БРИСЕЛСКА РАШОМОНИЈАДА

Због контрадикторних информација које су стигле од учесника најновије рунде преговора Београда и Приштине у Бриселу можда не знамо шта се тачно тамо догодило, али захваљујући коначном званичном објављивању документа, најзад смо сазнали шта нам се тачно тражи, а не нуди

Права је реткост у уметности уопште, а посебно у оној филмској, да једно дело постане парадигма за читав друштвени феномен. То је случај с култним филмом чувеног јапанског редитеља Акире Куросаве из 1950. године „Рашомон“, чије је име послужило за назив за ситуације у којим више сведока једног догађаја износи различит опис збивања којем су присуствовали. У „Рашомону“ актери рашомонијаде (на енглеском Rashomon effect) бандит, дрвосеча, самурај и самурајева жена дају опречан опис инцидента који је довео до тога да бандит убије самураја (самурајево сведочење је изнето посредством медијума).
У ситуацији која је тренутно пред нама, у „бриселској рашомонијади“ од понедељка, игром случаја, такође, имамо четири сведочења која се у много чему разликују не само због тога што су сва четири пара очију другачије видела и доживела оно што се догодило него и јер, баш као и у филму, сви имају мотив да „терају причу на своју воденицу“. Као и на суду који са сумњом приступа сваком сведочењу и покушава да разумно разлучи које је најближе истини, то треба учинити и у овом случају.

БАНДИТОВА ПРИЧА Највише од сва три сведочења одскаче оно високог представника Европске уније за спољну политику и безбедност Жозепа Бореља. Овај еврократа је у најбољем маниру свог окружења (свако ко је имало упознао начин функционисања европских институција уочио је до сада да су они склони епском преувеличавању својих „успеха“) после састанка помпезно и „са задовољством“ јавности саопштио да су се председник Србије Александар Вучић и назовипремијер такозваног Косова Аљбин Курти „договорили да нису потребни нови разговори у вези са предлогом ЕУ“ и да су „потребни даљи преговори како би се утврдили специфични модалитети за спровођење одредби“. Због тога ће током марта бити организован „још један састанак двојице лидера са циљем да се финализују разговори о Анексу имплементације, који ће водити фазу спровођења споразума“.
Према овом сведочењу испада да је Србија оличена у свом председнику прихватила све оне тачке споразума које Србију и „Косово“ третирају као две одвојене и равноправне државе. А све тачке су у том духу, од прве до последње, и то смо сада и званично и недвосмислено сазнали, пошто је Борељ, када су се Вучић и Курти „договорили“, наредио да се текст споразума објави. И он је заиста онакав каквим су нам га раније представљали и медији, и Вучић у Народној скупштини. А такав је био и Борељев говор после састанка, јер су по њему Србија и „Косово“ два одвојена ентитета, без обзира на то што ЕУ и даље формално-правно није статусно одређена, па себи дозвољава да каже да се ради о споразуму за „грађане и Србије и Косова“. Посебно је дирљив моменат у којем Борељ саопштава да ће споразум косовским Србима и Српској православној цркви донети више „безбедности, сигурности и предвидљивости“, као да је то нешто што се не подразумева у нормалном свету. Ако нема споразума, Срби се могу убијати, а цркве спаљивати? А да, могу. Али овако имамо европску и албанску реч да се то више неће дешавати.
Други сведок, такозвани премијер Курти, навео је да су се „обојица (он и Вучић) договорила о европском предлогу без икаквих измена“, те да је он „понудио да га званично потпише, али да Србија није спремна“. „Преговори о имплементацији ће ускоро уследити“, додао је. Ако је тако, зашто је Вучић одбио да потпише?
Трећи сведок, „амерички заменик помоћника (Габријел) Ескобар“ (тако га је без икакве шале назвао европски изасланик Мирослав Лајчак), који је тог дана такође био у Бриселу и састао се и с Вучићем, и с Куртијем, у свом исказу, међутим, прво је одбио да потврди да је постигнут некакав споразум рекавши само да „има још доста посла“, а потом је изјавио да „постоје препреке, али да се нада да ће се пронаћи механизам да се све то имплементира“, те да је важно да су „две стране ушле у дискусију с добром вољом“. То не звучи као Борељово „договорили су се“.

КЉУЧНИ СВЕДОК Ова три сведочења у делу српске јавности дочекана су као потврда онога од чега се одавно страхује (или што се одавно прижељкује?) – да је Вучић прихватио да се одрекне Косова и Метохије. Он је пак у својеврсном обраћању нацији по повратку из Брисела, у интервјуу за РТС, више него јасно и недвосмислено рекао да „ово (Споразум о путу за нормализацију између Косова и Србије, како га је Борељ назвао) неће да потпише“. Јасно је рекао и да „споразум“ неће бити ни спроведен у свом садашњем облику, јер „неће да имплементира Уједињене нације и чланство (Косова) у Уједињеним нацијама“ и прецизирао да он под „имплементационим планом“ подразумева да се види „шта може да се спроведе“. „Понављам пети пут, нећу да учествујем у имплементацији неких ствари. Ево десети пут да поновим. Рекао сам и Макрону, и Шолцу, и Лајчаку. Док сам председник Републике, нећу потписати ни формално, ни неформално признање Косова, ни чланство у УН“, децидно је истакао Вучић.
Ово објашњава контрадикције из претходних сведочења према којима је постигнут договор о споразуму, али је Србија (Вучић) одбила да га потпише. Логички закључак, пошто је споразум већ представљен као „узми, или остави“, јесте да га је Вучић начелно узео прихвативши га као оквир, а „онда ћемо да видимо шта може да се спроведе“ и пристао да о томе даље разговара. У супротном, морао би да спроведе све, док је овако све још ни ту, ни тамо и (за сада) је избегнуто суочавање са ултиматумом. „Ми правимо имплементациони план, због тога долази Лајчак и овде и у Приштину. И ми ћемо све предлагати. И о свему сам спреман да разговарам, као о имплементационом плану, али ово нећу да потпишем“, рекао је Вучић. Питање с којим се Вучић сада суочава је да ли ће успети да у даљем току разговора оно што Борељ, Курти, па и Ескобар сматрају „споразумом“ третира као „оквир за преговоре“.
И то је био, чини се, циљ овог његовог одласка у Брисел и разговора с тројицом сведока (плус Лајчак) да се ултиматум разводни и оставе отворена врата за преговоре, јер преговарати се мора, пошто је дијалогу једина алтернатива сукобљавање. А да понуда Европске уније оваква каква је не ваља признао је и сам Вучић рекавши на РТС-у да му „не прија ништа што сам тамо чуо, и шта ћемо сад?“ Одговор који и он, а који бисмо, претпостављам, и сви ми дали је да преговарамо и даље, ако можемо, а морамо.