ЕРДОГАНОВ ВЕТО НА ШИРЕЊЕ НАТО-а

Шведска је (заједно с Финском) прихватила захтев Турске да појача борбу против тероризма, као услов за добијање њене подршке за улазак у НАТО, али се тај циљ чини све даљим после одбијања шведског суда да изручи новинара ког Анкара сматра терористом, као и скупа екстремних десничара у Стокхолму, на ком је спаљен Куран и обешена лутка с Ердогановим ликом

Шведска и Финска и даље чекају – а докле ће нико не зна! – да им се озваничи пријем у НАТО, иако им је свих 30 чланица Саверноатлантске војне алијансе добродошлицу пожелело још у јуну прошле године, a 28 од њих већ и ратификовало њихову жељу. Нордијским комшиницама, које су се војне неутралности одрекле након напада Русије на Украјину, срећу квари оклевање Мађарске и Турске да ратификују споразум о њиховом чланству, за шта је у НАТО-у неопходан консензус. Упркос недавној најави Будимпеште да ће „врло брзо“ ставити свој параф, ова прича, по свему судећи, неће ускоро добити срећан крај, јер Турска, засад, показује спремност да одобри пријем Финске, али не и Шведске. Званичан разлог је незадовољство Анкаре борбом Шведске против тероризма и њена огорченост недавним политичким перформансима антитурског и антиисламског карактера у Стокхолму. По мишљењу Турске, две нордијске кандидаткиње за НАТО – много више Шведска него Финска – одавно су уточиште за припаднике Курдистанске радничке партије (ПКК) коју, осим Турске, терористичком организацијом сматрају и ЕУ и САД, али и „сигурна кућа“ за такозване гуленисте, присталице имама Фетулаха Гулена, настањеног у Америци, а ког Ердоганов режим држи за организатора пуча у Турској 2016. године. Турци су своју непопустљивост у односу на Шведску показали и прошле седмице, приликом посета Анкари генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга и америчког државног секретара Ентонија Блинкена. Овај тандем је из турске престонице понео само наду да би Турска, ипак, ускоро могла да попусти.

ЗНАЧАЈ ТРИЛАТЕРАЛНОГ МЕМОРАНДУМА Турска је своје противљење пријему Шведске у Финске у НАТО исказала на летошњем самиту алијансе у Мадриду. Попустила је под снажним притиском осталих чланица, и након што је, уз „суфлирање“ Столтенберга и америчког председника Џозефа Бајдена, срочен трилатерални меморандум са утврђеним циљевима и принципима сарадње на линији Анкара – Стокхолм – Хелсинки у борби против терористичких група и активности. „Разумемо жељу Шведске и Финске да, ради своје сигурности, уђу у НАТО, али и тражимо од њих да разумеју нашу заинтересованост за властиту безбедност“, рекао је том приликом турски председник Реџеп Тајип Ердоган. На његову изјаву надовезале су се обећавајуће и охрабрујуће речи финских и шведских званичника, па је изгледало да ће турски параф за пријем кандидаткиња „пасти“ без великог одлагања, сматраног штетним и опасним у ситуацији кад су руске снаге на украјинском фронту биле у пуном налету.
Зато је нова, десничарска коалициона влада Шведске, формирана прошле јесени, испуњавање обавеза према Турској ставила на високо место на листи својих приоритета, а у том циљу експресно су извршене и одређене уставне промене. Премијер Улф Кристерсон је за једну од својих првих иностраних дестинација, да би додатно „погурао ствар“, изабрао Анкару. Тамо су он и председник Ердоган констатовали да се кренуло у добром правцу, иако је Турска нагласила да очекује још конкретних корака, пре свега оних који се тичу изручења осумњичених терориста из Шведске. Кристерсон је у Анкари најавио и укидање ембарга на извоз шведског оружја Турској, уведеног 2019, кад су турске трупе ушле у Сирију, а убрзо потом стигло је и прво изручење. Из Стокхолма је у Анкару послат Махмут Тат, у Турској осуђен на шест година и десет месеци „због повезаности са ПКК“. Тај блесак добре воље нису потамнели написи у шведској штампи да се није радило о класичном терористи, него о делинквенту ком је ускраћен азил. Иако је Столтенберг убрзо закључио да више нема препрека за пуноправно чланство Шведске у НАТО-у, шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу је проценио да ни журби нема места. Том приликом уздржаност је демонстрирала и Финска, обећавши да ће сачекати да, како је и планирано, у западну војну алијансу уђе „у пакету“ са Шведском, с којом се и кандидовала, после исцрпних билатералних консултација. „Нисмо у толикој журби да не бисмо могли да сачекамо да и Шведска добије ’зелено светло’“, рекао је тада фински шеф дипломатије Пека Хависто.
После тога започети тренд је полако почео да губи динамику због неколико догађаја у Шведској које је Анкара назвала антитурским и антиисламским. Ердоган је због тога, врло љутито, поручио да би Турска могла да подржи улазак само Финске у НАТО, док би шведско чекање могло да потраје.

ОПАСНЕ ПРОВОКАЦИЈЕ Праву буру у односима Турске и Шведске изазвало је одбијање шведског Врховног суда да изручи новинара ког Турска сматра терористом, приписујући му да је подржавао рушење демократски изабране власти. Реч је о Буленту Кенешу (53), некад главном уреднику истанбулског листа на енглеском „Земан“. „Због постојања ризика од прогона (новинара) на основу политичког уверења – што у Шведској није кривично дело – изручења неће бити“, мирно је саопштио судија Петер Асп. Реакцију из Анкаре нису, међутим, красиле мирноћа и дипломатска уздржаност. Потврда тога била је и изјава министра Чавушоглуа да је одлука суда „затровала“ позитивну атмосферу у шведско-турским односима. „Веома смо незадовољни. Од Шведске и Финске не очекујемо лепе речи, него одлучне потезе и изручења терориста“, нагласио је он. То нескривено незадовољство било је сасвим очекивано, јер је Кенеш био једина личност коју је Ердоган директно поменуо у дијалогу са Кристерсоном, говорећи о неопходним изручењима више од стотину терориста. „Изручење тог терористе је веома важно за нас“, нагласио је тада турски лидер, за ког је Кенеш, својевремено, написао да би га се, због појединих поступака, стидела и рођена мајка. Бес Турске додатно је појачало слављење одлуке Врховног суда у појединим шведским гласилима који су, такође, у складу с начелима слободних медија, обезбедили простор прогоњеном Кенешу да објасни како га турске власти шиканирају „без ваљаног разлога“.
Убрзо се огласила и шведска влада, не кријући незадовољство због оштрог реаговања званичне Анкаре. „Турска жели неке ствари које ми не желимо, које не можемо да урадимо“, изјавио је премијер Кристерсон, објаснивши да су ти лимити одређени независношћу судства и обавезом Шведске да поштује међународна правила и прописе. Новонастала ситуација пригушила је донекле ранији оптимизам и код Столтенберга који је, средином јануара, казао да рачуна да ће Турска дати пристанак, али да не може да предвиди када ће се то догодити. „Очекујем да ће приступ Шведске и Финске бити 2023, али нећу да гарантујем тачан датум, јер је то суверена одлука турског и мађарског парламента, који још нису ратификовали споразум“, рекао је челник НАТО-а.
Онда су уследила још три, медијски веома експлоатисана догађаја, који су додатно узнемирили Турску и појачали њену љутњу на Швеђане. Прво је, испред градске куће у Стокхолму, обешена лутка с ликом турског председника Ердогана, уз објашњење да тако завршавају диктатори, а затим је спаљен Куран, света муслиманска књига, и одржан скуп подршке курдистанској партији. Турци су ове политичке перформансе назвали „гнусним чиновима“ и „терористичком пропагандом“ присталица ПКК, што је саопштено и шведском амбасадору у Анкари, позваном ради уручења протестне ноте. Иако је догађаје у Стокхолму одмах осудио и шеф шведске дипломатије Тобијас Билстром, ефекат тог геста био је никакав: Турска је своју разочараност понашањем Шведске изразила и отказивањем посете њеног министра одбране Анкари, предвиђене за крај јануара. „Брљотина“ са шведске стране, по мишљењу Турака, било је и одбијање професора клиничке психологије на Стокхолмском универзитету Пера Карлбринга да на летњу праксу прими студенткињу из Истанбула. „Волео бих да вас угостим, али пошто Турска не дозвољава Шведској да уђе у НАТО, мораћу да вас одбијем“, написао је професор Карблинг турској студенткињи Фатми Зехри. У Турској је, наравно, ова вест из демократске Шведске објављена „на сва звона“ и узета као доказ да њеној жељи да што пре уђе у НАТО не треба удовољити.
Поједини аналитичари процењују да за овако тврд став Турске постоје и други разлози осим реализације циљева везаних за борбу против тероризма, уписаних у трилатерални меморандум који је летос потписала с нордијским кандидаткињама. Помиње се, између осталог, да Анкара, држањем овог питања отвореним, жели да упозори и неке чланице НАТО-а (Немачку, Грчку и САД нпр.) да својим чињењем, нечињењем или недовољним чињењем доприносе да Турска остаје једна од земаља најугроженијих деловањем терориста. Говорило се и да је сврха Ердогановог затезања да се САД, као челник западне војне алијансе, приволе да Турској продају борбене авионе, што јој је Вашингтон стопирао, због турске куповине одбрамбених система у Русији. Министар Чавушоглу је, после прошлонедељног разговора с Блинкеном, ту причу назвао бесмисленом, истичући, на конференцији за медије, да повезивање уласка две нордијске земље у НАТО и сагласност Анкаре за то немају никакве везе с намером Турске да набави америчке бомбардере Ф-16. Додатни разлози за одлагање турског „да“ ширењу НАТО-а могли би да буду ангажованост земље на ублажавању последица недавног катастрофалног земљотреса и предстојећи избори, уочи којих Ердоган и његова партија, како се процењује, не стоје баш најбоље. За актуелну власт у Анкари оба ова посла су, наравно, много важнија од давања коначне сагласности Шведској и Финској да уђу у НАТО. Најављена могућност попуштања према Финској нимало не радује штаб алијансе у Бриселу, јер је виде као доказ да би се на „зелено светло“ Анкаре за Шведску могло чекати много дуже него што се очекивало и желело. У појединим медијима, пре свега грчким, појавила су се мишљења да би Турску, због кочења уласка нордијских држава у НАТО, требало избацити из ове војне алијансе. Таква залагања, имајући у виду актуелну ситуацију у свету, пре свега руско-украјински рат, делују превише утопистички, јер је НАТО-у јединство сада преко потребно.