Dragoslav Mihailović (1930–2023) Šta ostaje kad najbolji ode?

Šta je Mihailovića činilo većim od drugih?

Za Dragoslava Mihailovića s pravom se govorilo da je bio najveći živi srpski pisac. Bez obzira na njegovu pripovednu utihnulost koja se povećavala kako su se sabirale godine, bilo je dovoljno da znamo da je on tu, prisutan kao poslednji od velikih srpskih prozaista druge polovine 20. veka. Od 12. marta 2023. više nije tako, i ostala je praznina.
Ovde nije prilika da taksativno navodimo biografske i bibliografske podatke o Mihailoviću, oni su, makar danas, svima dostupni u svakom trenutku. Međutim, na pitanje koje ostaje da lebdi nad tom prazninom nećemo naći odgovor na mreži. Šta je, dakle, činilo Mihailovića većim od drugih?
Nedvosmisleno, on je bio klasik, pisac koji je izašao iz okvira svoje poetike i epohe i za koga se ne samo zna već i intuitivno oseća da je uvek iznad svih paralela, poređenja i konteksta u koje ga neminovno svrstavamo. Ova pozicija pokazuje nam da su se u Mihailovićevom delu ogledali različiti naraštaji i formacije u srpskoj kulturi. Nezavisno od ideološkog opredeljenja, pa i nacionalnih stavova, Mihailovićevo delo je komuniciralo sa svima. To nam govori da u njemu postoje istinski univerzalne i prepoznatljive vrednosti oblikovane nepogrešivom umetničkom rukom. Ova univerzalnost njegovog umetničkog iskustva danas kao da potiče iz nekog drugog vremena, kada se još (možda i naivno) verovalo da postoje one svima zajedničke humanističke vrednosti koje književnost najneposrednije predočava.

Međutim, postoji još nešto u njegovom liku što je bilo autentično koliko i njegova umetnosti reči. Njegovo stradanje bilo je ogromno i nesamerivo s biografijom bilo kojeg drugog disidenta među srpskim književnicima, izuzev možda Borislava Pekića i Ivana Ivanovića. A kada čovek takvog iskustva, siroče koje je prve mladićke dane provelo na Golom otoku, objavi sebe knjigama poput Frede, laku noć i Kad su cvetale tikve, onda je jasno da smo u njemu dobili kulturnog heroja. Susticaj stradanja i neverovatne umetničke vrednosti u jednom čoveku u dugim decenijama komunizma kao da je poručivao i protivnicima i sledbenicima na čijoj strani su istina i pravda.
Nešto slično moglo bi se reći i za njegove junake. Bio je pripovedač koji je svoje protagoniste ogrnuo iskrenom ljudskom empatijom, ali je mnogo važnije da su se generacije čitalaca prepoznale u njima, i tek će jer je Mihailović za života postao pisac iz lektire. Da bi se objasnio ovaj fenomen, nije dovoljno naglasiti da je autor Petrijinog venca pripovedao tehnikom skaza ili što su njegov izbor uvek bili likovi sa margine. Još manje bi se to moglo objasniti specifičnom upotrebom jezika u njegovim pripovetkama i romanima, iako je njegovo delo, prvo posle Bore Stankovića, našim južnim i moravskim govorima vratilo dostojanstvo velikih, tragičkih tema. Njegova dela činila ja velikim visoka umetnička vrednost, koja je plod kako velikog talenta, tako i strasnog čitalačkog obrazovanja. Drski dečko sa socijalne margine, istovremeno je bio i fakultetski obrazovan profesor književnosti, spajajući u sebi i svom delu dva velika i neretko nepomirljiva registra jedne kulture. Zbog toga je mogao da našu književnost obogati socijalno koloritnim likovima koji u sebi nose trag antičke tragičnosti, i to na način koji ne odstupa od strogih kriterijuma vrhunske umetnosti.
Istovremeno, taj socijalni element u njegovim delima odgovarao je ne toliko duhu vremena koliko nekom dubljem egalitarizmu ukorenjenom u srpskoj kulturi još od ustaničkog doba. U Ljubi Vrapcu mogli su se prepoznati svi oni koji su osećali pulsiranje života daleko od akademskih ili ideoloških kula od slonovače u kojima se može proživeti čitav život, a to je većina onih koji su Tikve čitali ili gledali. Za njih, Dragoslav Mihailović bio je više od pisca – imao je autoritet koji nije bio stvoren veštački.
Zbog toga je mogao da krajem osamdesetih i početkom devedesetih istupi sa idejom koja je samo kao uslovnost bila prisutna kod retkih srpskih intelektualaca (Mihiza, između ostalog) – da Srbija treba da napusti Jugoslaviju, a ne da je brani. Odjek njegove ideje, međutim, nije bio veliki, kao ni njegove borbe za reformu srpskog književnog jezika nakon raspada srpsko-hrvatskog koncepta. Idejna usamljenost koja ga je pratila u publicistici (osim u onom njenom delu u kojem se obračunavao sa ćutanjem o Golom otoku) pokazala je nešto drugo: ako autentičnost postoji u ličnom životu ili umetnosti, nje odavno nema u politici i ideologiji.
Zbog svega toga, prazninu koja je nastala odlaskom Dragoslava Mihailovića biće teško nadomestiti. Njegov život nam pokazuje ono što danas teško možemo pronaći – spremnost da se žrtvom posvedoči lični moralni i kulturni imperativ. A može li se biti najveći, makar i pisac, bez te vrline?