ЗЕЧЕВИЗИЈА – Шпијунски Монтевидео

Поводом ТВ серије Вера, режија Недељко Ковачић, ГФЦ за РТС 1, Србија, 2022

Све чега се дотакне из наше ближе и даље прошлости телевизија хоће да преиначи на немогуће, изокрене, унакази. Ово смо већ сто пута констатовали и објаснили средишњом тезом нашег највећег историчара модерног доба Милорада Екмеџића, који ову појаву поставља у нешто шири цивилизацијски контекст: живимо у доба рата објављеног историјској науци. Рекао је ово још 2011. у беседи поводом уручења награде „Печат времена“ и описао први симптом озбиљног обољења времена које ратује против сопствене прошлости. Данас ствари стоје још горе. Екмечићев шири контекст односи се и на овдашњи Јавни сервис. Све се то, по ко зна који пут, понавља у ТВ серији Вера, која се управо сада тамо одмотава. Уз овај, као по правилу, иде следећи симптом неизлечиве бољке свих наших телевизија: неукост и немуштост у готово сваком сегменту организације времена и простора покретне слике, пре свега у склапању радње и драматургије, а затим и сваког појединог параметра филмске целине. Право је чудо како се у целом овом галиматијасу крећу и дишу глумци, од којих се некако сналазе само поједини, захваљујући личном дару и фотогенији.

СЛОБОДА ОД ЧИЊЕНИЦА Али Екмечићева дијагноза не важи само за нас, него и за масовну стриминг индустрију која се некако довија са простором, временом, драмом и режијом. Како данас ствари стоје са историјом на екрану, само се још чека да „Амазон“ загризе у блокбастер о великој победи Наполеона код Ватерлоа или неко сличaн оствари спектакл о Хитлеровом тријумфу под Стаљинградом. Или да РТС и „United media2 коначно удруже средства и снаге и сниме дуго очекивану сагу о српској пропасти на Солунском фронту 1918. Биле би то заиста велике креативне победе савремене покретне слике, ослобођене митова и неподношљивог робовања чињеницама у данашњем добу постистине, у коме царује трансхуманистичка фикција. Ту харају креативни директори модерних стриминга које опседа помамна страст ка прекрајању прошлости, са јаким нагоном за убијање сваког смисла историје. Такви креативни директори могу, као што се види, да дођу на идеју о спину о анонимној девојчури која у једном тренутку постаје ни мање ни више него „српска Мата Хари“ у вртлогу светског рата, између Хитлера, Черчила и Стаљина, па још са обавезном побуном против опресивног, патријархалног света, читај искежених, Булајићевих крезубих кољача са јужне пруге, чији је потомак и стигма. А на крају: прави пропагандни кич у служби политичке коректности.

БОРКИЊА РОДА СВОГ Нека тамо Вера Пешић из Сијаринске Бање постаје епска боркиња са тапијом на родну равноправност, а серија Вера хоће да се држи женске визуре и критикује положај жене у мушком свету „како традиционално балканском, тако и професионално шпијунском“. Полуписмена „роспија од роспије“ хоће да преко ноћи постане неко у свету београдских редакција, лажно се представљајући и набадајући неке „феминистичке“ небулозе – и то где? У змијарнику обавештајних игара на Балкану. Вера хрли ка југословенским, немачким и британским шпијунима с двоструким и троструким агендама, коминтерновској илегали против југословенске државе као створеној за скојевске лудаје, „сама, без идеологије, али одлучна да се бори и преживи“. Испада Вера хероина ове земље меда и крви, још мало па лого за нову џендер продукцију, и озбиљна кандидаткиња за данашње масне НВО фондове. Још каже РТС да је била „сарадник врха немачке, француске и енглеске обавештајне службе“, а радила је само за Швабе и домаће опскуранте.
Нема у Јужној Србији професионалне Радио-Милеве која о Вери Пешић није у стању да и данас пева надугачко и нашироко. Прича о фаталној женској која је вртела око прста све београдске стране и домаће фаце давно је постала део локалне оралне традиције, јер је мало који озбиљан историчар (са изузетком Венцлеслава Глишића и Косте ића) придавао неку озбиљнију пажњу ономе што су давно утврдиле надлежне службе: да је још од пре рата радила искључиво за Немце и то ситније, достављачке послове, које је доцније покушала да уновчи и код других (пре свега комуниста од кад су се, 1941, па онда 1943, поново појавили у Србији) и нашироко код сарадника окупатора, док су је Дражини четници гонили до смрти и по наређењу Врховне команде ликвидирали 1944. са мајком Анђом, недалеко од њихове куће у Сијаринској Бањи. Ту је и почела и завршила се холивудска каријера Вере Пешић, али филмска фикција је отворила фасцинантне перспективе у духу једног шпијунског Монтевидеа. Вера Пешић је, тако, израсла у сабласну хероину једне нове, непотребне телевизијске обмане.

БЕОГРАД КОЈИ НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАО Покондирени композит Сенки над Балканом и овде је лајтмотив једног ретро Београда који у том виду никада није постојао. Шта све ту није утрпано из албума предратне и окупационе српске престонице: отмени ентеријери дедињског art deco-а, „madam Patou“, родни промискуитет, алкохол, коцка и дрога, луксузни возни парк из Брациног музеја, свинг краја тридесетих, те главне нумере облигатне Лале Андерсен са „Лили Марлен“ уз радио-оркестар „Sender Belgrad“ Отмара Хофера (Тајана добро рече неки дан: као да Швабе други шлагер нису ни знале!). Содома и Гомора. На трећој страни скадарлијски севдах са Вуком Шехеровић и Мијатом Мијатовићем, којима терцирају краљеви ђенерали. И прва телевизија се ту рекламира из будућег SS Judenlager-a на Сајмишту. Какав морбидни кабаре! Што смо похвалили у филму Вера гледе аутентичног штимунга ондашњег Београда и његове ексклузиве овде кипи и прелива се на све стране, просто боде очи и уши и не може се више гледати; све с муком функционише и грдно запиње, а све би да личи на Тикверов Берлин Вавилон.

Остаје само једна добра глумица. Јована Стојиљковић као Вера ипак успева у нечему што јој од почетка није ишло наруку: да створи вероватан и привлачан женски лик усред булументе фрикова међу којима се лако сналази и остварује брзе, углавном наивне успехе. Све њих може да прогута оваква телевизија. Само погледајте ко је ту и кога све Вера ради као санске козе! Пуковника Угљешу Поповића, шефа краљевског контраобавештајног сервиса, па и цео војни врх Краљевине у коме, тако полуписмена, плива као риба у води! Генерала Бору Мирковића, који је држао све конце припреме преврата од 27. марта 1941. и на крају га извео без капи крви, а затим увео земљу у рат на страни Енглеза, за које јесте радио, али не тако глупо и пилићарски као у филму Вера (добро је што је то избачено у серији, али је остало много других, неопеваних глупости)! Па узмите и те Енглезе, чији су шпијуни били најбољи на свету: Том Меплбек јесте био њихов адут у Београду, можда и педер, али сигурно не кратковида жртва намигуше из Сијаринске Бање. Па како се понаша сам њен власник и љубавник, иначе опскурна личност и за централу у Берлину (њега је све време потказивао свом заштитнику Герингу СС групенфирер Франц Нојхаузен) судетски Немац, хемијски инжењер, такође есесовац Карл Лотар Краус? (Иначе, Геринг се и главом појављује у овој серији као нека врста хорор пародије и просто нагони на смех кад нашој Вери поклања златну значку нацистичке партије, којом ће после српска Мата Хари уцењивати и саме нацисте по Београду!). Пешићеву је због јавне везе с Краусом пре рата хапсио и пропуштао кроз шаке краљевски Ђенералштаб, пред рат ју је ослободио на интервенцију немачког посланика Фон Херена, али јој никада није поверио ишта важно. Није ни Недић, уз чијег се министра унутрашњих послова Тасу Динића Вера настојала да некако „ушлепује“, па јој није ишло. Све време је кокетирала са комунистима и чинила им разне услуге, још је пустила абер да је тајни члан ЦК КПЈ, што је и поверовало пола Србије. Али то је било из љубави и осећања, па се не рачуна у грех. Једини с којим је успевала да одржи неку везу је стари лисац, немачки плаћеник (наводно њен биолошки отац) Коста Пећанац – кога је, на крају, изручила Дражи! И тако редом. Последњи њен љубавник и заштитник Радослав Херман Ђурић, Михаиловићев командант Јужне Србије, пустио је Веру низ воду пре него што је сам једва успео да пребегне Титу, 27. маја 1944, да би га исти поставио за помоћника Коче Поповића на делу фронта који је баш он, ђенералштабни официр Херман требало да држи против партизана! Умро је после рата као пензионисани пуковник ЈНА у Београду. Какво невероватно, лилихип друштво!

ОБЛАЋЕНИ ПАТРИОТА Једино не знамо откуд у том брлогу Ђорђе Рош, херој одбране Београда из одреда мајора Гавриловића 1915. и велики добротвор српске царске лавре Хиландар, у чијој порти и данас у миру почива? Шта им је требало да блате овог великог српског патриоту, који је цео свој живот посветио свом народу и вери, а да са шпијунским Монтевидеом баш никакве везе није имао? Уместо да данас стоји његов споменик на Дунавском кеју, тамо где је као добровољац 24. септембра 1915. својим грудима бранио Београд од Немаца и самим чудом преживео на неким вратима, на којим су га пренели до болнице на Врачару, наружили су га овде као немачког доушника који навелико шурује с Гестапом! Био је један од пионира српске ратне авијације на Солунском фронту, затим лиферант авиона за Краљевско ваздухопловство, коме је пошло за руком да га уочи рата снабде тада најбољим ловцима „месершмит 109“, који су 6. априла витешки бранили небо Београда. Само чињеница да је био угледни Београђанин и заштитник српских манастира Грачанице и Жиче (које је о свом трошку обновио) и Хиландара (који је спасао од гашења и преселио се у његову близину, где је и умро) била је довољна да га аутори Вере сместе међу народне непријатеље (брозни стереотип за већину угледних Београђана, које је Удба пола века таманила и, као што се види, још тамани), што, поред најбоље воље, није успео да исправи иначе одличан глумац Џек Димић у улози др Роша (који, узгред, није био никакав доктор). Тако се наопако изврће историја, али и откривају прави мотиви целог овог предузећа. Збиља, коме је данас стало да од Роша прави издајника, а од Вере Пешић оно што ова безначајна фуфа никада није била? И да је јавно рекламира као наш допринос белосветској историји бешчашћа? Одатле па до дрске апологије издаје само је један корак.

У следећем броју: Ко је био Ђорђе Рош?