MINISTRU IMA KO DA PIŠE – STO HILJADA PORUKA

Nekoliko godina se na britanskim ostrvima skandali nižu neverovatnom brzinom. Talenta ima napretek. Tu su Boris Džonson, ili Liz Tras, princ Hari i zloslutna Megan Markl, organizovana trgovina i silovanje maloletnica, neometana ilegalna imigracija, zatim bezrezervna finansijska podrška Zelenskom i Ukrajini umesto domaćim penzionerima, finansije, budžeti, spletke… No ovog puta mediji su dobili pravu poslasticu – sto hiljada poruka pravo s telefona tadašnjeg (korona zaključavanje) ministra zdravlja Meta Henkoka

S obzirom na to da slučaj gotovo poprima karakteristike krimića Agate Kristi (samo bez trovanja, čakijanja i mrtvih) i da su mu implikacije možda i vrlo značajne na nekoliko nivoa, valja početi lagano i od samog početka. Korak po korak.
Britanska novinarka Izabel Oukšot je bila angažovana na pisanju memoara bivšeg ministra zdravlja Velike Britanije Meta Henkoka. Dotični je bio ministar tokom korona pandemije i sve mere koje su tada zavedene su (valjda) njegovo delo. Pišući dotične ministarske memoare, Oukšotova je došla u posed poruka s „vocapa“ koje je Henkok dobijao i slao svuda unaokolo. Novinarka ih je pregledala i odlučila da je u interesu javnosti da ih sve objavi u dnevnim novinama. Pozvala je „Dejli telegraf“ i ponudila im taj senzacionalni materijal, oni su ponudu prihvatili i tako smo (javnost) došli u priliku da vidimo ko je kome šta i kako pisao u kritičnim trenucima pandemije kada je život mnogih, na ovaj ili onaj način, visio o koncu.
Bivši ministar Henkok je novinarku javno optužio za izdaju, a ona mu je isto tako elegantno odvratila da se ovde možda radi o njegovoj izdaji zemlje pre nego o izdaji nečijeg poverenja i da ovo nema veze s ministrom Henkokom i novinarkom Oukšot već sa svim građanima Britanije.

REŠITI PITANJE ZAKLJUČAVANJA Izabel Oukšot je i ranije bila poznata u javnosti po kritikama upućenim vladi povodom uvođenja mera tokom pandemije. Ovog puta je, pre neki dan, jasno stavila do znanja da „smo svi bili ostavljeni na cedilu reakcijom vlade na pandemiju i neprestanim i nepotrebnim zaključavanjima“. „Naročito su deca bila strahovito pogođena. A svako ko se usudio da dovede u pitanje njihov pristup, za koji sada sasvim lepo vidimo da je bio potpuno pogrešan, bio je izvrgnut ruglu i pretvoren u neprijatelja. Uključujući tu i eminentne stručnjake iz oblasti zdravstva, doktore i naučnike“, navela je ona.
Novinarka se onda osvrnula na stanje Nacionalne zdravstvene službe za koju kaže da ne samo da nije bila zaštićena kako je obećano već je toliko oštećena da se možda nikada neće oporaviti. Milioni pacijenata su osuđeni na dugogodišnje liste čekanja, a privreda je u stanju raspada. I dalje, „neophodno je da javna istraga koja je pokrenuta pre dve godine ponudi javnosti odgovor na pitanje da li je zaključavanje sa svim svojim posledicama bila adekvatna mera protiv pandemije. I ovo se pitanje mora rešiti pre sledećih izbora“. Dakle, tema se već nameće kao eminentno izborna – vlada ima da položi račune, ili će preći na onu drugu, desnu stranu parlamenta gde sedi opozicija.
U jednom od mnogobrojnih intervjua koje ovih dana daje svim mogućim novinama, radio i TV stanicama, Oukšotova je rekla i da su i ona i „Dejli telegraf“ dobili ogromnu podršku javnosti od običnih ljudi koji su se napatili, i još se pate zbog počinjenih grešaka. Nacija želi i ima pravo na odgovore, rekla je novinarka.

Da vidimo sad sadržaj dotičnih poruka. Radi se o snimcima ekrana telefona (screen shot) na kojima se može lepo pratiti tok razgovora koji idu, na primer, ovako: u februaru 2021. ministar Sajmon Kejs diskutuje pravilo karantina u hotelima. Henkok kaže da je trenutno 149 povratnika sa odmora iz inostranstva zadržano u karantinu. Kejs mu odgovara da je to „smehotresno“. Teško je zaista razumeti šta u toj situaciji bilo kome može da bude smešno. Ti putnici su bili zatvoreni u hotelu i morali su za to još i da plate.
Met Henkok je aprila 2020. pisao Džordžu Ozbornu, bivšem ministru finansija a tada uredniku novina „Ivning standard“, „moram da ostvarim svoju normu!“. Sve pisano velikim slovima (viče) a odnosi se na njegovo obećanje javnosti da će Britanija testirati sto hiljada osoba dnevno. Ozborn mu odgovara „mislim da sam razumeo“. Onda Henkok piše Ozbornu da „masovno testiranje lepo odmiče“, a Ozborn mu kaže da baš niko ne misli da testiranje ide kako treba i nudi ministru da na naslovnoj strani objavi vest koja će uzburkati javnost i pomoći da se stigne do zacrtane norme. Znači, opšta histerija oko testiranja je tu ne zbog zdravstvenih ili naučnih razloga već zbog toga što je Henkok izašao u javnost s jednim lepim okruglim brojem koji sada treba opravdati. Tako je nekoliko dana posle prepiske sa urednikom izašao u javnost s podatkom od 122.000 obavljenih testova u jednom danu. Mi sada, međutim, znamo da su u taj broj bili uračunati i testovi poslati poštom, a da se obično samo 20 posto takvih vrati nazad.
Juna 2020. premijer Boris Džonson se žali da će „polako sasvim poludeti“. Henkok ga teši, „nemoj da poludiš“. Lako je biti premijer sa tako finim i pažljivim kolegama. Čitajući najnovija uputstva ponašanja tokom pandemije Džonson se onda pita zašto se pravila nošenja maske ne odnose i na škole. Henkok ga opet teši: „Ko će ga znati!“
Ministar Henkok se dalje založio da se ugledni naučnik ser Džeremi Farar odstrani iz koordinacionog tela borbe protiv korone: „Treba da ga odstranimo. On je potpuno u ofsajdu, pričalica, ne uživa poštovanje kolega naučnika. On mora da bude ili unutra ili napolju. Kad je jednom van tima, može da priča koliko hoće.“ Dotični Farar je danas glavni naučnik Svetske zdravstvene organizacije. Toliko o tome da ne uživa poštovanje kolega. Biće da nije hteo da sluša naloge gospodina ministra.
Ali verovatno najtragičnija, najzabavnija ili najzanimljivija, zavisi od perspektive, razmena je bila sledeća. Met Henkok (MH) piše: „Da mi posejemo strah među narodom s novom varijantom.“ Dejmon Pul (kolega) odgovara: „Naravno, to će dovesti do željenih promena u ponašanju.“ MH: „Pa kad ćemo pustiti vest o toj novoj varijanti?“
Da se razumemo, iz konteksta i same razmene je potpuno jasno da nikakve nove varijante nema. Nova „varijanta“ je tek sredstvo za zastrašivanje naroda. Ta varijanta koju je Henkok u decembru 2020. najavio zvala se „kent“. Kao oblast na jugu Engleske ili kao istoimene cigarete. Sada se po tviteru i telegramu (ne na Bi-Bi-Siju i sličnim državnim kanalima) vrti snimak Henkoka koji narodu najavljuje novu „kent“ varijantu – decembra 2020. godine. Brže se prenosi i daleko je smrtonosnija od prethodne, kaže ministar zdravlja, a sada je otprilike jasno da je trebalo još malo straha uterati u kosti dok se za mesec-dva ne pojavi spasonosna vakcina.
Ministrovih 100.000 poruka je mnogo i one se dnevno objavljuju. Ljudi koji sve to prate počeli su da objavljuju poruke razmenjene sa članovima porodice koji su tada bili u bolnicama ili staračkim domovima. Posete su bile zabranjene. „Kent“ varijanta je veoma smrtonosna, rekao je ministar. Mnogi su umrli u bolnicama a da niko od najdražih nije mogao da ih poseti. Pitanja se nižu. Oni koji znaju odgovore i dalje ćute.
Novinarka popularnog jutarnjeg programa Džulija Bruer kaže da nikako ne smemo da ponovo dozvolimo da ljudi gladni vlasti dođu na vlast. Novinar Fredi Sajers pak ističe da previše vlasti u rukama vlade uvek dovodi do toga da ljudi stradaju od posledica njihove obesti. Sajers dodaje da je najporaznije u ovim porukama njihov ton – mi se zezamo.

KLJUČNO PITANJE Naravno, ovde smo citirali nekoliko glasova za koje se ne može reći da pripadaju glavnim medijskim tokovima rezervisanim za kuće (institucije „istine“) poput Bi-Bi-Sija i „Gardijana“, na primer. Novinari ovih, i mnogih drugih „kuća“ odmah su se veoma zabrinuli za lik i delo dotične novinarke Izabel Oukšot. Kako je to mogla da izda poverenje ministra Henkoka. Mora da je to uradila zbog para. Dirljiva je ta zabrinutost medija koji su podržali i trudili se da opravdaju svaki rat koji su Sjedinjene Države i Britanija vodili u poslednjih bar dvesta godina.
Znameniti novinar Nik Robinson, na primer, na vrlo slušanom Bi-Bi-Sijevom jutarnjem programu „Tudej“ pita Oukšotovu sledeće: „Samo da razjasnimo, jer je važno, ‘Telegraf’ vas nije platio za poruke već za pisanje članka o porukama.“ Nik radi za državni javni servis koji se finansira od obaveznih pretplata građana. Da li stvarno Nik Robinson ili bilo ko u toj eminentnoj zgradi u centru Londona misli da je to ključno pitanje ovog slučaja i da novinarka Oukšot treba da odgovara (na pitanja)? Ne, naravno da ne. Nikov posao je da sarađuje s vladom, sa institucijama moći, da opravda njihovo delovanje i sakrije nastale tragove. Izabel Oukšot mu je odgovorila kako priliči: „Ko god misli da sam ja ovo uradila zbog para mora da nije normalan!“
Drugi novinari vodećih medijskih kuća su se sjatili oko novinarke. Pitanja uvek ista. Integritet novinara. Setimo se samo kako su čak i Simora Herša, najčuvenijeg istraživačkog publicistu na svetu svih vremena, isto tako „analizirali“ povodom njegovog skorašnjeg članka gde je dokazao da su Amerikanci izveli diverziju na ruskom gasovodu Severni tok – loš čovek, senilan, ne zna šta priča… industrija radi svoj posao. Kao i uvek. Strah i mržnja su im omiljena valuta a istina je za izbegavanje jer izmiče kontroli.
Neki komentatori smatraju da je ovo ograničavanje štete. Informacija namerno puštena u javnost kako bi se umanjila moguća šteta. Neka visi Pedro – Met Henkok, ali će se glavešine izvući. I zaista, osnovne premise pandemije ostale su netaknute. Radi se samo o nesposobnim, možda korumpiranim političarima koji se nisu najbolje snašli. Nije im bilo lako. Gadna su bila vremena. Nema reči o korupciji. Ne spominju se pare. Ne spominju se sveobuhvatniji planovi poput uvođenja digitalnih propusnica i novca. A znamo, toliko znamo, da je to već uveliko bilo na jelovniku.
Poruke će nastaviti da se pojavljuju na naslovnim stranicama novina i biće prenošene, tumačene i komentarisane. Glumac i novinar televizije Dži-Bi njuz Lorens Foks je rekao uživo na TV-u i ponovio na tviteru: „Moja majka je tokom pandemije umrla sama u bolnici. Nisu mi dali da je posetim. A oni se zezali. Nikada im to neću oprostiti, nikada.“
Treba se prisetiti i jedne situacije koja je ovde u Britaniji mnogima ostala u vrlo dobrom sećanju. Tadašnji premijer Boris Džonson je tokom pandemije i zaključavanja pravio žurke u rezidenciji u Dauning stritu. Prvo – kršio je sopstvena pravila o okupljanju. Drugo i još važnije – očigledno je da se premijer i njegovi saradnici nisu plašili korone. Da jesu, zar bi se tako okupljali i rizikovali život? Sad nam je jasno. Met Henkok je izmišljao varijante u političke svrhe. Oni su to znali, mi nismo. Njima je to bila dobra zabava (žurka), a nama su ostali strah i bol kao u slučaju Lorensa Foksa, njegove majke i mnogih drugih sličnih slučajeva.

SMIRIVANJE NERAVA Glavno za šta se optužuje veseli ministar Henkok je primena ogromnih količina midazolama u bolnicama i staračkim domovima. Ta droga se obično daje bolesnicima čija je smrt neminovna. Smiruje nerve, uspavljuje, usporava disanje… Da li je ministar zdravlja tako rešavao problem mesta u bolnicama i staračkim domovima? Da vidimo da li će poruke odgovoriti na to pitanje. Verovatno da ne, jer ipak neko mora da kontroliše protok informacija. Jedno je pustiti Henkoka niz vodu a drugo je čitavu vladu proglasiti krivom za ubistvo. A midazolam slučaj bi imao taj potencijal.
Čuveni engleski istoričar i komentator političkih prilika Dejvid Starki je skrenuo pažnju na činjenicu da je na početku pandemije britanska vlada posegla za metaforom rata gde je virus (korona) – neprijatelj. Zemlja je, dakle, u ratnom stanju. Svi koji se protive odlukama vlade su izdajnici, a prva žrtva rata je istina, kaže Starki i dalje primećuje da je to smrt razuma; povukao je paralelu s romanom Džordža Orvela „1984“, gde postoji ministarstvo istine čiji je posao da laže građane. Permanentni rat je, pisao je Orvel a Starki sada citira, oruđe u rukama vladajuće partije koja se uz pomoć straha održava na vlasti… a sve zasnovano na „nauci“ za koju sada vidimo da je čista manipulacija i laž.
Ne slažu se svi sa ovim stavovima Dejvida Starkija, ali imajući u vidu da je javna debata tokom pandemije i posle nje bila zabranjena, dobro je saslušati drugačija mišljenja i otvoriti raspravu. Javna debata, naravno, podrazumeva preispitivanje važnih odluka iz prošlosti, procedura donošenja tih odluka i demistifikacije pojma „nauke“. „Nauka“, naime, nije kamen za kiseljenje kupusa. Staviš ga u kacu negde u jesen i makneš u proleće. Nauka je živi organizam koji postoji jedino i nužno u stanju neprestanog kretanja u okviru procesa samoispitivanja. Nauka je znak pitanja (?) a ne uskličnik!
Sto hiljada ministrovih poruka je u prometu. Svašta se priča i nagađa, što je sasvim razumljivo jer je javna rasprava na temu pandemije tokom ovih godina bila gotovo zabranjena. Izabel Oukšot je svojoj novinarskoj profesiji zadala domaći zadatak. Gde leži novinarska lojalnost? Javno mnjenje, izvor informacija, ugovorne obaveze… a možda zaista ima toliko značajnih tema koje se jednostavno ne mogu i ne smeju zapostaviti?
Naredne nedelje će biti zanimljive. Za javnost. Ne za bivšeg ministra Henkoka, koji je davno iskočio iz zone zanimljivog i uskočio u zonu noćne more. Šta ti je ukleti ministarski život – čas si svemoćan, čas bi da te nema. Đavolja je to rabota.