Драгослав Михаиловић (1930–2023) Шта остаје кад најбољи оде?

Шта је Михаиловића чинило већим од других?

За Драгослава Михаиловића с правом се говорило да је био највећи живи српски писац. Без обзира на његову приповедну утихнулост која се повећавала како су се сабирале године, било је довољно да знамо да је он ту, присутан као последњи од великих српских прозаиста друге половине 20. века. Од 12. марта 2023. више није тако, и остала је празнина.
Овде није прилика да таксативно наводимо биографске и библиографске податке о Михаиловићу, они су, макар данас, свима доступни у сваком тренутку. Међутим, на питање које остаје да лебди над том празнином нећемо наћи одговор на мрежи. Шта је, дакле, чинило Михаиловића већим од других?
Недвосмислено, он је био класик, писац који је изашао из оквира своје поетике и епохе и за кога се не само зна већ и интуитивно осећа да је увек изнад свих паралела, поређења и контекста у које га неминовно сврставамо. Ова позиција показује нам да су се у Михаиловићевом делу огледали различити нараштаји и формације у српској култури. Независно од идеолошког опредељења, па и националних ставова, Михаиловићево дело је комуницирало са свима. То нам говори да у њему постоје истински универзалне и препознатљиве вредности обликоване непогрешивом уметничком руком. Ова универзалност његовог уметничког искуства данас као да потиче из неког другог времена, када се још (можда и наивно) веровало да постоје оне свима заједничке хуманистичке вредности које књижевност најнепосредније предочава.

Међутим, постоји још нешто у његовом лику што је било аутентично колико и његова уметности речи. Његово страдање било је огромно и несамериво с биографијом било којег другог дисидента међу српским књижевницима, изузев можда Борислава Пекића и Ивана Ивановића. А када човек таквог искуства, сироче које је прве младићке дане провело на Голом отоку, објави себе књигама попут Фреде, лаку ноћ и Кад су цветале тикве, онда је јасно да смо у њему добили културног хероја. Сустицај страдања и невероватне уметничке вредности у једном човеку у дугим деценијама комунизма као да је поручивао и противницима и следбеницима на чијој страни су истина и правда.
Нешто слично могло би се рећи и за његове јунаке. Био је приповедач који је своје протагонисте огрнуо искреном људском емпатијом, али је много важније да су се генерације читалаца препознале у њима, и тек ће јер је Михаиловић за живота постао писац из лектире. Да би се објаснио овај феномен, није довољно нагласити да је аутор Петријиног венца приповедао техником сказа или што су његов избор увек били ликови са маргине. Још мање би се то могло објаснити специфичном употребом језика у његовим приповеткама и романима, иако је његово дело, прво после Боре Станковића, нашим јужним и моравским говорима вратило достојанство великих, трагичких тема. Његова дела чинила ја великим висока уметничка вредност, која је плод како великог талента, тако и страсног читалачког образовања. Дрски дечко са социјалне маргине, истовремено је био и факултетски образован професор књижевности, спајајући у себи и свом делу два велика и неретко непомирљива регистра једне културе. Због тога је могао да нашу књижевност обогати социјално колоритним ликовима који у себи носе траг античке трагичности, и то на начин који не одступа од строгих критеријума врхунске уметности.
Истовремено, тај социјални елемент у његовим делима одговарао је не толико духу времена колико неком дубљем егалитаризму укорењеном у српској култури још од устаничког доба. У Љуби Врапцу могли су се препознати сви они који су осећали пулсирање живота далеко од академских или идеолошких кула од слоноваче у којима се може проживети читав живот, а то је већина оних који су Тикве читали или гледали. За њих, Драгослав Михаиловић био је више од писца – имао је ауторитет који није био створен вештачки.
Због тога је могао да крајем осамдесетих и почетком деведесетих иступи са идејом која је само као условност била присутна код ретких српских интелектуалаца (Михиза, између осталог) – да Србија треба да напусти Југославију, а не да је брани. Одјек његове идеје, међутим, није био велики, као ни његове борбе за реформу српског књижевног језика након распада српско-хрватског концепта. Идејна усамљеност која га је пратила у публицистици (осим у оном њеном делу у којем се обрачунавао са ћутањем о Голом отоку) показала је нешто друго: ако аутентичност постоји у личном животу или уметности, ње одавно нема у политици и идеологији.
Због свега тога, празнину која је настала одласком Драгослава Михаиловића биће тешко надоместити. Његов живот нам показује оно што данас тешко можемо пронаћи – спремност да се жртвом посведочи лични морални и културни императив. А може ли се бити највећи, макар и писац, без те врлине?