године. Поред Љимаја, Ахмад Кан је сличне услуге пружао некадашњем либеријском председнику Чарлсу Тејлору, актуелном председнику Кеније Вилијаму Рутоу и вођи побуњеника из Судана Бар Идрису Абу Гарди. Ахмад Кан је заступао и представнике албанске мањине у Грчкој, који су потраживали накнаду за имовину одузету након Другог светског рата.
Његов крајњи циљ је, наводно, да оживи нарушени углед МКС-а који је у 20 година постојања потрошио више од 1,5 милијарди фунти, а осудио само десет људи. У неким подручјима, као што је употреба сексуалног насиља као ратног оружја, осудио је само једну особу, иако је током тих година стотине хиљада жена силовано у рату.
То и није тако тешко схватити ако се зна да је Канов брат, члан британске Конзервативне партије, био у затвору 18 месеци након што је проглашен кривим за сексуално злостављање малолетног дечака. А да је превремено пуштен из затвора три недеље пре него што је издат „налог за хапшење“ председника Русије.
Јурисдикцију суда у Хагу, међутим, поред Русије, не признају ни Кина, Индија, Иран, Израел, али ни Сједињене Америчке Државе, које су за овај суд раније рекле да „нарушава националне интересе САД-a. И не само то. Вашингтон је с низом других земаља потписао споразум о томе да се амерички грађани не смеју предавати суду у Хагу, јер би, у супротном, могла уследити оштра реакција. Амерички Конгрес је 2002. године, у оквиру ширег закона о заштити америчких војника, усвојио тзв. Закон о инвазији на Хаг, који предвиђа употребу војне силе уколико би амерички држављани пред MКС-ом били осуђени за ратне злочине. САД су 2020. увеле санкције званичницима који су истраживали наводе о америчким ратним злочинима у Авганистану.
Поред тога, тим законом се свим институцијама Владе САД забрањује сарадња са МКС-ом у било којој истрази или поступку против америчких држављана. Кaко је 2002. године објаснио „Хјуман рајтс воч“, законом који је потписао тадашњи председник САД Џорџ Буш предвиђа се повлачење америчке војне помоћи из земаља које су ратификовале споразум о чланству у Међународном кривичном суду и ограничава се учешће САД у мировним операцијама Уједињених нација у случају да САД не добију имунитет од кривичног гоњења.
Али да би лицемерје било потпуно, у последњем одељку закона експлицитно је наведено да он „ни на један начин не спречава САД да помогну међународним напорима да се приведу Садам Хусеин, Слободан Милошевић и Осама бин Ладен“, те да не брани да САД „помогну Међународном кривичном суду поводом ситуације у Украјини“.
Па ипак, Пентагон не дозвољава администрацији Џозефа Бајдена да Међународном кривичном суду у Хагу достави доказе о наводним руским злочинима у Украјини, пише „Њујорк тајмс“ и додаје да је разлог за то страх америчких војних лидера да би такав преседан могао да отвори пут за кривично гоњење Американаца и њихових злочина.
НЕКАЖЊИВА АМЕРИКА Сасвим логично ако знамо да је Америка само од Другог светског рата наовамо водила 19 ратова; Корејски, Вијетнамски и ратови у Ираку и Авганистану само су неки од њих. Укупан број жртава које су америчке трупе оставиле за собом у тим сукобима прелази девет милиона људи. Сви ови ратови вођени су у „име стварања света који ће бити сигуран за демократију“, али су показали да кршeњa рaтнoг прaвa нису искључив мoнoпoл диктaтoрских рeжимa и дa су дeмoкрaтскe зeмљe и тe кaкo кaдрe дa чинe рaтнe злoчинe. И то некажњено.
У том контексту је индикативан пример Хeнрија Кисинџeра, бившег држaвног сeкрeтaра пoд Ричардом Никсoнoм и Џералдом Фoрдoм, дoбитника Нoбeлoвe нaгрaдe зa мир 1973. гoдинe. Помало се заборавило да је aмeрички либeрaлни мeсeчник „Хaрпeрс“ почетком 2001. oбjaвиo нa шeздeсeтaк стрaнa свojeврсну oптужницу прoтив дoктoрa Кисинџeрa, откривајући његову нaдлeжност зa oдoбрaвaњe тajних oпeрaциja ЦИA у циљу смeњивaњa лeгaлнo изaбрaнe сoциjaлистичкe влaдe Сaлвaдoрa Aљeндea у Чилeу (jeднoм је рeкao дa нe види рaзлoг зaштo би нeкoj зeмљи билo дoзвoљeнo дa пoстaнe кoмунистичкa и тo сaмo збoг избoрнe „нeoдгoвoрнoсти сoпствeнoг нaрoдa“), као и за подршку грчким генералима нa чeлу вojнe хунтe да изврше државни удар прoтив кипарског председника aрхиeпискoпa Maкaриoсa 1974. гoдинe, чиме је омогућио турску инвaзиjу на сeвeрни дeо oстрвa.
Или Maсaкр у Mи Лajу, ратни злочин мaсoвнoг пoгубљeња виjeтнaмских цивилa који је извршилa војска САД 16. марта 1968. године. Прoцeнe o брojу страдалих сe крeћу oд 347 (рeзултaти истрaгe aмeричке влaде) дo 504 (нa спoмeнику жртвaмa мaсaкрa исписaнo je тoликo имeнa). Жртвe су билe стaрoсти oд jeднe дo 82 гoдинe. Командир чете, поручник Вилијам Кели наредио је масакр, а чак је и убијао цивиле. На крају судског процеса Кели је осуђен на доживотни затвор, и то за обично убиство (да у историји не би било записано да су Американци починили ратни злочин), а 14 преосталих официра ослобођено је сваке одговорности за злочин у Ми Лају. Председник САД Ричард Никсон је поручника Келија помиловао, и казна је претворена у три године кућног притвора. А главни командант америчких снага у Вијетнаму, генерал Вилијам Вестморленд, није позван на командну одговорност…
Толико о америчкој демократији. У Америци, попут некадашњег Римског царства, сматрају да за њих не важе судови намењени „варварима“, па се самим тим злодела која они чине не третирају као ратни злочини, дочим нема ни таквих суђења. Присетимо се изјаве једног америчког генерала – приликом формирања Међународног кривичног суда за бившу Југославију од стране Савета безбедности УН – да ће зграда УН пре пасти у Ист Ривер него што ће САД овом или неком другом међународном суду испоручити неког свог официра.
Није МКС оптужницу против Путина подигао на своју руку. Пре ће бити да су у питању паника и очај Запада због властите угрожености у најави новог устројства света у коме они неће бити главни и неприкосновени господар.
Призанње аутору што се уздржао гнева, чиме је онда смогао снаге да спомене све на најобјективнији начин. Најобјективнији дакле најубојитији. Уз Љиљанино уводно слово добијамо целовит увид који једноставно није могуће оповргавати. Важни део историје човечанства осрамоћен је од стране његових најважнијих протагониста.
Но нама. нарочито старијима оставља драгоцен наук; присетимо се да је било време кад смо здушно спроводили њихов пројекат “самоуправљања”, наивно га приписујући полуписменом Кардељу, а намерно заобилазећи питање откуд и коме је оно ономад требало. И не само то, него смо се били уживели у процес, па смо чак у складу са њим формирали систем вредновања, сопствену некакву супериорност и тд. Али најважније, нисмо желели да знамо за зла која је и тада, диљем Планете итекако чинио онај чији смо тада били протежеи !
Чим помислимо на то и слично томе намеће нам се сазнање да је човјек као Божија јединка, намерно остављен недовршен; остављена му је могућност да сам делује, али свака злопотреба те слободе доводи до њеног (слободе !) докидања, што се по свему судећи управо догађа.