ЗЕЧЕВИЗИЈА – Ко је био Ђорђе Рош?

У вези с постојањем и злоделима ноторне немачке шпијунке Вере Пешић – ТВ серија Вера, коју тренутно емитује РТС – у годинама пред окупацију 1941–1944. и током ње, у штиво ове серије силом се утрпава лик часног и вишеструко заслужног Београђанина немачког порекла, чији живот и дела сведоче о томе да се добар Србин може бити не само по крви него и по дубоком осећању припадности нашој судбини, националном васпитању и оданости српској духовној тековини. Такав Србин је управо био Ђорђе Рош са целом својом породицом, док већина личности у овој несрећној телевизијској творевини, иако српског порекла, не служи на част својима

Није случајно то што ТВ серија Вера, коју тренутно емитује РТС и о којој смо писали у прошлом броју, приказује у искривљеном огледалу једног од највећих српских патриота и православних добротвора Ђорђа Роша, јер смо на бројним примерима утврдили да је цела ова серија писана без познавања поузданих историјских чињеница у вези с постојањем и злоделима ноторне немачке шпијунке Вере Пешић у годинама пред окупацију 1941–1944. и током ње, у које се штиво силом утрпава лик овог часног и вишеструко заслужног Београђанина немачког порекла, чији живот и дела сведоче о томе да се добар Србин може бити не само по крви него и по дубоком осећању припадности нашој судбини, националном васпитању и оданости српској духовној тековини. Такав Србин је управо био Ђорђе Рош са целом својом породицом, док већина личности у овој несрећној телевизијској творевини, иако српског порекла, не служи на част својима. Штавише, реч је о издајницима, слугама непријатеља или окупаторима самим, док нарочита улога припада страним агентима, од британских лешинара до Коминтерне. Невоља је у томе што свима њима служи једна углавном насумично одабрана социјална булумента, чији кец у колу, обична провинцијска роспија, бестидно открива своју личну срамоту, с тим што аутори серије за све то имају неког разумевања, а од Вере Пешић праве – романтичну хероину! Ето, то на одређени начин говори о времену у коме живимо: о одсуству етичке вертикале и губљењу елементарних националних начела.

КРВ ШИКЉА ИЗ ОЛУКА На другој страни стоји Ђорђе Себастијан Рош (1896–1977), који је био све супротно од овога. Рођен у Београду од мајке Словенке и оца Немца, машинског инжењера, што га је краљ Милан довео да гради железнице по Србији и који се, после извесног времена сасвим посрбио, примио православље и крсну славу по којој је дао име свом првенцу. Ђорђе је био васпитан у духу одушевљеног патриотизма, који у првим деценијама ХХ века беше захватио српску омладину. Још као ђак шестог разреда гимназије отишао је с братом Душаном као добровољац у балкански рат, а по његовом окончању уписао се у 47. класу Војне академије, коју није стигао да заврши, јер га ускоро видимо као водног официра у бици на Церу, августа 1914, где је тешко рањен у руку (амерички војни хирурзи успели су да му златном жицом повежу смрскане кости шаке и подлактице, али је до краја живота остао инвалид). После кратког опоравка вратио се на прву линију фронта управо у јеку немачког напада на Београд у јесен 1915. и то као командир чете жандарма у саставу одреда мајора Гавриловића на Дорћолу. „Уз јуришне крике и тресак бомби водила се ова дивља борба на вратницама престонице Краљевине Србије. У олуцима тротоара, где се вода слива кад пада киша, текла је људска крв. Тако је Србин бранио част своје престонице на њеном прагу 24. септембра 1915. године“ – забележио је Рош у својој књизи На Дунавском кеју 1915. Ту је поново тешко рањен и правим чудом избегао смрт: метак му је пробио врат, гркљан, каротиду и нерве кичменог пршљена. Саборац и „најбољи српски ратни писац“ (Растко Петровић) Станислав Краков описује овако тај страшни догађај: „Војници су понели тешко рањеног потпоручника Роша, коме је крв шибала из пробушеног врата у снажним млазевима унатраг. Жена Добрице Милутиновића, гђа Јелена Милутиновић, која је становала близу, у Душановој бр. 4, дограбила је једна врата и скинула их са шарки. Три жандарма и један заробљени Чех понели су врата на којима је лежао потпоручник Рош, већ у заносу. Напред, пред вратима с крвавим теретом, ишла је гђа Милутиновић са молитвеником у руци, из кога је читала непрекидно молитве, док су се на улицама распрскавали шрапнели и рушили кровови кућа. Пуна три часа ишао је овај необичан спровод кроз улице београдске под страшном ватром. Најзад, већ у сумрак, стигао је спровод у Војну болницу на Врачару, где су три америчка лекара, др Рајан, др Бизл и др Доновен (исти они који су закрпили Рошову руку на Дрини! – Б. З.), крвавих руку и кецеља, на шест операционих столова, непрекидно оперисали при светлости карбидских лампи. Сваких четврт часа изношене су напоље корпе пуне одсечених руку и ногу.“ Божјим чудом и трудом америчких доктора отргнут од смрти, Рош се до краја живота често захваљивао Св. Богородици Тројеручици Чудотворки, заштитници и игуманији Хиландара, којој су тог узвишеног дана биле упућене молитве чувене српске глумице Михајловићке за живот младог хероја.

ОД КАРАЂОРЂЕВОГ СТЕГА ДО КРАЉЕВЕ САБЉЕ Готово цео Рошов живот био је посвећен српској царској лаври Хиландару, којој је дао више него што је могао један савременик – мирјанин. Мистична везаност за најсветију задужбину Немањића одредила је цео Рошов живот. И доцније, када је крстарио небом изнад Свете Горе као један од првих српских ратних пилота на Солунском фронту, поздрављао је из ваздуха Савин и Милутинов пирг и понирао до пенушавих обала Јовањице. Доцније, као већ имућни београдски трговац војном опремом (заједно са братом Душаном напустио је војску СХС у чину капетана кад је његов врховни ратни командант почео да обасипа високим чиновима и Белим орловима хабзбуршке цвећке!), а своју елегантну породичну вилу у Катићевој 8–10, у Београду временом претворио у галерију српских светиња, којим је доминирала Карађорђева ратна застава из 1805. године (поклон руског цара), униформа и сабља краља Александра Карађорђевића као и изузетна колекција историјских слика, међу којима су оне Паје Јовановића заузимале нарочито место. Потпуно је обновио манастире Жичу и Грачаницу, у потоњој саградио нове конаке, све у блиским контактима са патријархом Варнавом и владиком Николајем Велимировићем.
Живописна личност српске престонице, изузетно поштован, уз све то козер и монден, био је Ђорђе Рош домаћин соареа на којима се често oкупљао le tout Belgrade. Није никакво чудо што су ту били и високи представници немачке индустрије и дипломатије, колико и други виђенији гости Београда (а не лесковачке опајдаре и нацистички пацови, као у ТВ имагинаријуму Вере!). Једне, међутим, није могао очима да види: били су то надобудни комсалонци из београдских буржујских фамилија и њихови совјетски жбири; то су му и једни и други заувек запамтили.
Издашно је помагао развој ваздухопловства у Краљевини. Са Тадијом Сондермајером основао је 1921. године Краљевски клуб „Наша крила“ од када и тече озбиљна историја нашег цивилног ваздухопловства. Рош је био близак са Сондермајером и својим ратним друговима – пилотима Александром Дероком, Станиславом Краковом и Светиславом Хођером из солунске ескадриле „Њепор“ и пружао пуну подршку стварању наше самосталне авио-компаније „Аеропут“. На почетку самог рата прославио се главним послом за Краљевски генералштаб: набавком ескадриле најбољих тадашњих ловаца „месершмит 109“, који су херојски бранили Београд 6. априла и авионских мотора „Ролс-Ројс“ за домаће супериорне ИКА-3, који, међутим, нису достигли масовну производњу и нису могли одлучити исход ове ваздушне битке. Управо тај подвиг, уместо ордена, донео је Рошу велике невоље, чак и оптужбе за сарадњу са окупатором: био је одређен за ликвидацију по кратком поступку од стране његових старих душмана, који су се довукли за совјетским тенковима 1944. и пола века харали Београдом.

СПАСИТЕЉ ХИЛАНДАРА Тако је велики српски патриота, без мрље на савести (није постојала ни најмања индикација за било какву његову сарадњу са окупатором и домаћим издајницима, што је утврђено 2008. у судском поступку за рехабилитацију, који је, нажалост, окончан касно да би задовољио правду), послератне године провео у емиграцији, али је захваљујући својим пословним везама и умећу поново стекао значајан иметак. „Наша кућа била је Србија у малом, прави музеј српских старина и драгоцености, слика Паје Јовановића и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и моја мајка Љубица често су били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у белом свету“, сећа се Рошова ћерка Јелена. „Једнога дана је на врата ушао очев пријатељ Јаша Љотић, колега са Војне академије и одмах му рекао алармантну вест: ‘Хиландар ће пропасти, Грци ће нам одузети манастир јер је остало мало монаха. Само ти можеш да их приволиш, имаш искуства са Грачаницом’. Недуго затим Рош путује за Свету Гору и, прво добија дозволу од председника Археолошког савета Грчке Спиридона Маринатоса, контактира са принцем Томиславом Карађорђевићем, на свим језицима штампа брошуре, држи предавања, тражи људе добре воље… Са женом Љубицом од 1966. године проводе време у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе, где се дефинитивно пресељавају 1974. године“, сећа се Јелена. Рош је основао Комитет за обнову манастира и заједно са принцом Томиславом, такође честим посетиоцем Свете Горе и Хиландара, сакупљао је по свету новац за обнову манастира. „Новац су подједнако добијали и од Срба, али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен ‘да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ’. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.“
„Упознао сам Роша раних седамдесетих у Уранополису, где се преселио да би помагао Хиландару“, каже један од наших најистакнутијих историчара уметности и дугогодишњи музејски саветник у Народном музеју у Београду, Никола Кусовац. „Он ме је прокријумчарио у Хиландар у време кад Југословени нису били пожељни на Атосу. Грчка војна хунта била је сумњичава према свему што долази из Брозове државе јер се он директно мешао у њихов грађански рат. Није дозвољавала да из Југославије у Хиландар дођу ни новац, ни монаси, ни поклоници. Манастир је био на ивици да пређе у грчко власништво. Принц Томислав је иницирао спасавање, а Ђорђе Рош је био главни оперативац који је сакупљао новац, доводио калуђере и кришом уводио ’сумњиве’ ходочаснике из Југославије.“ И да ништа друго није учинио осим овог подвига на крају свог бурног живота, Ђорђе Рош је заслужио дубоко поштовање међу својима, а о рајском насељу одлучио је већ Онај који све види и сваком по заслузи даје.

Записао историјски говор мајора Гавриловића Било два часа поподне када је мајор г. Драгутин Гавриловић, окупио око себе код кафане „Јасеница“ остатке свог батаљона и двају жандармерјских чета. Усред прскања шрапнела и звиждања зрна заорио се његов глас: Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је из бројног стања наш пук и жртвовала га је за част Београда. Ви немате више да водите рачуна о својим животима, јер они не постоје. Живео краљ! Живео Београд! Овај се узвик поновио неколико пута из осушених, промуклих грла, док је потпоручник Рош, неколико десетина минута пре него што ће и сам бити погођен метком у главу, записивао ове речи. Станислав Краков, Херојска одбрана Београда и јуначко дело гђе Јелене Милутиновић у борбама на Дунавском кеју, 1930

ВИДЕО СВОЈУ СМРТ И писац ових редова сећа се чувене таверне „Лемонијадис“ у Уранополису, где је са Кусовцем, тада већ „ветераном“ полулегалног „трансфера“ ходочасника за Хиландар, чекао да буде пребачен преко граница Свете Горе, јер су Рош и принц Томислав већ тада (а то се догађало касних седамдесетих) допринели да се преброди криза. Чекали смо чувеног хиландарског монаха Митрофана (који је више пута био прот, тј. изборни старешина целе монашке републике у Кареји) да нас, обилазним, али пречим путем, преко лучице Неа Рода на североисточној обали Атоса, рибарским леутом пребаци до Хрусије, једног од два хиландарска пристана. Тада су нам рекли да је баш на тој барци, бродећи према Хиландару, 1977. напрасно преминуо Ђорђе Рош, легенда старог Београда и једне већ готово заборављене Србије.
Никола Кусовац, који се већ био веома зближио са чика Ђорђем, пренео је његово завештање да се с његовим телом у Србију пренесе и његова драгоцена колекција, а да се он сахрани поред оца и мајке, у породичној гробници, у порти манастира Раковица. Министарство културе је Кусовца без дискусије послало у Удбу. „Кад сам рекао да је Рош завештао Србији драгоцену баштину, инспектор је безобзирно затражио да од удовице прво донесем писану потврду да ће је предати, па ће тад моћи да се разговара о сахрани. Рекао сам да не могу да тргујем мртвим човеком, да је његова реч довољна. Сахрана није дозвољена… Објашњено ми је како је Ђорђе био државни непријатељ, а ја сам тврдио да је патриота. Тражено је да гарантујем да ће део његове заоставштине, као што је била Карађорђева застава из Првог српског устанка, неколико слика Паје Јовановића, као и предмети Анастаса Јовановића бити испоручени СФРЈ, што нисам хтео ни могао да гарантујем… Тако Рош није сахрањен у Југославији, а затим је само хиландарско братство одлучило да почива ‘тамо где му је и место, на Светој Гори’. И данас стражари на вратницама Хиландара. Рошове кћери, које су нам много помагале током санкција, касније су испуниле очеву жељу и донеле у Србију драгоцену баштину“, сећа се Никола Кусовац.
„На свој шездесети рођендан рекао је да ће умрети напрасно на стени обале Јегејског мора, лицем ка Светој Гори и Хиландару“, сећа се Јелена Рош. Када се све тачно тако и одиграло, „нашли смо бели зумбул, јер сам се сетила како је отац описивао борбе на Дунавском кеју 1915. године. Док се све рушило и горело око њега, видео је у разбијеном излогу једне цвећарске радње бели зумбул. Закитио је капу и гледао како се војници под његовом командом ките истим цвећем, свесни да многи иду у неизбежну смрт.“ Као да још чује шапат молитви гђе Милутиновић упућене Тројеручици, хиландарској Чудотворки коју је Свети Сава донео из јудејске пустиње, упутио се ка вечности и Ђорђе Рош, закићен зумбулом, на крају једног узбудљивог и вредног живота.