Ана Борисовна Сорока – Створићемо нови међународни суд!

О тешкој ратној стварности, страдању руског народа, борби да се врати живот у ЛНР и трагичним догађајима у својој земљи за „Печат“ говори саветница руководиоца Луганске Народне Републике

Наша саговорница Ана Борисовна Сорока у својој средини ужива статус националног хероја. Уместо да носи пушку, данас помаже свом народу на различите начине. Има одлучујућу улогу у најбитнијим сегментима живота у Луганску. Ана Сорока говори о страдању свог народа и великој борби да се цео простор ЛНР сједини и врати нормалном животу у оквиру Руске Федерације.
Осам је тешких година иза ЛНР-а, када је руски народ зверски убијан и понижаван. Били су беспомоћни у тим годинама језе, страха и терора који су спроводили украјински нацисти – јер су Руси. Луганск је био црна мета за крвави одстрел. Управо онако како је данас у мученичком Доњецку – каже на почетку разговора Ана Сорока.
„За нас је била преломна 2014. година. Наш живот се изменио из корена, у народу се пробудило стремљење за борбу за своју земљу, за своју историју, традицију, слободу, духовност, веру. Рат који је Украјина покренула против сопственог народа је био очекиван. Унутрашња политика, коју је, уз помоћ европских земаља, Америке и Велике Британије, Украјина водила, створила је велику разједињеност у народу. То смо видели 2004, али и раније. Нажалост, државну политику су спроводили људи чији су духовни преци били учесници ОУН УПА (украјинска нацистичка организација). Сарађивали су с фашистима за време Великог отаџбинског рата, убијали и монструозно мучили мирно становништво. Као резултат такве политике, можемо да видимо, нажалост, измењену свест неких грађана, учесника нацистичких батаљона, са идеологијом мржње према свему руском, с пропагандом насиља и убијања руског становништва.
„Нагласила бих да је за њих карактеристична мржња баш према свему, што је руско и пре свега православно, што је везано за Московски патријархат. Упркос свему, што сам навела, наши грађани се нису предали, ми настављамо нашу борбу, нисмо изгубили веру у будућност и нисмо изгубили своју душевну доброту и саосећајност“, истиче Ана Сорока.

Појасните један од ваших најбитнијих задатака – разоткривање монструозних злочина, које су почињени на територији Луганске Народне Републике над руским народом.
Од 2014. године, конкретније од маја, постали смо сведоци стравичних догађаја, као што је спаљивање људи у Одеси, када је Луганск почела да бомбардује војна авијација Украјине. Другог јуна исте године овде су погинули недужни људи и деца, поред дечјег игралишта. Схватили смо да морамо да нађемо начин да бранимо своја права, и да бележимо, а после и да докажемо да Украјина чини злочине против основних људских права. Схватили смо и да у тај процес морамо да укључимо све званичне институције и да све буде у складу са законом. Тако је током лета 2014. формирана Оперативна стручна комисија, коју чине врхунски правници, врсни криминалистички инспектори, који су кренули да бележе у протоколима сва грантирања, убијања цивилног становништва, уништавања инфраструктуре. Касније је тај прикупљени материјал постао основ за подизање кривичне пријаве која је била процесуирана у Министарству унутрашњих послова, а касније у Министарству државне безбедности у складу са тачком оптужнице за геноцид, јер је у том тренутку број погинулих цивила био већи од хиљаду и по. Поред тога смо изградили својеврсни систем за одбрану наших права: државни и друштвени – државни ограни (специјална комисија, створена 2018) прикупљали су материјале за доказивање злочина и касније прослеђивали организацији „Меморијал“. Ми смо се обраћали актуелним међународним институцијама: Европском суду за људска права, Међународном суду за људска права, али због дуплих стандарда остали смо без одговора.
Успели смо да успоставимо контакт с Хашким судом, послали смо им материјале који доказују монструозне злочине, одговорено нам је да је то забележено. И то је све! Зашто цео „цивилизовани свет“, како они себе називају, сматра да су људи Донбаса другачији и да немају основна људска права? Та чињеница изненађује и вређа наше достојанство. Поготово што нам је познато да западне силе годинама раде на демонизацији и стварању негативне слике о руском народу. На тај начин они су припремали „оправдање“ за војну интервенцију, а преговори о мирном решавању конфликта нису били део њиховог плана.
Велико разочарање за нас је била изјава Ангеле Меркел да је Мински споразум, у који смо ушли с великом горчином, био искоришћен за јачање украјинске војске. Осам година смо се надали да ће Украјина започети преговоре, али је сада свима јасно да они никада нису имали ту намеру. Такође, као пример могу да наведем бомбардовање наших насељених места поред линије разграничења (за време трајања Минског споразума) која су потпуно уништена. А насељена места на украјинској страни остала су очувана, јер смо ми поштовали сваки договор.
17Који су најтежи моменти у новијој историји Луганска?
Дефинитивно 2014. је за нас најтрагичија година. Од јуна до октобра, град Луганск је био празан, био је то град гладних људи, који пате због војне агресије: нисмо имали струју, воду, храну… услови у којим смо живели су били неподношљиви.
Током тог периода учествовала сам у војним акцијама. Потом сам одлучила да се вратим раду који је везан за помоћ грађанима у обезбеђивању хране и лекова. Било нам је страшно када смо сакупљали лешеве својих суграђана, невиних људи, погинулих услед непрекидног украјинског бомбардовања. Крајем августа добили смо прве камионе хуманитарне помоћи од Руске Федерације, спасли су нас! Имамо видео-материјал, доступан је и на јутјубу, и данас тај материјал не могу да гледам без суза, када видим како су људи на коленима (због захвалности) дочекивали те беле камионе спаса из Русије… Трагедија града Луганска која се десила током лета 2014. заувек ће остати у мом памћењу. Ако гледамо 2014. годину, Луганск је био на првом месту по броју погинулих.
Колико је страдалих у периоду од 2014. до данас?
Од 2014. до данашњег дана погинуло је око пет хиљада цивила. Само 2014. погинуло је 35 деце. За војна лица не могу да кажем, јер су то заштићени подаци. Уништено је више од 3.000 инфраструктурних објеката: школа, вртића, болница… Жао ми је што нисмо били у могућности да ослободимо своје територије 2014, када Украјина није била толико војно јака. Сада за то плаћамо високу цену, јер смо тада били принуђени да се повучемо. Данас с великим напором и губицима покушавамо да вратимо своје територије. Тада нам је било јасно да не можемо да очекујемо ништа хумано од Украјине и да они желе да нас униште. То моје мишљење.
Сада смо сведоци свакодневног нехуманог бомбардовања Доњецка америчким системима ХИМАРС. Човек остаје без речи! Можемо слободно да упоредимо страдање Луганска 2014. са страдањем Доњецка 2022–23. године. Али наш народ је вредан и радан. Сваки слободан тренутак користимо да бисмо градили, реновирали и враћали живот у нормалу, иако смо свесни да опет може да се деси бомбардовање.
Можемо ли да кажемо да је ово рат против православља?
Слажем се, поред русофобије, осетили смо мржњу према Словенима, православљу. Није ми јасно како је Украјина престала да се идентификује као словенска земља. Почела је да тежи „европским вредностима“, а такве вредности су свима нама знане вековима: колонијални однос према другим народима, спремност на геноцид…
Верујем да је то тако, мотив је мржња против Словена, против православаца. У корену, у менталном склопу ми се разликујемо од Запада, јер не желимо да прихватимо лицемерна „правила“ која нам намеће тај Запад.
Ми се радујемо што је Русија смогла снаге да се супротстави овом лицемерју, да се бори за праве вредности. Да нас одбрани!
Рат против Словена и против православаца је глобалан, он се не ограничава само на Донбас, САД и Велика Британија припремали су систематски овај конфликт: градили су логоре на западу Украјине, потенцирали су мржњу мећу грађанима и на истоку и на западу земље, дискриминисали руски језик. Наши грађани су увек поштовали украјински језик, али када је тај језик почео агресивно да се намеће и да протерује руски језик, ситуација се променила. Ми видимо да је циљ – дестабилизација и понижавање Русије.
Наша борба није лака! У Украјину западне силе допремају огромне количине војне технике. Али ми знамо да је морална победа веома битна за разумевање зашто је почела Специјална војна операција.
Ваш посао је сада веома одговоран. Који су главни задаци данас?
Главни задатак данас је очување људских живота. Али ако се деси страдање, морамо да пружамо сву могућу помоћ и подршку породицама погинулих. Они нам се свакодневно обраћају, траже своје погинуле. Још нисмо све пострадале пописали, још трагамо за погинулим суграђанима. Обилазимо ослобођене територије, помажемо у проналажењу тела несталих, препознавању и идентификацији тела убијених.
Председник сам Специјалне комисије за прикупљање доказа ратних злочина војнополитичког руководства Украјине против цивилног становништва Луганске Народне Републике. На бази ове специјалне комисије 2021. године је створена радна група за проналажење и сахрањивање тела убијених у агресији Украјине против цивилног становништва Луганске Народне Републике.
Један од битнијих задатака је размена заробљеника, враћање преживелих грађана својим кућама. А погинуле морамо достојно да сахранимо.

Донбас и Срби Кроз историју 18. века српски народ из Херцеговине се досељавао на просторе Луганска и Доњецка. Најпре Луганска. Град Славјаносербск је симбол и печат тог нашег заједничког историјског периода. И данас у Луганску постоје породице свесне свог порекла. Нису заборављени ни српски обичаји. У Славјаносербску постоји прелепа српска црква. Данас је то један народ. А то је заправо историјски доказ да смо ми заиста један народ.

Српски народ пружа велику подршку народу Донбаса, како то доживљавате?
То је изузетно битно за нас, ових осам година такво сазнање нас охрабрује. Имамо исти дух, српски народ доживљавамо као браћу и сестре. Највише помоћи и подршке хуманитараца имали смо управо из Србије. Ви сте прошли НАТО агресију 1999, ви знате с каквим злом сте се суочили! Сећамо се лицемерне политике светске заједнице током злочиначког бомбардовања Југославије, видимо ситуацију у вези с Косовом и Метохијом, добро се сећамо лажи о Сребреници. За нас је све то било поучно, свесни смо свега, схватили смо тада шта можемо да очекујемо.
Да ли сте размишљали о стварању свог трибунала?
Такво питање се постављало. Више немамо поверења у европске институције, европске судове, њихове одлуке су увек пре свега политичке и увек су на страни земаља које их финансирају, а то су Америка, Велика Британија… Надамо се да ће Русија створити своју међународну правну институцију на бази БРИКС-а или ШОС-а, где има водеће позиције. Уз подршку других земаља моћи ће да се разуме суштина овог трагичног конфликта. Тако би човечанство спознало истину. Радићемо на томе. Организација рада таквог трибунала била би веома комплексна и захтевала би подршку других моћних држава, јер бисмо морали да хапсимо званичнике који су доносили злочиначка наређења.
Доживели смо тешке тренутке, али се надамо да ће се једног дана свет пробудити. Свет мора да се пробуди!
Како коментаришете суштину Специјалне војне операције?
Циљеви СВО су тачно дефинисани: денацификација и демилитаризација Украјине, која у овом тренутку представља конгломерат свег зла овог света. Можда је обичном човеку тешко да то схватити, али у овом рату заиста се одвија борба добра и зла, а ми смо на страни добра. То показује наш осмогодишњи пут патње и борбе. Ми само бранимо своју земљу. Без сумње, Русија у овом рату брани све словенске народе с њиховим вредностима. Заједно с нама ратују не само Словени него и људи других националности: Мексиканци, Уругвајци… битно је да делимо исте вредности и да се боримо за истину.
Шта бисте поручили српском народу?
Пре свега желим да захвалим за разумевање и подршку коју нам српски народ пружа. Желим вам мир и свако добро, и да никад више да не доживимо рат у нашим земљама. Рат је монструозан, понижава људско достојанство, живот има непроцењиву вредност. Желимо да наша деца живе у миру.

Превод: Ирина Јаблано