ЈЕДНА ПЕСМА О РУСИЈИ

Изета Сарајлића упознао сам у Струги, међу многим песницима – рекао му да сам, као гимназијалац у Титограду, његову песму о Русији научио напамет. Озарио се: „Данас ћемо пити заједно“

Мало-мало, па се учестано помиње Русија – неко овако, неко онако, с разлогом овим или оним, са страшћу овом или оном… И протекла година била је у реторици Русије, делом из традиције, делом из политике, из љубави или из интереса… И док траје та какофонија, сетих се једне, давно објављене и утолико пре лако заборављене песме о Русији. Испевао ју је славни југословенски песник Изет Сарајлић (1930–2002).
Рођен у Добоју, живео је и умро у Сарајеву. Звали су га Кико. Највише књига објавио је у Сарајеву, од збирке У сусрету (1949) и у Београду, од књиге Посвета (1961), надаље. Добио је угледне награде: Дисову, Змајеву, Бранко Миљковић. Изабране песме, у избору и с предговором Стевана Раичковића, штампане су му и у 77. Колу Српске књижевне задруге, 1984. Као и многи други сарајевски песници оног доба, стихове је већином писао екавски.
Популарне су биле многе његове песме, нарочито „Мала велика моја“ (Вечерас ћемо за њих волети…). Волели су је рецитатори оног времена.

Овдје излази од 1969. па до укидања ћирилице у Црној Гори, 2003. године, мада је од самог почетка лист био „црногорствујушчи“, поготово у питањима политике, па се то пренело на тумачење историје и историје књижевности. По сарадницима и књижевним прилозима, Овдје је било југословенско – ћирилицом, екавски и ијекавски равноправно, како је ко писао. Редакција то није мењала

Песму о Русији објавио је 1970. године у титоградској ревији Овдје.
Овдје излази од 1969. па до укидања ћирилице у Црној Гори, 2003. године, мада је од самог почетка лист био „црногорствујушчи“, поготово у питањима политике, па се то пренело на тумачење историје и историје књижевности. По сарадницима и књижевним прилозима, Овдје је било југословенско – ћирилицом, екавски и ијекавски равноправно, како је ко писао. Редакција то није мењала.
Необично је било име часописа Овдје. Лингвиста Драго Ћупић, доцније директор Института за српски језик САНУ, тада је живео у Титограду и причао како су се чудили том имену, у шали се питали зашто се не зове Ође, или Овђе, или Ођен, или Ођенаке… како се у Црној Гори говори, јер мало ко говори правилно… Мало је ко знао да се у исто време, 1969, у Сплиту оснива „лист младих“, под насловом Gdje, који је трајао само две године: 1969/70… Да ли је часопис у Титограду био одговор на хрватско питање из наслова, ваља изучити.
У броју 9, фебруар 1970, на целој 9. страни ревије Овдје, објављене су песме Изета Сарајлића, са фотографијом песника, под заједничким насловом „У име поезије моје једине робије“. Једна од песама имала је наслов „А где сам – зна се“:

Волети Русију уносно није.
То је барем јасно чак и цврчку.
Желите ли с миром доћи до пензије,
волите радије стару Грчку.

Са Грчком и својој супрузи сте дражи.
Са Русијом она никада не зна
да ли да вас у затвору тражи
или на неком банкету код звезда.

Да могу у ово вече децембарско
ја бих и сам с Венером у ноћ да пођем,
али да се мењам мени је прекасно,
ја сам већ једном, тридесете, рођен.

Мени је прекасно да од свог живота
правим живот туђи. А и доста вас се
и без мене око Венере мота.
Ја остајем где сам, а где сам – зна се.

Седео у суседству код Винка Зовке,
или тражио до песме пут што краћи,
на углу Кузњецког моста и Петровке
пола моје душе увек ћете наћи.

А сутра кад ме, сва у ранама,
стигне моја смрт – у Дуби, у Греноблу –
пола мене лежаће на Барама,
пола на Новодевичјем гробљу.

Уредно, писмено, с добром интерпункцијом и са акцентом на речи „сам“…
У истом броју, песме младог Ранка Јововића под насловом „Скокнути у Сибир“.
Стогодишњица Лењиновог рођења обележена је на три стране, од којих је једна насловна – са фотографијама и факсимилима.
У то време ризично је било свако помињање Русије – ИБ дуго траје.
У следећем броју ревије почеле су да пљуште оставке и смене, у све се умешала Партија, помињао се и неки „национализам“ и „неоинформбировска схватања“ нејасно и закукуљено, пуно идејних и политичких фраза, као што су већ комунистички обрачуни имали обичај. Заиста, „Волети Русију уносно није“…
Сарајлића нису помињали. Да су га поменули, прославили би га, а режим то није желео.
На насловној страни новог броја, у барокном оквиру као за огледало, била је песма „Ала је леп овај свет“ Чика Јове Змаја, а сатирична страна била је празна: тиме се сугерисало да је сатира укинута!
Ускоро је постављен и нови главни и одговорни уредник. Партија није ни слутила какви ће касније постати горљиви антисрби, а тиме и русофоби, они које су сменили. Уосталом сви су напредовали у својим правцима.
Можда је и то сугерисао највећи песник:

Смијешна су својства наше земље,
Пунана је лудијех премјенах.

Песма Изета Сарајлића је заборављена, али је семе антисрпске пропаганде и инжењеринга, у сенци Титових обрачуна са хрватским и српским „гарнитурама“, притајено и кукавички тињало у једнопартијској епохи братства и јединства све до погодног тренутка, кад се, крајем деведесетих, Дивљи запад обрушио на Србију, а покуљала дуго припремана концепција антисрпске независне државе Црне Горе…
Изета Сарајлића упознао сам петнаест година касније, у Струги, међу многим песницима – рекао му да сам, као гимназијалац у Титограду, његову песму о Русији научио напамет. Озарио се: „Данас ћемо пити заједно“. Пили смо цео дан, а увече заглавили у диско-клубу неког хотела, у подруму – још само ту било је отворено и доступно бело вино Белан. У мраку алкохола и светлосних ефеката, нити смо ми видели македонску младеж која се ту „проводи“, нити су они приметили старијег, високог седог чику песника који се пита „Боже мили, куд сам зашо!“.
Није се испунила наша заједничка жеља да му у едицији „Реч и мисао“, коју сам тада уређивао, објавим изабране песме.
Ускоро је Сарајлића од његовог Београда, поготово од његових песничких пријатеља Раичковића и Нога, раздвојио босански рат.
Нека се и за ову песму зна, кад се говори о Русији. Мило ће то бити песнику Сарајлићу, ако с оне стране звезда – слуша и чита.
Тамо далеко, „на неком банкету код звезда“, можда бољи статус имају и поезија и Русија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *