ПРЕГОВОРИ С ПРИШТИНОМ (И ЕУ)
Иза свега постоји неки трик, рекао је председник Александар Вучић у обраћању после преговора с Приштином и Бриселом у Охриду. Члан његове партије и председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун рекао нам је да су „замке избегнуте“. Али да ли је заиста тако, или су замке само одложене с надом да ће временом изгубити на значају?
Ако око нечега у вези са „европским планом за Косово“ и анексом о његовом спровођењу постоји консензус, то је да је „некакав договор постигнут“ (Александар Вучић), да постоји „јавни договор“ (Аљбин Курти), односно да се „анекс и споразум сматрају прихваћеним“ (Жозеп Борељ). Постоји сагласје и домаћих правних стручњака, па и Вучића, који указују да Бечка конвенција о уговорном праву из 1969. године предвиђа (члан 11) да пристанак једне државе на неки међународни споразум може бити „изражен потписивањем, разменом инструмената који сачињавају уговор, ратификацијом, прихватањем, одобравањем или приступањем, или на сваки други договорен начин“. Председник Вучић је да је овога свестан потврдио рекавши да ништа „није потписао пре свега зато што је Србија призната држава, а док Косово није призната држава“, те да „не жели да прави међународно-правне споразуме са Републиком Косово“. Али је додао и да Бечка конвенција предвиђа да „вербална сагласност шефа државе има обавезност“. И због тога је он није категорички ни дао.Питање о томе да ли његово вербално прихватање споразума и његовог анекса значи и прихватање оних његових делова којих се упорно јавно, а претпостављамо и у директном разговору са осталим преговарачима, одриче је ствар за дубоку правну анализу коју би недвосмислено могао да реши тек неки међународни суд, ако би се пред њега изашло са том дилемом, и то вероватно тек после вишегодишњег већања, те се овом приликом нећемо бавити тиме. Претпоставимо логички да је, ако се нешто може вербално прихватити, могуће и нешто вербално одбити, а то је случај са пристанком на улазак „Косова“ у Уједињене нације и било каквим признањем независности јужне српске покрајине“.
ТАЧКЕ РАЗЛАЗА Дакле, осим тога да је „некакав договор постигнут“ три стране (или две) се у остатку виђења тог договора разилазе. Док председник Вучић тврди да није прихватио делове споразума којим се прелазе српске црвене линије („Ја после сваког самита и сусрета недвосмислено говорим о црвеним линијама, које се тичу супротстављању признања Косова, и пријему у УН. И данас то кажем, да нико не би могао да помисли да наметне правну обавезу Србији“), шеф европске дипломатије Жозеп Борељ тврди да су се „стране у потпуности обавезале да ће испоштовати све чланове споразума и имплементирати све своје обавезе без одлагања и у доброј вољи“. „Сви чланови споразума“ и оно што Вучић тврди о „црвеним линијама“, није компатибилно.
Да би, у овом случају, Вучић могао бити у праву указује чињеница да се у анексу о спровођењу, као конкретне обавезе двеју страна, спомињу само спровођење Декларације о несталим особама која је испреговарана у оквиру дијалога под покровитељством ЕУ, имплементација члана 7 „европског споразума“ у вези са самоуправом српске заједнице на „Косову“ („у складу са релевантним ранијим договорима из дијалога, како их је утврдио ЕУ посредник“), те члан 9 „европског споразума“ о донаторској конференцији у року од 150 дана. Када би и сам Брисел сматрао и могао да каже да је и све остало прихваћено, не постоји разлог да и те ствари овако јасно буду наведене у анексу, али доста је речито што нису наведене.
Међутим, и под условом да је ово што је председник Вучић рекао апсолутно тачно и да нико не може да доведе у питање његово неприхватање „Косова“ у УН и „косовске независности“, у анексу, како га је он прочитао, уочљиве су „замке“, односно „трикови“ који нису заобиђени. Под тиме се, на пример, може сматрати формулација да ће „да би се применио члан 7 (Заједница српских општина), Косово одмах покренути преговоре у оквиру Дијалога уз посредовање ЕУ о успостављању специфичних аранжмана и гаранција за обезбеђивање одговарајућег нивоа самоуправљања за српску заједницу на Косову, у складу са релевантним претходним споразумима из дијалога које је утврдио ЕУ посредник“. Док је врло позитивно што се ту помиње усклађеност с „релевантним претходним споразумима“, велико питање је о чему „Косово“ има сад да покреће преговоре и преговара кад је све договорено. Захваљујући тој формулацији Приштина, али и Брисел могу касније да оспоравају обавезу о формирању ЗСО по раније договореним принципима и да „преговарају“ о неким другачијим модалитетима. Баш као што и Србија на основу Вучићевих изјава може да оспорава обавезу да се не противи чланству „Косова“ у УН.
Ту су још и одредбе које предвиђају да се„Косово и Србија слажу да ће сви чланови споразума бити примењивани независно један од другог“, да „редослед ставова овог анекса не доводи у питање редослед њиховог спровођења“, и да се „Косово и Србија слажу да неће блокирати примену ниједног члана“. Њима се, како је то за РТ Балкан приметио правник и економиста Бранко Павловић, „искључује могућност да Србија одбија рад на неком елементу спровођења анекса или споразума зато што тзв. Косово није реализовало нешто друго“ и отвара могућност да се „од Србије захтева све одмах, а да према тзв. Косову да притисак буде сасвим другачији“.
СЛАМКА СПАСА На основу горенаведених чињеница стиче се утисак да овај „некакав договор“ има форму, али нема суштину (осим оне да се Борељ и друге еврократе похвале некаквим напретком). Јер нити се Србија недвосмислено на било шта обавезала, нити је то учинила Приштина, а најмање Европска унија. Док Вучић, чини се, може да негира да је прихватио ставове којим се прелазе српске „црвене линије“, Приштина и даље може да одуговлачи с „преговорима“ о ЗСО и њеним успостављањем.
Међутим, у свему овоме је добро што се на основу овог споразума и његовог анекса не могу произвести никакве међународне и међународно-правне последице по Србију у случају неповиновању западним захтевима, осим штете по наставак наше интеграције у Европску унију и добијања финансијске помоћи од Брисела. Како се наводи на почетку анекса, „стране примају к знању да ће споразум и имплементациони анекс постати саставни делови процеса придруживања Косова и Србије Европској унији“.
Ово може бити трагедија само за ватрене еврофиле у Србији, а њих је, судећи по истраживањима јавног мнења остало врло мало – у јануару је, према анкети НСПМ, за улазак Србије у ЕУ било 35 одсто испитаника, против 48 одсто, а неодлучно 17 процената, а ако би се улазак Србије у ЕУ условио признавањем „косовске независности“, еврофанатика је тек девет одсто, а противника интеграције 79 одсто. Неостваривост прикључења Србије Европској унији ионако већ годинама постаје све очигледнија, предавали ми генерале Хашком трибуналу или не, реформисали ми своје правосуђе или не, и, у крајњој линији, уводили ми Русији санкције или не, признавали ми „Косово“ или не… Тако да делује да поред тога што овај споразум и анекс имају форму, али не и суштину, они немају више ни шаргарепу, ни штап. Остаје закључак да је овим само још купљено неко време. И за нас, али и за еврократе који могу да се хвале некаквим успехом. Или, можда, није тако…
Богами лепо напредујемо на путу сопствене пропасти. Колико јучер, свуда где се слобода искрала, постављали смо питања уставне овлаштености Председника да сам води те преговоре, трудили се да докучимо разлоге зашто он тако поступа, ћутали на све поразе у тим преговорима, питали се зашто само ми испуњавамо уговорене обавезе, те зашто тако настављамо јер је све већ деловало нечасно. Па смо се све време оглушивали о праксу да се порази славе уз таламбасе !
А сад пребирајмо по једном недвосмисленом уговору тражећи мрвице као сламке спаса. Не сећамо се прецизно ни датума ни наслова, али прошла је можда и година кад смо управо овде наговестили појаву договора који ће намерно оставити нејасноће. Па ће Косово отпловити а ми ћемо овде протестовати истичући некакве аргументе. И ето !
Iza svega postoji neki trik, rekao je Vučić u obraćanju posle pregovora s Prištinom i Briselom u Ogridu.
Očigledno da ima trikova u ohridsikim pregovorima. Ali treba reći da ih je dosta bilo i u Brislskom sporazumu da se odvrati pažnja naroda o suštinskom cilju sporazuma – “svim statusnim državnim atributima koja je Kosovo, u startu napisanim odredbama od EU(15), dobilo nametnutim Briselskim sporazumom.
Trikovi od francusko-nemačkog predloga, sa ciljem priključenja Kosova u UN, su sledeći:
— Formirana je Evropska politička zajednica koja će donositi “političke” odluke isključivo od predstavnika država EU. U EU političku zajednicu biće priključene i druge države sa akcentom na Srbiju, ali one nemaju pravo učešća u donošenju političkih odluka.
— Od strane EU nametnuta je obaveza da pet države koje nisu priznale nezavisnost Kosova – podrže Predlog-ultimatum EU za navodno normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, a u suštini pripremljen je teren da tzv. nezavisno Kosovo dobije punopravno članstvo u UN i svim medjunarodnim organizacijama. Sada Srbija ne može da se poziva na pet članice EU koje nisu priznale Nezavisnost Kosova!;
— Zato EU zvanično obaveštava da su sve države 27 EU podržale Plan ultimatum o normalizaciji. Iako NE priznaju nezavisnost Kosova.
— TRIK je takodje da se Ohridski sporazumi, da se preda Kosovo i učlani u UN – implementira u celosti, a nakon toga će se obe strane angažovati da nastave dijalog u cilju postizanja i potpisivanja “sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma Srbije i Kosova” za poglavlje 35 – pristupanja u članstvo EU. Znači prvo priznanje nezavisnosti Kosova, a nakon toga članstvo u EU (perfidan trik).
“Na sličan način primenjeni su i brojni trikovi u BRISELSKOM SPORAZUMU” da se preda celo Kosovo Albancima, Kosovo dobilo sve statusne državne atribute, a u “predmetu” sporazuma u naslovu piše “za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova”(!). Zašto je normalizacija odnosa – da se preda Albancima teritorija, srpska pokrajina Kosovo i Metohija – a nije normalizacija odnosa da se vrate 250.000 hiljada proteranih Srba na Kosovu (KiM)? Zašto Vučić pitanje povratka Srba nikada nije hteo da postavi u dijalogi, iako su EU zvaničnici upozoravali da su na agendi dijaloga sva otvorena pitanja, i ona koja do sada nisu bila? To bi bilo glavno pitanje za medijski rat za Kosovo.
Trikovi u Briselskom sporazumu u nastavku: … / hvala na razumevanju!
To je TRIK EU kojim je Plan ultimatum na Ohridskom samitu dobio zeleno svetlo da se implementira u celosti od obe strane, i Srbije i Kosova.
Trikovi Briselskog sporazuma u nastavku: … /Hvala na razumevanju!
BRISELSKI SPORAZUM obiluje perfidnim trikovima, dvosmislenim tumačenjima, zamkama, obmanama. Primeri:
1. Sporazumom Kosovo dobilo sve statusne državne atribute. A u naslovu “predmet” sporazuma je “normalizacija odnosa”: Kontradiktoran naslov u odnosu na sadržinu – da zavara narod;
2. Sporazum tačka 1: Formiranje Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO). Premijerka Ana Brnabić je skoro izjavila da je predsednik Aleksandar Vučić izradio “koncept” Asocijacije/Zajednice… i priložio ga Sporazumu. Zašto dvostruko značenje: Za Kosovo je ZSO Asocijacija ili udruženje, NVO / A za Srbe je Zajednica opština sa srpskom većinom. Zato Albanci tretiraju srpske opštine kao nevladine organizacije, udruženje lokalnog karaktera koje će imati “stepen samouprave”, bez ikakvih zakonskih izvršnih nadležnosti. Upravljaju po zakonima i Ustavu Kosova. Zato trpe zulume i diskriminaciju od šiptara.
3. Tačka 2. Sporazuma: “Pravne garancije će pružiti merodavno pravo i ustavno pravo”. Koje države? Nije (namerno) navedeno da dovede u zabludu Srbe, niti je korigovano sporazumom 2015 godine.;
4. Sve tačke-odredbe koje se odnose za Kosovo, t.j. Briselski sporazum u celini – nije dostavljen narodnoj skupštini na debatu, nego se usmeno, neadekvatnio i dvosmisleno tumači narodu, prikriva suština, vlada neinformisanost i poluinformacije i zamke;
5. Tačka sporazuma: Integrisano uprvljanje administrativnim prelazima, piše: Kosovo prepoznaje administrativne prelaze kao granica, za Kosovo GRANICA, a za Srbe je administrativna linija: Prevara u zdrav mozak! Zato je predsednik kancelarije za KiM 10 puta išao da obidje crkve i Srbe na Kosovu, nije mogao da predje administrativnu liniju na Jarinje i Brnjak – jer je za Kosovo granica (to su potpisali Dačić 2013 i Vučić 2015 godine kada je bilo 5:0 za Srbiju).
6. Iz istih razloga kao Petković i Vučić nije mogao da predje granicu na Jarinje i Brnjak da kontaktira kosovske Srbe na barikadama (Dačić postavio carinske granične kontejnere 2013), nego je sastanak sa srbima održao u Rašku-Sandžak. Ima dosta perfidnih zamki iz političkih i drugih oblasti;
7. Da navedem još jedan primer: Vučić je na raspisanim izborima na Kosovu 2013 godine, kada je velika većina Srba na severu Mitrovice bojkotovala kosovske izbure – tražio odobrenje 45 minuta od EU – da ide na Kosovo (verovatno sa beogradskom žandarmerijom) – da disciplinuje Srbe da izadju na kosovske izbore(!). Da li će Vučić na sledećim raspisanim kosovskim izborima na Kosovu opet “tražiti 45 minuta od EU” da ide u Mitrovicu da disciplinuje “Srpsku listu”, koja danas bojkotuje kosovske izbore, izadje na izbore? Ovo ne mislim ozbiljno, ali je evidentno da je u pitanju dvosmislena politika sa dvostrukim standardima – po potrebi. Primera ima… da ne dužim mnogo. Hvala na razumevanju!
Vučić priča o trikovima i zamkama u pregovorima o Kosovu kojih zaista ima. A Drecun kaže da su zamke na ohridskom samitu izbegnute. Nameće se zaključak da oni tako tumače rezime predlog-ultimatuma u Ohridu za domaaću javnost i mira u kući. Zašto? – Zato što je Evropskaa unija zvanično jasno rekla da su svih 27 država članica EU (konsenzusom) podržale Plan-ultimatum EU za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, uključujuči i pet države: Španiju, Slovačku Rumunuiju, Kipar i Grčku koje do sada nisu priznavale Kosovo. A osnovni cilj plana je “priznanje” nezavisnosti Kosova i uključenje u svim medjunarodnim organizacijama i UN.
Juče je predsednik Republike Grčke u intervjuu za “Politku” izjavila da Grčka ostaje pri stavu da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, što je za svaku pohvalu, ali da prihvata Predlog-ultimatum Evropske unije za “normalizaciju odnosa” Srbije i Kosova. “NORMALIZACIJA ODNOSA” je perfidan prevarantski trik, zamka da se preda KiM, zamena teza. Zašto Vučić prihvata Predlog-ultimatum da se otme-preda teritorija KiM?