НИКАД ИЗВИНИ

КУРТИ, ХИЛ И БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ

Да ли је кључ за разумевање Куртијеве поруке Хилу да нема чега да се стиди у вези с НАТО агресијом на Србију (и Црну Гору) у старој народној пословици да „чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“?

Aмерички амбасадор у Србији Кристофер Хил ових дана по Београду, изгледа, глуми „доброг полицајца“ који иде мало уз длаку косовским и јужносрпским Албанцима. Не само да је смогао снаге да Албанцима с југа (централне) Србије јасно стави до знања да питање њихових права (за сада) неће бити укључено у дијалог Београда и Приштине него је чак и упутио саучешће породицама погинулих (убијених) у НАТО агресији.
Чудно је помало звучало када је амбасадор којем је главни посао да се меша у сва могућа и немогућа питања Републике Србије изјавио да је, како је његове речи пренела агенција Бета, „питање албанске мањине у Србији искључиво питање државе Србије“. Утолико пре што се Његова екселенција само неколико дана раније најгрубље могуће умешала у још „унутрашњије“ питање Србије од мањинских права јужносрпских Албанаца, јавно и отворено подржавајући две српске тужитељке које су смењене са својих функција, односно скинуте с истрага које су водиле. Такав приступ је недопустив, иако је врло могуће, чак и вероватно да су смењене управо због свог професионализма. „Знам да великим силама изгледа да све могу, али замислите како би то изгледало када би у нашој амбасади у САД Марко Ђурић примио неког америчког тужиоца или судију“, рекао је сасвим исправно тим поводом шеф српске дипломатије Ивица Дачић.
Због тога што је понашање из претходног примера опште место у америчкој дипломатији не само у Србији, изненађујућа је ова његова порука из Бујановца и отуд основи сумње у њену искреност и добронамерност. Опрез нас приморава да претпоставимо да је таква изјава дата с конкретним циљем, јер нам је добро познато да су у прошлости Американци сматрали својом светом дужношћу да стану у одбрану мањинских права неке групе, иако је то, како је и сам Хил рекао, унутрашње питање једне државе. И то не само у Србији, али само када им је у интересу. Велику је бригу показивао Хил због права ЛГБТитд. особа да парадирају Београдом, да поменемо само један пример. Сада, међутим, Американцима изгледа више одговара да се не таласа превише како би европско-француско-немачки план што лакше прошао. Отуд оно „за сада“.

ДИПЛОМАТСКО ИСКУСТВО У том контексту дипломатске игре овог ветерана Стејт департмента, чини се, треба посматрати и изненадно саучешће за српске жртве „дипломатског неуспеха“ са „трагичним последицама“. Тешко да је у само неколико месеци дошло до преумљења од „изненадило ме је што сваког дана има неких подсећања на 1999“, односно на „свађу међу пријатељима“, до „саучешћа“ и „знам да народ Србије не може да заборави то страшно време, и не треба“.
Ово је, међутим, потресло и погодило такозваног премијера лажне државе (не мислимо на Тајван) Аљбина Куртија, који је осетио потребу и да Хила утеши, и да га врати на прави пут, с ког је очигледно скренуо чим Србима изјављује саучешће за њихове жртве, јер „нико не треба да осећа стид, или кривицу у дипломатском кору, америчком, европском или неком другом, ни у Приштини ни у Београду“ због бомбардовања 1999. пошто је „страдање становника Косова историјска истина Србије“. Једноставније речено, нема кривице када се убијају Срби. Макар они били и деца. Да је управо то став садашњих власти у Приштини, најбоље показује чињеница да се покушај убиства српске деце на Косову током верских празника не сматра покушајем убиства него „изазивањем опште опасности“. Можда би амбасадор Хил, или изасланик Стејт департмента на Косову и Метохији Џефри Ховенијер требало да попричају и с тамошњим тужиоцима? Или овакав однос показује да већ јесу?
И тако је Курти осетио потребу да Хила подсети да су у време бомбардовања „савезници на небу, њихови пријатељски авиони изазвали бекство непријатељских трупа и да је то представљало наду народа у окончање рата и долазак слободе и мира“. Из хришћанског и метафизичког угла ова изјава је врло речита, јер оно што Курти назива „небом“ није небо него „поднебесје“. „Простор између неба и земље, сав видљиви плави бездан, ваздух, поднебесје служе као насеобина за пале анђеле, збачене с неба“, пише Свети Игњатије Брјанчинов. Свети апостол Павле назива пале анђеле, илити демоне, „духовима злобе у поднебесју“, а њиховог поглавара кнезом који влада у ваздуху. Врло сликовит опис „савезника с неба“ које је, између осталих, послао и Хил, а такви су и „слобода и мир“ који су они донели.

ЖУТА САВЕТНИЦА Почетак агресије на СР Југославију, односно Србију и Црну Гору буди сећање на још један злочин достојан само истинских становника поднебесја – трговину органима повађених из отетих Срба. Тога се исто ни Аљбин Курти, нити амерички и европски дипломатски корови не стиде. Тога се није стидео ни Бернар Кушнер, бивши шеф француске дипломатије и шеф Мисије УН на Косову, када га је један новинар упитао о жутој кући и трговини органима. Тада му се хистерично смејао, назвао га „лудаком“ и упитао да ли он и Рада Трајковић која је стајала поред њега и (стидљиво) се смешкала „изгледају као трговци органима“.
Трајковићева се данас више стидљиво не смешка него је саветница у влади онога кога Хилово саучешће пече. Као таква, ова „представница“ косовских Срба позива грађане Црне Горе да гласају за актуелног председника те државе иако је он признао лажну државу у чијој је лажној влади она лажна представница косовских Срба. „Мило Ђукановић је успео да од Црне Горе направи једну једину функционалну грађанску државу на Западном Балкану. То је огроман успех у регији познатој по етничким тензијама и претензијама. Независна и суверена Црна Гора је пример свима као фактор стабилности у регији, а увек је била и сигурна кућа за дисиденте и борце против регионалне аутократије“, казала је она без стида и срама. Кад кажемо без стида и срама, не мислимо на горепоменуто признање „Републике Косово“ него што је није срамота од свог „председника владе“ који тврди да је управо „Косово“ најдемократскија земља на Западном Балкану. Добро, то што је за њу Србија „регионална аутократија“ није спорно.