МИНИСТРУ ИМА КО ДА ПИШЕ – СТО ХИЉАДА ПОРУКА

Неколико година се на британским острвима скандали нижу невероватном брзином. Талента има напретек. Ту су Борис Џонсон, или Лиз Трас, принц Хари и злослутна Меган Маркл, организована трговина и силовање малолетница, неометана илегална имиграција, затим безрезервна финансијска подршка Зеленском и Украјини уместо домаћим пензионерима, финансије, буџети, сплетке… Но овог пута медији су добили праву посластицу – сто хиљада порука право с телефона тадашњег (корона закључавање) министра здравља Мета Хенкока

С обзиром на то да случај готово поприма карактеристике кримића Агате Кристи (само без тровања, чакијања и мртвих) и да су му импликације можда и врло значајне на неколико нивоа, ваља почети лагано и од самог почетка. Корак по корак.
Британска новинарка Изабел Оукшот је била ангажована на писању мемоара бившег министра здравља Велике Британије Мета Хенкока. Дотични је био министар током корона пандемије и све мере које су тада заведене су (ваљда) његово дело. Пишући дотичне министарске мемоаре, Оукшотова је дошла у посед порука с „воцапа“ које је Хенкок добијао и слао свуда унаоколо. Новинарка их је прегледала и одлучила да је у интересу јавности да их све објави у дневним новинама. Позвала је „Дејли телеграф“ и понудила им тај сензационални материјал, они су понуду прихватили и тако смо (јавност) дошли у прилику да видимо ко је коме шта и како писао у критичним тренуцима пандемије када је живот многих, на овај или онај начин, висио о концу.
Бивши министар Хенкок је новинарку јавно оптужио за издају, а она му је исто тако елегантно одвратила да се овде можда ради о његовој издаји земље пре него о издаји нечијег поверења и да ово нема везе с министром Хенкоком и новинарком Оукшот већ са свим грађанима Британије.

РЕШИТИ ПИТАЊЕ ЗАКЉУЧАВАЊА Изабел Оукшот је и раније била позната у јавности по критикама упућеним влади поводом увођења мера током пандемије. Овог пута је, пре неки дан, јасно ставила до знања да „смо сви били остављени на цедилу реакцијом владе на пандемију и непрестаним и непотребним закључавањима“. „Нарочито су деца била страховито погођена. А свако ко се усудио да доведе у питање њихов приступ, за који сада сасвим лепо видимо да је био потпуно погрешан, био је извргнут руглу и претворен у непријатеља. Укључујући ту и еминентне стручњаке из области здравства, докторе и научнике“, навела је она.
Новинарка се онда осврнула на стање Националне здравствене службе за коју каже да не само да није била заштићена како је обећано већ је толико оштећена да се можда никада неће опоравити. Милиони пацијената су осуђени на дугогодишње листе чекања, а привреда је у стању распада. И даље, „неопходно је да јавна истрага која је покренута пре две године понуди јавности одговор на питање да ли је закључавање са свим својим последицама била адекватна мера против пандемије. И ово се питање мора решити пре следећих избора“. Дакле, тема се већ намеће као еминентно изборна – влада има да положи рачуне, или ће прећи на ону другу, десну страну парламента где седи опозиција.
У једном од многобројних интервјуа које ових дана даје свим могућим новинама, радио и ТВ станицама, Оукшотова је рекла и да су и она и „Дејли телеграф“ добили огромну подршку јавности од обичних људи који су се напатили, и још се пате због почињених грешака. Нација жели и има право на одговоре, рекла је новинарка.

Да видимо сад садржај дотичних порука. Ради се о снимцима екрана телефона (screen shot) на којима се може лепо пратити ток разговора који иду, на пример, овако: у фебруару 2021. министар Сајмон Кејс дискутује правило карантина у хотелима. Хенкок каже да је тренутно 149 повратника са одмора из иностранства задржано у карантину. Кејс му одговара да је то „смехотресно“. Тешко је заиста разумети шта у тој ситуацији било коме може да буде смешно. Ти путници су били затворени у хотелу и морали су за то још и да плате.
Мет Хенкок је априла 2020. писао Џорџу Озборну, бившем министру финансија а тада уреднику новина „Ивнинг стандард“, „морам да остварим своју норму!“. Све писано великим словима (виче) а односи се на његово обећање јавности да ће Британија тестирати сто хиљада особа дневно. Озборн му одговара „мислим да сам разумео“. Онда Хенкок пише Озборну да „масовно тестирање лепо одмиче“, а Озборн му каже да баш нико не мисли да тестирање иде како треба и нуди министру да на насловној страни објави вест која ће узбуркати јавност и помоћи да се стигне до зацртане норме. Значи, општа хистерија око тестирања је ту не због здравствених или научних разлога већ због тога што је Хенкок изашао у јавност с једним лепим округлим бројем који сада треба оправдати. Тако је неколико дана после преписке са уредником изашао у јавност с податком од 122.000 обављених тестова у једном дану. Ми сада, међутим, знамо да су у тај број били урачунати и тестови послати поштом, а да се обично само 20 посто таквих врати назад.
Јуна 2020. премијер Борис Џонсон се жали да ће „полако сасвим полудети“. Хенкок га теши, „немој да полудиш“. Лако је бити премијер са тако финим и пажљивим колегама. Читајући најновија упутства понашања током пандемије Џонсон се онда пита зашто се правила ношења маске не односе и на школе. Хенкок га опет теши: „Ко ће га знати!“
Mинистар Хенкок се даље заложио да се угледни научник сер Џереми Фарар одстрани из координационог тела борбе против короне: „Треба да га одстранимо. Он је потпуно у офсајду, причалица, не ужива поштовање колега научника. Он мора да буде или унутра или напољу. Кад је једном ван тима, може да прича колико хоће.“ Дотични Фарар је данас главни научник Светске здравствене организације. Толико о томе да не ужива поштовање колега. Биће да није хтео да слуша налоге господина министра.
Али вероватно најтрагичнија, најзабавнија или најзанимљивија, зависи од перспективе, размена је била следећа. Мет Хенкок (МХ) пише: „Да ми посејемо страх међу народом с новом варијантом.“ Дејмон Пул (колега) одговара: „Наравно, то ће довести до жељених промена у понашању.“ МХ: „Па кад ћемо пустити вест о тој новој варијанти?“
Да се разумемо, из контекста и саме размене је потпуно јасно да никакве нове варијанте нема. Нова „варијанта“ је тек средство за застрашивање народа. Та варијанта коју је Хенкок у децембру 2020. најавио звала се „кент“. Као област на југу Енглеске или као истоимене цигарете. Сада се по твитеру и телеграму (не на Би-Би-Сију и сличним државним каналима) врти снимак Хенкока који народу најављује нову „кент“ варијанту – децембра 2020. године. Брже се преноси и далеко је смртоноснија од претходне, каже министар здравља, а сада је отприлике јасно да је требало још мало страха утерати у кости док се за месец-два не појави спасоносна вакцина.
Министрових 100.000 порука је много и оне се дневно објављују. Људи који све то прате почели су да објављују поруке размењене са члановима породице који су тада били у болницама или старачким домовима. Посете су биле забрањене. „Кент“ варијанта је веома смртоносна, рекао је министар. Многи су умрли у болницама а да нико од најдражих није могао да их посети. Питања се нижу. Они који знају одговоре и даље ћуте.
Новинарка популарног јутарњег програма Џулија Бруер каже да никако не смемо да поново дозволимо да људи гладни власти дођу на власт. Новинар Фреди Сајерс пак истиче да превише власти у рукама владе увек доводи до тога да људи страдају од последица њихове обести. Сајерс додаје да је најпоразније у овим порукама њихов тон – ми се зезамо.

КЉУЧНО ПИТАЊЕ Наравно, овде смо цитирали неколико гласова за које се не може рећи да припадају главним медијским токовима резервисаним за куће (институције „истине“) попут Би-Би-Сија и „Гардијана“, на пример. Новинари ових, и многих других „кућа“ одмах су се веома забринули за лик и дело дотичне новинарке Изабел Оукшот. Како је то могла да изда поверење министра Хенкока. Мора да је то урадила због пара. Дирљива је та забринутост медија који су подржали и трудили се да оправдају сваки рат који су Сједињене Државе и Британија водили у последњих бар двеста година.
Знаменити новинар Ник Робинсон, на пример, на врло слушаном Би-Би-Сијевом јутарњем програму „Тудеј“ пита Оукшотову следеће: „Само да разјаснимо, јер је важно, ‘Телеграф’ вас није платио за поруке већ за писање чланка о порукама.“ Ник ради за државни јавни сервис који се финансира од обавезних претплата грађана. Да ли стварно Ник Робинсон или било ко у тој еминентној згради у центру Лондона мисли да је то кључно питање овог случаја и да новинарка Оукшот треба да одговара (на питања)? Не, наравно да не. Ников посао је да сарађује с владом, са институцијама моћи, да оправда њихово деловање и сакрије настале трагове. Изабел Оукшот му је одговорила како приличи: „Ко год мисли да сам ја ово урадила због пара мора да није нормалан!“
Други новинари водећих медијских кућа су се сјатили око новинарке. Питања увек иста. Интегритет новинара. Сетимо се само како су чак и Симора Херша, најчувенијег истраживачког публицисту на свету свих времена, исто тако „анализирали“ поводом његовог скорашњег чланка где је доказао да су Американци извели диверзију на руском гасоводу Северни ток – лош човек, сенилан, не зна шта прича… индустрија ради свој посао. Као и увек. Страх и мржња су им омиљена валута а истина је за избегавање јер измиче контроли.
Неки коментатори сматрају да је ово ограничавање штете. Информација намерно пуштена у јавност како би се умањила могућа штета. Нека виси Педро – Мет Хенкок, али ће се главешине извући. И заиста, основне премисе пандемије остале су нетакнуте. Ради се само о неспособним, можда корумпираним политичарима који се нису најбоље снашли. Није им било лако. Гадна су била времена. Нема речи о корупцији. Не спомињу се паре. Не спомињу се свеобухватнији планови попут увођења дигиталних пропусница и новца. А знамо, толико знамо, да је то већ увелико било на јеловнику.
Поруке ће наставити да се појављују на насловним страницама новина и биће преношене, тумачене и коментарисане. Глумац и новинар телевизије Џи-Би њуз Лоренс Фокс је рекао уживо на ТВ-у и поновио на твитеру: „Моја мајка је током пандемије умрла сама у болници. Нису ми дали да је посетим. А они се зезали. Никада им то нећу опростити, никада.“
Треба се присетити и једне ситуације која је овде у Британији многима остала у врло добром сећању. Тадашњи премијер Борис Џонсон је током пандемије и закључавања правио журке у резиденцији у Даунинг стриту. Прво – кршио је сопствена правила о окупљању. Друго и још важније – очигледно је да се премијер и његови сарадници нису плашили короне. Да јесу, зар би се тако окупљали и ризиковали живот? Сад нам је јасно. Мет Хенкок је измишљао варијанте у политичке сврхе. Они су то знали, ми нисмо. Њима је то била добра забава (журка), а нама су остали страх и бол као у случају Лоренса Фокса, његове мајке и многих других сличних случајева.

СМИРИВАЊЕ НЕРАВА Главно за шта се оптужује весели министар Хенкок је примена огромних количина мидазoлама у болницама и старачким домовима. Та дрога се обично даје болесницима чија је смрт неминовна. Смирује нерве, успављује, успорава дисање… Да ли је министар здравља тако решавао проблем места у болницама и старачким домовима? Да видимо да ли ће поруке одговорити на то питање. Вероватно да не, јер ипак неко мора да контролише проток информација. Једно је пустити Хенкока низ воду а друго је читаву владу прогласити кривом за убиство. А мидазолам случај би имао тај потенцијал.
Чувени енглески историчар и коментатор политичких прилика Дејвид Старки је скренуо пажњу на чињеницу да је на почетку пандемије британска влада посегла за метафором рата где је вирус (корона) – непријатељ. Земља је, дакле, у ратном стању. Сви који се противе одлукама владе су издајници, а прва жртва рата је истина, каже Старки и даље примећује да је то смрт разума; повукао је паралелу с романом Џорџа Орвела „1984“, где постоји министарство истине чији је посао да лаже грађане. Перманентни рат је, писао је Орвел а Старки сада цитира, оруђе у рукама владајуће партије која се уз помоћ страха одржава на власти… а све засновано на „науци“ за коју сада видимо да је чиста манипулација и лаж.
Не слажу се сви са овим ставовима Дејвида Старкија, али имајући у виду да је јавна дебата током пандемије и после ње била забрањена, добро је саслушати другачија мишљења и отворити расправу. Јавна дебата, наравно, подразумева преиспитивање важних одлука из прошлости, процедура доношења тих одлука и демистификације појма „науке“. „Наука“, наиме, није камен за кисељење купуса. Ставиш га у кацу негде у јесен и макнеш у пролеће. Наука је живи организам који постоји једино и нужно у стању непрестаног кретања у оквиру процеса самоиспитивања. Наука је знак питања (?) а не ускличник!
Сто хиљада министрових порука је у промету. Свашта се прича и нагађа, што је сасвим разумљиво јер је јавна расправа на тему пандемије током ових година била готово забрањена. Изабел Оукшот је својој новинарској професији задала домаћи задатак. Где лежи новинарска лојалност? Јавно мњење, извор информација, уговорне обавезе… а можда заиста има толико значајних тема које се једноставно не могу и не смеју запоставити?
Наредне недеље ће бити занимљиве. За јавност. Не за бившег министра Хенкока, који је давно искочио из зоне занимљивог и ускочио у зону ноћне море. Шта ти је уклети министарски живот – час си свемоћан, час би да те нема. Ђавоља је то работа.