Уверен сам да хомо сапиjенс проживљава своје последње тренутке, што и није нека трагедија ако видимо какав свет оставља иза себе, каже Богнар, добитник многих књижевних награда и признања
Зорана Богнара, нашег знаменитог песника, писца и есејисту, много су обрадовала недавна гостовања у Пули, Пљевљима, Кракову, Будимпешти, где је говорио, између осталог, и о својој најновијој књизи есеја „Ејдетске слике III“ (награде „Карађорђева повеља“ и „Троношки родослов“) и последњој збирци песама „Србијо, могу ли да будем твој син“ (награде „Растко Петровић“, „Иван Фохт“ и „Милан Ракић“). О свом раду и делима говорио је и за „Печат“.У вашој поезији историја је све оно што претходи Новом свету, тј. „новим световима и смелим визијама“ које стварате, како је то својевремено уочио Иван В. Лалић. О каквом Новом свету маштате овде и сада?
Кроз своју поезију, која је и експресивна и филозофска и сакрална, на моменте и метафизичка, али пре свега антропоцентрична, певам о Новом човеку који је хомо спиритуалис, дакле спој распеваности Зорбе и индивидуалне свесности Буде, са свеобухватном прегледношћу гордог Аргуса. Андре Малро је једном приликом рекао да ће 21. век бити век духа или га уопште неће бити. То је и моје мишљење и могло би се рећи један од основних лајтмотива моје поетике. Уверен сам да хомо сапијенс проживљава своје последње тренутке, што и није нека трагедија ако видимо какав свет оставља иза себе. А свет о којем маштам је свакако свет без хипокризије, похлепе, чемера и јада…
Кажете: „Читава моја поетика говори о интегралној деконструкцији света и о једној морбидној мародерско-антрополошкој рапсодији, као искуству кроз које смо очигледно морали проћи да бисмо дошли до Ходочашћа Новог Свет(л)а.“ Где је ту ваш Нови човек? Стварност, поготово последње две године, не обећавају да ће се ваше визије, односно појаве Новог човека и Новог Свет(л)а ускоро остварити…
Пуно је апсурда. Да нам је неко на почетку 2020. године рекао да се у њој због пандемије вируса корона први пута од Другог светског рата неће одржати олимпијада, одиграти Вимблдон или, што је за нас врло важно, да се неће одржати београдски Сајам књига (и то две године заредом), рекли бисте му да је луд… Но ми смо ипак сведоци да је неко, бар привремено, успео да наруши или сруши све системе и да на неко време паралише и заустави свет. То је крешендо онога о чему годинама певам и ово је то искуство кроз које морамо проћи да бисмо дошли до тог најављеног Новог Свет(л)а…
Стога не би требало да нас чуди што ваша песма „Нови човек“ интензивно „живи живот“ већ 23 године…
Да, с поносом могу рећи да поема „Нови човек“ већ безмало две и по деценије, непрекидно, интригира и да је последњих неколико година живља него икада, да је доживела седам издања међу којима и два најновија: на мађарском и енглеском, а требало би да се појави и на македонском.
Овенчани сте најпрестижнијим књижевним наградама и признањима. Колико су награде подстицај, шта вам представљају?
Мислим да је највећа пишчева награда да пише и да га не напуштају инспирација и креативан мир. Није реч ни о каквој скромности него о реалном и једином могућем приступу литератури. Књиге су потпуно самостална бића, живе независно свој живот и имају свој пут. Ми, аутори, само смо њихови родитељи који не можемо да својој „деци“ правимо уступке. Сетимо се колико има сјајних књига које не само да никад нису награђене него нису ни на адекватан начин прочитане, али исто тако и колико је, најблаже речено, просечних књига дизано у небеса и награђивано свим могућим наградама, а данас их више нигде нема, нити их се ико више сећа. Зато и имам обичај да кажем да су књиге биографија писца, а да су награде биографија књига. То су две потпуно одвојене и засебне биографије.
Ваша последња песничка књига „Србијо, могу и да будем твој син“ (са интригантним поднасловом Поема о властитом проклетству) била је прави догађај на српској литерарној сцени…
Да, и ту је у поднаслову кључна реч властитом… Да сам уместо ње написао реч сопственом, то би онда била поема само о мом проклетству. Овако сам подигао ову поему на универзални ниво и ово проклетство о којем певам може бити од сваког од нас… Једном сам написао да нема великих прича без малих људи и њиховог убогог гризодушја, непокора и непробола… У овој књизи управо певам о том вишедеценијском континуитету гризодушја, непокора и непребола чији смо сви и сведоци и жртве…
Књига „Србијо, могу ли да будем твој син“ овенчана је са три престижне награде („Растко Петровић“, „Иван Фохт“ и „Милан Ракић“). Шта вам ове награде значе и да ли су дошле (не)очекивано?
Нико не може себи дозволити да буде толико лакомислен и лаковеран да каже да је очекивао неку награду за своје дело. Ипак, уколико неко дело буде овенчано неком наградом, онда она обавезује аутора да не сме да иде испод тог оствареног стандарда. За све песнике овенчане овим наградама поезија је такође, пре свега, тражење новог и превазилажење нађеног, она је најпотпунији израз унутрашњег човековог живота.
Многи вас с правом сматрају најзначајнијим представником, заговорником и чуваром српског микроесеја захваљујући невероватној чињеници да ваше књиге есеја већ четири деценије живе, рекло би се, непролазну младост, вазда живе, актуелне и нове у свом новом „руху“… Како то појашњавате?
Могли бисмо свакако рећи да је микроесеј жанр кратког метра писан техником разобличавања, разоткривања, односно демистификовања. Микроесеј је идеална форма нашег времена: истовремено и брз и динамичан, и експлицитан и експресиван… Андрић га је у књизи „Знакови поред пута“ „крстио“ као медитативна проза, други су га називали поетско-феноменолошким рефлексијама, цртицама, контемплацијама или реминисценцијама – но, ипак, он у свом имену обједињује и жанровски најпрецизније одређује све наведене термине. И ма колико да је кратког метра, микроесеј представља једну безгранично велику, интригантну и заводљиву енигму и, у метафоричном смислу, неодољиво подсећа на неко „чудновато биће“ без идентитета родитеља, без датума и места рођења, без „наслеђене“ крвне групе, дакле, без историје свог постања… Највећи број оваквих текстова показује дубоку филозофско-поетичку, интимну, чулну и реторичку борбу против сваког сижеа. У њима нема никаквог минималног наративног контекста, у њима се смењују епифанијска гнезда системом архетипског поимања кристализације који подразумева стицај унутрашње и спољне светлости, подсвести и асоцијативности и језика (микротекста) као полазишта за даљу читаочеву доквалификацију.
Поред вашег имена углавном стоји писац, песник, есејиста, антологичар, прозаиста… Који жанр вам је најближи заправо?
Сви ови наведени жанрови подједнако ме чине универзалним ововременим орфејским сапутником и сапатником…
Изјавили сте да су вас обликовала два града – Вуковар и Београд. У којој мери је ова чињеница утицала на ваше стварање?
Кад сам 1991. године из разрушеног родног Вуковара дошао у Београд, уместо да размишљам о томе шта сам изгубио, настојао сам да размишљам шта тиме добијам. Одједном сам имао две историје, две географије, два вољена града; обогатио сам језик, свет ми се повећао. Мислим да сам као писац много добио. Мислим да је катаклизма, ако човек уме да је проживи, једно изванредно искуство јер, као што знамо, Апокалипса није уништење него Откривење. Али не поновило се…
Свет је одавно узнемирен, дезоријентисан, сред ратова различите природе, борбе с вирусима, сред стварања новог светског поретка. Чује ли се данас глас песника, писца и шта је његова „дужност“?
Ако живимо у времену у којем тако свирепо владају геј лобији и „велике ложе“, у времену када категорија мушкарца готово да изумире, јер је све више око нас хомосексуалаца, бисексуалаца, метросексуалаца, едиповаца, импотентних типова, кибернетичких фанатика и технократских манијака што сањају виртуелне снове; ако живимо у времену синтетичких вируса и лабораторијских болести и пандемија, онда нам будућност и не може изгледати светла. Међутим, управо због оваквог антрополошког галиматијаса жудим за Новим човеком који ће успоставити равнотежу еволуирања… Оног тренутка када се човек врати природи, и природа ће се вратити њему.
О суноврату цивилизације говорите у књигама „Ејдетске слике I–III“.
Говорим да још од Сумера и Питагоре све иде само нагоре. Постоји идеја да се ове три књиге, које су настајале тачно 40 година (1982–2022) појаве у једној књизи под обједињујућим називом „Цивилизацијски инферно“.
Шта мислите о будућности књиге?
Толико пута су ме питали каква ће бити судбина штампане књиге услед појаве електронских издања… Одговор је врло једноставан: електронска књига ће моћи да замени штампану књигу оног дана када гумена лутка буде заменила жену… Значи: никад!
Како бисте одговорили на вечно питање шта нам је чинити у овом сложеном времену?
Људи би требало увек да се боре да одрже своје достојанство. А што је ситуација тежа, то су битке веће. То је наша и судбина и обавеза. Ипак, реч неколицине одважних није довољно гласна да би у људима пробудила храброст. Многи од њих су изгубили самопоштовање у тешким временима, па гледају како да преживе. Много пута се у историји запалила искра када је нико није очекивао, али ми смо потрошили много енергије. Рачун је годинама растао… посто је превелик и нема ко да га плати. Политичари и тајкуни неће, а народ не може. Овај народ је уморан од ишчекивања сламке спаса… А без вере нема светлости и зато смо у мраку деценијама. Волео бих када би наша деца успела да се угледају на највредније међу њима и да на тај начин мењају себе и систем. Даће Бог да тако и буде… Светла никада доста.