ЛОГИКА САМОПОВРЕЂИВАЊА

Колико разума има у тврдњама да би Србија, када би увела санкције Русији, побољшала свој положај у преговорима о Косову и Метохији?

У историји, укључујући и ову нашу, било је прегршт апела. Сетимо се само оног из децембра 2019. у којем је 88 „јавних личности из Београда, Приштине и региона“ за литијски револт у Црној Гори оптуживало Србију. Или оног када је сто исто тако јавних личности 2017. тражило од Саше Јанковића да се кандидује за председника Србије, на шта је из СНС-а одговорено „Апелом 650“ за Александра Вучића. Ту су били и бројни апели за очување Косова и Метохије. Неки од тих апела били су потказивачки (да не кажемо квислиншки), неки су били чисто политички, а неки наглашено патриотски. Свима им је, међутим, заједничко да нису имали конкретног ефекта.
Има, с друге стране, и апела који су постали историјска вододелница, преломни тренутак. Такав је, на пример, чувени апел генерала Шарла де Гола од 18. јуна 1940. у којем је позвао Французе да не прихвате капитулацију на коју се спремала влада Филипа Петена и која је званично потписана четири дана касније, 22. јуна. Да није било овог Де Головог потписа, Француска 1944. не би била ослобођена, него поново окупирана и не би постала једна од пет сталних чланица Савета безбедности УН. Између осталог.
Иако је Де Гол 18. јуна, када се обратио својим сународницима и саборцима, већ био „на безбедном“ у Лондону, за овај потез су били неопходни велика лична храброст и мудрост. Оба је Де Гол показао и раније, на пример предводећи један од ретких француских контраудара Немцима током Битке за Француску, али и после рата борећи се за сувереност и независност своје земље.

КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ Има, нажалост, и апела који су потпуна супротност овом Де Головом, који су оличење кукавичлука, али и глупости. Такав је, рецимо, апел актуелног министра привреде Радета Басте председнику Србије да се повинује притисцима Колективног запада и уведе санкције Русији. „Наша земља већ плаћа велику цену због неувођења санкција Русији и то постаје неиздрживо. Ја као министар привреде да гледам колики се притисак врши на председника Србије Александра Вучића, а да ми ћутимо, то не могу да прихватим. Зато сам за увођење санкција Русији, стојим уз председника Вучића у одбрани државних и националних интереса и имам апсолутно поверење у њега. Зато од Владе Србије и свих министара тражим да се изјасне о овом питању“, апеловао је министар Баста показавши колико је далеко од духа који је красио некадашњег француског лидера док је тврдио: „Да ли је изговорена последња реч? Мора ли нестати наде? Да ли је пораз коначан? Не! Верујте ми, говорим вам с пуном свешћу о чињеницама и тврдим да ништа за Француску није изгубљено.“
За разлику од њега, Раде Баста или није свестан чињеница, или не жели да их види, али је свакако прожет дефетизмом. Јер коју то цену, на пример, плаћа наша земља због неувођења санкција? Шта смо ми то до сада изгубили јер нисмо увели санкције Москви? Да су притисци огромни, јесу. Неиздрживи су, можда, Басти, али већини народа, укључујући и председника, очигледно нису, пошто се и даље противе таквој идеји. Посебну чар Бастином апелу даје чињеница да тврди како подржава Вучића, позивајући на супротно од онога за шта се председник (макар до сада) отворено залагао, као и логика по којој ће председнику у одупирању притисцима (за које смо сигурни да су огромни) помоћи тако што ће извући не само своју циглу из зида на који се Вучић ослања него и позвати на вађење и других („од свих министара тражим да се изјасне о овом питању“). Чудна дефиниција пријатељства.
Чудна је и прича око подршке коалиционог колеге Александра Антића којом се Баста похвалио, а коју је Антић категорички демантовао и у том демантију изнео суштину проблема: „Недопустиво је да, поред свакодневних притисака које председник Вучић и држава трпе са свих страна, такви притисци долазе и од чланова владе. Јасно је како се доносе одлуке у нашој земљи, како се координирају активности у вези са важним питањима као што је ово, те је крајње непримерено и штетно је на овакав начин додатно отежавати позицију Србије кад је у питању усклађивање њене спољне политике са ЕУ.“ Сличан став изнели су и Бастин колега у влади и, такође, коалициони партнер Ивица Дачић и његов партијски шеф из Јединствене Србије Драган Марковић Палма. На Бастин апел најгласније је реаговао Покрет социјалиста Александра Вулина затраживши од министра привреде да поднесе оставку и истакавши да никада неће „подржати нову Зорану Михајловић, па макар се и она звала Раде Баста“.

ПИТАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Да неко из партије на власти (која у свом имену има „јединство“) изазива поделе у тој истој власти јасно тражећи разврставање је потпуна новост, да не кажемо чудо (за три дана), али новост никако није да странке из такозване проевропске опозиције инсистирају на увођењу санкција Русији. Оне то траже одавно, још од завршетка претходних избора почетком прошлог априла. Пре тога нису имали времена да се позабаве тим питањем због изборних активности вероватно, па су само оптуживали Вучића да ће самостално учинити оно што сад од њега захтевају да уради. И код њих, иако већ дуго истрајавају у том ставу, има новости – сада се потреба увођења санкција Русији објашњава не само неопходношћу усклађивања спољне политике са спољном политиком европске породице, од које желе да нас усвоји иако је и она сама све посвађанија, него и предностима које би нам то дало у одбрани суверенитета и територијалног интегритета, односно срца Србије.
Лидер најјаче странке из овог блока Странке слободе и правде Драган Ђилас је доживео „еурека моменат“ (не знамо да ли у кади) и закључио да „Србија која усвоји делимично политику Европске уније према рату, значи усвоји делимичне санкције, је јача у преговорима око Косова, има бољу економску позицију, не угрожава долазак инвеститора, не угрожава задуживање на међународним финансијским тржиштима, омогућава бољи живот“. Ђилас најпре измишља нову, „делимичну“, форму санкција. Како би то стручњак из нуклеарне електране „Крхко“ у „Топ листи надреалиста“ објаснио, „вода није радиоактивна, вода је мало радиоактивна“, тако бисмо и ми увели „делимичне санкције“. Исто тако би те „делимичне санкције“ учиниле да долазак инвеститора не би био угрожен, за разлику од сада када, на пример, немачки „Континентал“ (23. фебруара) отвара фабрику у Каћу у којој ради 400 људи, с планом да се прошири на још 1.500 људи. Такође, Ђилас треба да јави Вучићу да кредит од милијарду евра који је договорио са Уједињеним Арапским Емиратима у септембру заправо није договорио, јер је Абу Даби одбио да нам да новац док не уведемо макар делимичне санкције Русији. Или, можда, нећемо добити 600 милиона евра бесповратне помоћи ЕУ за изградњу брзе пруге Београд–Ниш, коју су Вучић и европски комесар Оливер Вархељи потписали 28. фебруара. У ствари, Ђилас је за ово последње можда и у праву, јер се до сада већ јасно показало колико вреди потпис ЕУ. Да не помињемо уопште чињеницу колико се сама ЕУ усрећила уводећи санкције Русији.
Највећа ментална алхемија је, ипак, Ђиласова тврдња да ће, ако окренемо леђа Русији, наша позиција у преговорима око Косова и Метохије бити јача. Проблем је само што је Ђилас у овом подухвату учинио обрнуту ствар од оне којој су тежили сви алхемичари у историји – уместо да претвори олово у злато, он мисли да је решење злато претворити у олово. Јер како иначе објаснити идеју да ће одрицање од онога ко већ више од две деценије брани твој суверенитет и интегритет и окретање ономе ко га нарушава довести до боље позиције у преговорима о том суверенитету и интегритету? Једино разумно решење ове енигме било би да је Ђилас неким чудом сазнао да ће западни лидери попут Емануела Макрона, Олафа Шолца или Џозефа Бајдена, када Србија уведе „делимичне санкције“ Русији, одустати од свесрдне подршке сецесији косовских Албанаца. Или је, можда, баш он успео у то да их убеди.
Ђилас има једноставно решење и за ову енигму, па каже: Ако имате све земље у Европи са једне стране, од којих долази предлог за косовско питање, шта мислите на чијој ће страни бити тај предлог? Па не морамо да мислимо, нагађамо и откривамо топлу воду. У томе и јесте проблем и главни контрааргумент његовој тези, јер је тај „предлог на страни“ косовских Албанаца од 1999. године и потврђен 2008. и кад год је требало од тада до данас изнова и изнова. И ништа, шта год да смо радили, није мењало суштину „европског предлога“, па зашто би онда увођење „делимичних санкција“ био „гејм чејнџер“, како то воле да кажу западофили? Проблем је, међутим, што чак и када би нам то понудили (Косово за санкције Русији), не бисмо смели да прихватимо, јер би то представљало пакт с ђаволом. Ништа нам не вреди да сачувамо срце Србије ако ћемо изгубити душу.

5 коментара

  1. Tоплица

    Нама неупућенима овдје се намећу питања :
    – Ко је тај Баста, ко га је препоручио у владу, чији је сада ? Јер мало је вероватно да је на тај пост доспео као способни, праведни и радини вук самотњак. Тога код нас не бива одкако је прасе реп искривило.
    – Откуд њему толика храброст у овој деликатној ситуацији, и толика дрскост да истовремено практично напада, и тобож нуди лојалност и сарадњу Председнику ?

    Да додамо да и ове информације јачају зачуђеност сваког искреног Српског патриоте ; откуд испаде да толико нас “не препзнаје” националне интересе, па нуди неке своје партикуларне, сковане ко зна где, са киме и по коју цену ? При свему томе може ли од нас остати камена на камену ?

    7
    1
    • Sta ocekujete od politicara kojima je licni interes iznad nacionalnog. U politici je licno uvek ispred opsteg. Licni interesi su, pragmaticno, stavljeni na vagu pa sta pretegne. Basta je procenio tako kako je. Djilas je dugo cutao.
      A masa? Sta tek ocekujete od naroda kome se plasiraju ” nacionalni interesi ” iz usta takvih. U moru njihovih izjava, ali i medijskih informacija, prosecno politicki obrazovanom gradjaninu tesko je razabrati koja je izjava / informacija zasnovana na cinjenicama, koja na poluistinama, koja je cista laz. Povrh svega nije ni narod idealan, nisu njemu bili na pameti ” nacionalni interesi” svih ovih desetak i vise godina ustupaka Kosovu. Cutalo se. Ne racunajte na onih 85 ili sta ja znam koliko. Zaneli su nas ti procenti, bar mene, neko vreme.
      Mene brine atmosfera. Ona je i pre bila toksicna. Izgleda da se planski tempira bomba ( danasnja odluka u Hagu npr) za jos otrovnije stanje. Nije dobro.

      6
      1
    • Поздрав Топлице, свака част на јучерашњем митингу. Тако треба, Не дајте багри да дигне главу, не дозволите никада више да вам Србију воде или буду политичари они Срби који немају барем пет генерација предака сахрањени у српској земљи. Једино они могу искрено без интереса осим патриотизма вољети и радити у интересу своје отаџбине. Исто вам важи и за свештенике! Када будете ишли у недељу на митингу понесите велике транспаренте са ликом баке Цоке, и носите имитације ужета и лустера. На ове напредњачке издајнике не вриједи да идете са Милошем Млојевићем, Олгом Пјановић Луковић, Смиљом Аврамов итд. Њима то ништа не значи јер не разумију, али итекако разумију Баку Цоку. До године у Тирани!!!!

      7
      1
  2. Meni je u tekstu posebnu pažnju privuklo komentarisanje postupaka R.Baste. Zanimljivo je da je Rade Basta u partiji “Ujedinjena Srbija”, čiji lider, Dragan Marković, nije podržao svog člana. Marković je izjavio da njegovo partijas ne podržava uvođenje sankcija protiv bilo koga. Prema rečima lidera “Ujedinjene Srbije”, Rade Basta je izrazio svoje lično mišljenje, i to se ne može predstaviti kao pozicija cele partije. Ostaje nejasno (kao u mnogim sličnim slučajevima) da li je Basta dao izjavu kao član partije ili kao član Vlade. Sumnjam da je ovo drugo u pitanju, a razlog je što ne verujem da Basta nije pročitao “Zakon o Vladi”, odnosno deo Predstavljanje stavova Vlade, Član 26a, gde piše “Članovi Vlade, državni sekretari i direktori posebnih organizacija i službi Vlade dužni su da u javnim izjavama i nastupima u javnosti izražavaju i zastupaju stavove Vlade.”. Znači sa tog (Vladinog) nivoa nema “ličnog mišljenja”, što potvrđuje i dalji tekst istog člana, tj. “Odluku Vlade dužan je da zastupa u javnosti i član Vlade koji je glasao protiv nje ili je bio uzdržan.” U tom smislu je, čini se, i reakcija Dragana Markovića. U protivnom bi moglo biti reči o “Ostavka i razrešenje člana Vlade”.Međutim, to ne umanjuje potrebu da se ovakva izjava, data u ovom trenutku, kvalifikuje. Neka ruska SJI navode da je reč o “43-godišnjem činovniku koji želi da se dopadne predstavnicima zapadnog establišmenta”.

    5
    1
  3. Продата душа као и његов председник Србије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *