Друга година рата биће опаснија од прве

По рецептури свог идеолога Збигњева Бжежинског, Запад је током три деценије успео да од Украјине (која се у царско време називала Малорусија) створи најпре не-Русију, а затим и анти-Русију

Прва годишњица рата у Украјини у потпуности је оголила контуре новог, рекло би се, привременог поретка у свету. Мада, мудри људи умеју да кажу да – нема ничег трајнијег од привременог. Искристалисала се, зачуђујуће брзо, нова геополитичка и идеолошка подела света. Од партнера с којим се релативно лако и много пословало, размењивале се посете, и чија је елита свуда била радо виђен гост, Русија је за Запад постала омрзнути непријатељ какав, утисак је, није био ни Хитлер у јеку Другог светског рата. Што можда и не чуди ако се зна да је нацистичка Немачка распрострла своју власт на скоро читаву Европу – и нико се није превише бунио међу „слободним“ нацијама, укључујући и Украјину. А Русија је и тада била непријатељ кога ваља свим силама уништавати. Сада имамо сасвим нови свет, пун мржње и крви, и заиста је тешко било кога убедити да се све то десило одједном, преко ноћи. Делује прилично неуверљиво ако се каже да елите на обе стране нису биле припремане, и да нису желеле рат који се води између Русије и Запада.

НИ ПО ЦЕНУ НУКЛЕАРНОГ РАТА Зато ни сада ниједна од зараћених страна не намерава да прави уступке, показујући спремност за дуготрајан сукоб и непопустљиву жељу за остварењем својих циљева. Многи ће у Русији рећи да је њихова земља увучена у ратни сукоб, у чему свакако има много истине, ако се погледа мапа ширења НАТО-а у последњих скоро 30 година. О томе су говорили и водећи мислиоци данашњег света – али је проблем што је данас мало ко спреман да мисли. Лакше је заузети своје место на идеолошкој и геополитичкој барикади и препустити се утицају масовних медија.
Несумњиво да је, у ситуацији када вам се противнички, агресивни војни савез приближава по хиљаду километара у свакој деценији, било само питање времена када ће Москва бити увучена у сукоб. И сви су знали да ће управо Украјина бити поприште, јер је то територија коју Москва није смела, нити сада сме, да препусти Западу ни по цену нуклеарног рата. Други светски рат је показао да препуштање Украјине, или Белорусије, аутоматски значи да ће се следеће битке водити под Москвом. На то, у свом мировном предлогу, указује и кинески лидер Си Ђинпинг, позивајући на прекид ратних дејстава, али и захтевајући да се уважи легитимна брига Москве за безбедност, што укључује и неширење НАТО-а. Предлог Сија, разумна идеја за прекид непријатељства, одбијен је на Западу, пре свега зато што председник САД Џозеф Бајден сматра да иде наруку Москви. Али зато је Запад стао иза „понуде“ коју је украјински лидер Володимир Зеленски упутио Русији, без обзира на то што је реч о понижавајућем предлогу на који Кремљ не би пристао чак ни да су украјински тенкови већ стигли на Црвени трг. Толико о „мировним“ иницијативама.
По рецептури свог идеолога Збигњева Бжежинског, Запад с Вашингтоном на челу током три деценије успео је да од Украјине (која се у царско време називала Малорусија) створи најпре не-Русију, а затим и анти-Русију. Јер Бжежински је упорно понављао да „Русија без Украјине није империја“, и то је постао камен темељац сваке „источне политике“ Запада. Али и западне политике Русије, којој ова стратегија „западних пријатеља“ није промакла. Зато су се сви спремали за обрачун. И зато је овај рат тако тежак и крвав – искључиво по вољи председника Зеленског и његових покровитеља. Да није желео сукоб, Зеленски је могао да испуни правно обавезујуће споразуме из Минска, верификоване специјалном резолуцијом Савета безбедности УН, и рата не би било. Уместо тога, зграбио је западно „свијетло оружје“ и започео нападе на подручја која је Москва већ стегла у челични загрљај. Тако је и дошао у ситуацију да му сада не преостаје ништа друго него да наставља са својим офанзивама без обзира на цену.
На самом почетку операције пре годину дана Москва је успела да постигне оперативно изненађење. Веома брзо, урушена је контрола оружаних снага Кијева над великим деловима територије, сломљен већи део украјинске Ратне морнарице и авијације, као и националне ПВО. Већ у првим масовним ударима погођени су критични објекти украјинске војне инфраструктуре, што је створило предуслове за руску копнену офанзиву. Главни успеси руских трупа постигнути су у првим месецима операције: ослобођен је значајан део територија Донбаса, Запорожја и Херсонске области, отворен копнени коридор ка Криму преко Мелитопоља, чиме је окончана вишегодишња „водна“ блокада полуострва. Заузет је директном војном акцијом Маријупољ, као симбол и бастион украјинског „херојског“ национализма који баштини „вредности“ Хитлерових вазала из Другог светског рата. То су били циљеви Русије из прве фазе операције и они су извршени. Испуњен је и задатак демилитаризације Украјине, имајући у виду су Руси уништили највећи део предратног арсенала Кијева и његове виталне производне капацитете у одбрамбеној индустрији. Сада Зеленски у потпуности зависи од испорука оружја и муниције из иностранства.

ПЛАН ОСМИШЉЕН У НАТО ШТАБОВИМА Међутим, ипак је прелазак украјинске владе, оружаних снага и привреде на ратно стање уродио плодом. Кијев је тоталном мобилизацијом успео још више да повећа ионако значајну предност у броју војника на терену, а непрегледни токови западне војнотехничке и финансијске помоћи – у износу од преко 150 милијарди долара – донели су у једном тренутку чак и супериорност у војној опреми, оружју и муницији. Овај дисбаланс Москва је успела да колико-толико неутралише, пре свега сопственом мобилизацијом, а затим и масовном производњом наоружања и муниције. Тако је Украјинцима пошло за руком да умногоме зауставе велики офанзивни талас руских трупа, али су тиме и разоткрили да је цео план рата против Русије одавно, и до најситнијих детаља, осмишљен у НАТО штабовима. Јер немогуће би било пружити Русији тако снажан отпор уколико се нисте благовремено припремали. А Кијев је имао пуних осам година, и делује да није губио време.
Имајући у виду отворена признања актера Минских споразума, тадашњих лидера Немачке, Француске и Украјине, да су потписане уговоре сматрали само куповином времена за брже наоружавање Кијева, изгледа да су се они руководили чувеном максимом римског војног писца Флавија Вегација Рената (Si vis pacem, para bellum), али у њеном изврнутом тумачењу – ако желиш рат, спремај се за мир! У овом случају, боље је рећи: претварај се да си за мир. Суочени с врло снажним отпором Запада и њиховим украјинским формацијама на терену, руски председник Владимир Путин и његови генерали морали су да донесу непопуларну одлуку и тиме спрече оперативно опкољавање својих борбених група. Наређено је повлачење јединица с територије Кијевске, а затим из Харковске и делова Херсонске области. То је деловало шокантно за присталице Русије, потврђујући да је у припреми операције дошло до пропуста у војном и обавештајно-безбедносном сектору.
Да би изједначило војну надмоћ Украјине, руско руководство је извршило делимичну мобилизацију, регрутујући око 300.000 грађана у редове Оружаних снага РФ. Ово је био важан и неопходан потез, имајући у виду да је у почетку све замишљено као акција руских специјалних јединица, уз подршку високопрецизног наоружања – зато је и названа Специјална војна операција. Русија је у прве две недеље демонстрирала застрашујућу, супериорну и високотехнолошку војну моћ, где је читав украјински систем био паралисан, а војне снаге које су се нашле Русима на путу – деморалисане и разбијене. Али убрзо су се појавила два проблема. Величина украјинске територије била је превелик залогај за неколико десетина хиљада ангажованих специјалаца, који су дали све од себе, али су се одмах суочили и с другим проблемом: све што су заузимали није имао ко да брани, јер су они ишли даље и напредовали. А Кијев је применио „сељачку“ стратегију масовне одбране и руске софистициране трупе морале су да пређу у повлачење да би избегле неприхватљиве губитке – у дубини непријатељске територије која је већ постала анти-Русија.

РУСИЈА ЈЕ СТАБИЛИЗОВАЛА ФРОНТ Руска мобилизација, упркос појединим „проклизавањима“, била је у целини веома успешна и данас многобројни новопридошли борци већ обављају своје задатке у зони СВО. С њима су, али у одвојеним зонама одговорности, и припадници групе „Вагнер“ Јевгенија Пригожина, који су остварили неке од најважнијих продора на линији контакта у Донбасу последњих месеци. Тако је Русија стабилизовала фронт, а жестоки сукоби у Донбасу, пре свега код Артјомовска, иако тактичке природе, значајно слабе и деморалишу недовољно бројне и опремљене украјинске снаге. Делује, понекад, као да су ове акције саме по себи циљ – да се кијевски режим војно исцрпи, а да они који долазе на фронт то чине с веома мало наде да ће извући живу главу. То је од почетка, слично као и током 2014. и 2015. године, био један од руских метода, да се украјинске снаге привуку масовно у Донбас, па да тамо буду уништене. Идеја је, очито, да у наредним фазама, када крену нове руске офанзиве, велики делови најспособнијих украјинских формација буду унапред избачени из строја.
Још једна важна одлика и новина овог рата је употреба дронова и ту руска страна значајно предњачи. Кренуло се у масовно коришћење дронова малих димензија и њихову производњу у огромним количинама. Користе се за све врсте извиђања и наношење удара у реалном времену и на овом плану су Руси положили испит. Приступ се знатно разликује од америчког, где се фокус ставља на велике и скупе летелице које се нису показале добро у малим тактичким операцијама, какве се воде у Донбасу. Штавише, управо су велики дронови бомбардери били узрок критика САД, због њихове неселективности и злочина над цивилима, називаних „колатералном штетом“. Исто тако, и турски „бајрактари“, који су уносили страх Јерменима у Карабаху, у Украјини су постали лака мета за руске ПВО системе. Главни изум украјинског рата су мали и јефтини, релативно спори, али способни ирански дронови, које су Руси лансирали у великим количинама, и чија цена је значајно нижа од ПВО ракете. Осим тога, ројеви дронова, било да су самоубице или опремљени гранатама које испуштају с висине, показали су се као велика главобоља за одбрану.

НЕНАДОКНАДИВИ ГУБИЦИ УКРАЈИНЕ Како год да се рат заврши, губици Украјине су у сваком погледу застрашујући. Поготово, ако се зна да је све могло да буде избегнуто да је Кијев желео да преговара, односно да испуни потписане, и у Минску преузете обавезе. Подаци о војним губицима, у зависности од стране која их износи, значајно се разликују, али реалистичне процене, не само из московских извора, указују да је однос руских и украјинских губитака у пропорцији 1 : 8. Ненадокнадиви губици Украјине се процењују на стотине хиљада бораца, па чак и амерички извори потврђују да је до почетка 2023. Кијев изгубио преко 200.000, уз вишеструко више рањених.
Руска војна операција довела је до потпуног прекида односа са Западом, али је уз то и разрушила униполарни светски поредак који су САД и њихови савезници успоставили после Хладног рата. Запад је сада и отворено увукао Украјину у своје војне планове против Москве, што се раније, бар јавно, прикривало. Сада је ова држава под потпуном спољном контролом са Запада. Убрзо након почетка специјалне операције, против Русије су уведене санкције огромних размера, пре свега у финансијском сектору, од стране САД, ЕУ, Велике Британије, Канаде, Аустралије, Јапана, Швајцарске, Сингапура, Тајвана и других држава које гравитирају у орбити Колективног запада. Западне компаније из ваздухопловне и аутомобилске индустрије, произвођачи одеће, накита, рачунарске опреме, намештаја, ИТ компаније, најавиле су престанак или обуставу рада у Русији. Руске резерве на Западу, око 300 милијарди долара, замрзнуте су. Многе владе, међутим, тврде да „не могу да уђу у траг том новцу“.

ЕКОНОМСКО „ГУШЕЊЕ“ МОСКВЕ НЕУСПЕШНО Русија је највише погођена у високотехнолошкој производњи, посебно у авионској индустрији и микроелектроници, али због чињенице да највећи део земаља света није подржао антируске санкције, економско „гушење“ Москве не може се сматрати успешним. Дошло је до умереног пораста цена, али без несташица и хиперинфлације, чему су се надали западни стратези. Разлог је, поред осталог, и то што се Русија након 2014. прилично економски осамосталила од Запада, „измигољила“ се из зависности у најосетљивијим областима као што су пољопривреда и енергетика. То је вероватно најважнији разлог зашто Москва није још пре осам или девет година започела своју операцију у Украјини – санкције би тада на њу много разорније деловале.
Председник Владимир Путин ужива неподељену подршку грађана, поготово након што је око пола милиона опозиционо настројених Руса напустило земљу. Међу њима и највише оних који представљају „крем“ прозападне либералне елите, чиме је значајно смањен протестни потенцијал у друштву, као и бука у јавном простору. Убедљива већина грађана Русије јавно и отворено подржава СВО, као и представници бизниса и средњег слоја. Они и помажу на разне начине државу у овом рату и Кремљ може тиме да буде задовољан. Сада све зависи од спремности Москве да пређе на много одлучније војне операције. За Русију је то неопходност, али расте опасност, јер може доћи до ескалација на другим светским тачкама где постоје замрзнути конфликти. Запад неће прихватити пораз у Украјини и учиниће све да то спречи. Како је и Путин рекао у свом недавном обраћању парламенту – Русији би да забране да буде јака. Друга година рата биће још опаснија од прве.