Мoлитва – једино оружје

Грађани Доњецка, најстрадалнијег града у Донбасу, упркос сталним бомбардовањима и масовним погибијама, не предају се – верују у победу и живот, уверени да зло никад не побеђује

Сваки сусрет с Доњецком, најстрадалнијим градом у Донбасу, сталном метом бомби и пројектила, оставља дубок и болан утисак. Прелепе зграде у низу су порушене. Зјапе празне. Делови града аветињски изгледају. Тек што је пуцњава утихнула, у зимском поподневу, сусрели смо се с грађанима. Сазнавши да смо из Србије, били су спремни за разговор.

ПОТРЕСНЕ ПРИЧЕ Средовечни Алексеј Николајевич, који је, с мајком, стигао у Доњецк пре неколико месеци каже: „Радим као обућар, било је веома тешко од 2014. године, били смо ничији, подносили смо мржњу, сада нам је лакше. Макар не чекамо да нас касапе или спаљују злочинци чији духови живе у аду, а они кажу да су Украјинци и поносе се својим нацистичким обележјима… А како назвати те звери у људском обличју који касапе наше девојке, младиће, старце, спаљују их, убијају децу? Вратили смо се у окриље своје отаџбине, Русије! Да, чињеница је да нема воде, тешко је, али живети се мора, сви се надамо да ће ово проћи… На пројектиле смо се већ навикли. Али страшно је! Раније смо живели у селу Чермухино, то је Луганска област, али наше село је украјинска војска уништила.“ Док Алексеј прича своју потресну причу, у даљини се поново чују експлозије. Аутомобили споро пролазе улицама да би омогућили брже кретање возилима са сиренама – хитној помоћи и ватрогасцима, који хитају да помажу људима и спасавају добра.

Сусрећемо Ину Јелкусову. Она је фризерка. Кренула је на посао, али ни она не одбија да мало попричамо. „Овде сам рођена“, каже, „овде сам научила да волим. Из љубави човек све подноси. Како се сналазимо? Не знам како све ово издржавамо!!? Верујте ми да смо на ивици нерава, на граници издржљивости. Ја сам фризерка, имам муштерије. Важно је да човек колико-толико нормално функционише. Имала сам брата, имам га и данас, али он мене више не воли, одселио се у Кијев. Подлегао је лажима украјинских нациста. Не жели да чује за мене. Овде живим с породицом, са ћерком и сином.“
Кад је Ина заћутала, поново смо слушали грмљавину од силних експлозија. Гранате падају по граду, а нико не зна колико ће то потрајати. И Ина је врло узнемирена, иако то слуша сваког дана. Забринута зове своје телефоном. Онда каже да су њени живи, да су експлозије негде даље од њеног дома. „Много, много зла нам је Украјина нанела. И то само зато што смо Руси. Не дао Бог никоме у срцу толико зла и мржње колико их имају до јуче наша браћа Украјинци. Ми, Руси, нисмо способни да мрзимо… Ово је најстрадалнији град на свету! Погледајте како су нам уништили град, улице, школе, факултете, дечја игралишта, пијаце, продавнице, паркове, споменике, све…“, наглашава Ина Јелкусова.
Осамдесетогодишња Ана Н. говори тихо. Уморна је од рата и живота. Из очију ове сувоњаве старице извире дубока туга. „Ништа ме не питајте. Син ми се не јавља месецима, он је у Кијеву. Мој Андреј каже да је Украјинац и не жели више ни да ме види, ни да ме чује. Страшно је шта политичко зло у Украјини чини с људима. Ја волим, и због љубави страдам, а мој син мрзи…“
Лилиа Н. А. каже да је украјинска Јеврејка, али да се осећа Рускињом. „Стасала сам у Доњецку, волим свој град. Волим свој род, пишите – сви се молимо за мир, немамо ни воду, али само да нам је мира! Сви треба да будемо једно. Нацисти су нам претили, жао ми је да украјински нацисти на виде како их НАТО и Америка злоупотребљавају, како их претварају у убице своје браће по крви. САД и њихови трабанти су убили варварски хиљаде породица у Донбасу“, истиче Лилиа с тугом у старачком гласу.
Људмила Бесединова се силно обрадовала кад је чула да смо из Србије и поручује да људи у Донбасу много воле Србе. „Некако је лакше када знамо да су Срби уз нас. Имам пријатеље у Војводини. Волим Доњецк, то је мој град. Ту је рођена моја прва љубав. Овде живе и наша деца: син са својом породицом, ћерка је у другом делу града. Пишите, чекамо час кад ће наш град бити слободан, када нас више неће гранатирати и убијати, кад ће престати ово језиво зло… Чудим се одакле нам снага да све ово издржимо!!! Јуче су пројектили пали на само 500 метара од нашег дома, прекјуче су гађали и оштетили наш прелепи Саборни Воздвиженски храм. Али ми знамо да ћемо победити, јер зло никад не побеђује.“
У малом парку преко пута Саборног храма на сунцу опрезно корача млађи пар са својом децом, Алексеј и Јелена Улнечиконски. Пребегли су са своје петоро деце из Красног Лимана, каже Јелена, па додаје: „У јуну нас је наша војска евакуисала, мене и децу. Муж је у нашој војсци, при СВО. Сада је дошао на два дана да види децу. Било нам је страшно у Красном Лиману! Два месеца смо живели под земљом. Жедни, гладни, насмрт уплашени. Сада смо у Доњецку, али и овде је тешко. Гађају нас пројектилима, али ми се више и не бојимо. Ако желите да нас сликате, сликајте слободно.“

У РАЊЕНОМ ХРАМУ У прелепом Катедралном храму, који је круна лепоте Доњецка, чека нас отац Николај. Поклањамо Храму велики крст из Јерусалима са благословом српским и неколико стотина икона српских светитеља. Отац Николај нам топло захваљује. „Народ се окупљао, окупљамо се и сада, када је тешко. Ето, ранили су наш храм. Гађали у срце Господа. Ништа им није свето! Само у Бога се можемо поуздати“, мирно изговара. Онда слушамо молитву која тихо тече. У неоштећеном делу прелепог храма је војска, насупрот њима остали верници. Ту су јер лепота и дубина молитве ублажава све људске несреће.
Улицом у колонама пролазе војна возила разних намена, као симболи рата и неспокоја. Ипак, људи се овде не предају. Нема очаја, видимо и осмехе. Народ се међусобно испомаже и воли. Верује да живот и нада побеђују свако зло, иако оружане снаге Украјине, уз помоћ САД и НАТО-а, свакодневно бомбардују Доњецк од почетка руске Специјалне војне операције. Ово је град херој, јер издржава свакодневна мучења и зверска убијања. Народ Доњецка, ипак, одолева, остаје и нада се. Баш као наши Срби на Косову и Метохији. Чувају свето парче свога неба. Најновије вести о немилосрдном гранатирању Доњецка пуне су података о великом броју погинулих. Људи су углавном у подрумима, али ни подруми више нису сигурни. Страдају читави квартови града, гину недужни цивили. Њихов број и имена бележи Специјална комисија за доказивање геноцида над руским народом у Доњецку од стране украјинске војске. Мртвих је на хиљаде.

ПОГИБИЈА СХИМОНАХИЊЕ САВЕ Оштећени храм Никољски, симбол православне лепоте у целој Украјини, где почива чувени монах Зосима, недавно је срушен до темеља. Око 80 људи, искушеника и 47 монаха и монахиња, не предаје се. Живе и молитве обављају под земљом. Пре седам дана у манастиру је погинуло троје људи, један искушеник, и схимонахиња Сава која је имала 92 године. За Христа и своју Родину страдао је и јеромонах Вонофатиј (62), који је био непрекидно у молитви јер ниједан дан у храму није протекао без богослужења. Овде живе Христови – не војници него хероји!!!
С монахињом Савом смо на овом месту били пре месец дана када смо манастиру поклонили икону Богородице Тројеручице, молитвени дар српског манастира Раковица. Однели смо тада у пет великих болница у Доњецку лекове и друго што је потребно за лечење рањених којих је било много. Имали смо и тада низ потресних сусрета с рањеницима, људима и децом који не могу да се забораве. Монасима и искушеницима Никољског манастира смо тада однели топлу одећу и лекове. Сећамо се, схимонахиња Сава је плакала захваљујући Богу што су код њих у манастир стигли Срби и донели им хуманитарну помоћ. Рекла је да је срећна што су Срби с њима. Тада нам је ова благородна схимонахиња открила да је њено монашко име по Светом Сави српском. Сада се мучки убијена Сава и отац Вонофатиј и сви изгинули новомученици, заједно са Светим Савом српским, моле за мир и слободу у Донбасу.