ZATO ŠTO SMO MI UMETNICI

O ključnoj ulozi estetike u odbacivanju ukrajinstva

Piše Vladimir Lorčenkov

Pre neki dan razgovaram sa poznanikom koga bih mogao okarakterisati kao ruskog Evropljanina – pesnik, ruski čovek koji je dugo godina živeo u Evropi, ali je ostao Rus, i koji ne odvaja reči Evropa i Rusija. Bio sam zadivljen njegovim zapažanjem. Prema rečima ove osobe, ja sam jedan od trojice njegovih poznanika koji su ga iznenadili svojim proruskim stavom posle 24. februara 2022. godine. Nije zanimljiva, naravno, sama ta pozicija već činjenica da ovu trojku – „našu trojku“ – čine potpuno različiti i nepoznati ljudi.
… Prilično moderan i tražen umetnik i reditelj Vostrikov, on je takođe ambiciozan pisac koji živi u Njujorku.
… Poznati nezavisni izdavač Klimov iz Moskve, koji vodi tipično boemski način života (molim vas, nemojte mešati „boemu“ sa „bomondom“).
… Mladi bibliotekar iz Montreala, prilično poznat u uskim krugovima – pišem ovo bez ironije – ruski pisac V. Lorčenkov. Da, baš mi je drago, vaš poslušni sluga.
I evo, naš zajednički prijatelj, Rus Evropljanin Pavel Lukjanov (uzgred budi rečeno, odličan pesnik) zapitao se zašto su tri tako različita čoveka javno istupila s kategoričnim odbacivanjem ukrajinstva.
Bio sam veoma iznenađen pitanjem, jer, kako mi se činilo, odgovor je sasvim očigledan.
Ne prihvatamo ukrajinstvo zato što smo mi umetnici.
Pa pošto ovo nije zapalo za oko čak ni tako inteligentnoj i obrazovanoj osobi kao što je Lukjanov (uzgred, on je i naučnik), odlučio sam da jezikom logike razjasnim, možda i sebi samom, ono što sam do sada samo osećao.
Tačnije, da postavim temelj svom odgovoru, da dokažem zašto sam u pravu.
Pri tome, krenuću metodom „od suprotnog“.
Naše odbacivanje ukrajinstva ne može se objasniti nacionalnim neprijateljstvom. Na kraju krajeva, svi mi potičemo iz različitih nacija: izdavač Klimov pripada ruskoj naciji, umetnik Vostrikov pripada američkoj naciji, ja pripadam kanadskoj i moldavskoj (ukoliko se može govoriti o „moldavskoj naciji“ kao nečemu jedinstvenom što naseljava Moldaviju).
Nemoguće je pretpostaviti etnički motiv naše odbojnosti. Na primer, ja sam etnički Ukrajinac s malom primesom beloruske i hrvatske krvi. Porodica moje majke potiče iz srpsko-hrvatske enklave Jelisavetgradskog okruga, moja baka je rodom iz Poltave, njena brojna braća su živela širom Ukrajine, od Odese do Černjigova.
Koliko ja znam, Vostrikov je velikorus, Klimov je mešovitog etničkog porekla.
Nemoguće je tražiti razlog ni u našem društvenom položaju. Vostrikov je uspešan umetnik u Sjedinjenim Državama, vodi životni stil koji je opisao Limonov u romanu „Dželat“ (naravno, ne govorim o glavnom liku, sadisti već o umetničkom životu Njujorka). Klimov je izdavač i nekonformista, koji u principu ne radi, a živi od svoje umetničke delatnosti. Boemija kao takva – „ukleti pesnici“.
Konačno, ja, pisac, živim životom malograđanina i pišem svoje knjige u retkim trenucima slobodnim od službe u biblioteci. Mogao bih da se nazovem buržujem, ali ne u izvornom smislu te reči (osoba koja živi od rente) već sa smislom 20. veka – „Gospodin Kao Svi“. Postajem čudan tek kad sednem za radni sto; u svakodnevnom životu sam sasvim običan, dosadan gradski činovnik nižeg ranga, što me čini srodnim Bloku i Čarlsu de Kosteru.
Ne radi se ni o ukusima – na primer, Klimov voli Harmsa, a meni ovaj lenjingradski pisac deluje dosadno i nezanimljivo…
U našem jednoglasnom odnosu prema ukrajinstvu nema ideologije. Ja sam, na primer, duboko zgađen državom kao takvom, a doba lova i sakupljačke privrede smatram zlatnom epohom čovečanstva (da, znam da su tada ljudi živeli mnogo kraće). Budućnost planete vidim u feudalnoj fragmentaciji sveta, kao razbijene vaze, na stotine delova. Bez povratka u srednji vek čeka nas propast. Stoga, razume se, nisam oduševljeni navijač Ruske Federacije.
Izdavač Klimov je, koliko znam, anarhista, pristalica totalitarizma umetnosti, Vostrikov o ovom pitanju uopšte nema bilo kakav javni stav. Ponavljam – Ruska Federacija, kao i svaka druga država, kod mene ne izaziva nikakva posebna osećanja, osim blage neprijatnosti.
Nemoguće je objasniti našu jednodušnost i životnim okolnostima: Klimov nije emigrant, Vostrikov je odmah emigrirao u umetničko okruženje, iz jedne prestonice sveta u drugu, ja – pobegavši iz evropskog „pojasa Gaze“ (Moldavija) ​​u provincijski Montreal, pao sam na društveno dno, četiri godine radeći kao utovarivač.
Dakle, ne ideologija, ne etnička grupa, ne društveni status, ne nacionalnost… Svima nam je zajedničko samo jedno – mi smo umetnici, iako veoma različiti umetnici. I upravo to je razlog našeg odbacivanja ukrajinstva.

***

Reklo bi se da je meni, Ukrajincu i anarhisti, sam Bog zapovedio da volim anarhističku Ukrajinu. Ali ne mogu, kao što nisam mogao da se nateram da jedem ono što se ne jede.
Jer ukrajinstvo je po svojoj suštini antiestetsko.
Da, insistiram na tome da nema ničeg antiestetskijeg od ukrajinstva, s njegovom histerijom, osrednjošću, vulgarnošću, drečećim privlačenjem pažnje koju samo po sebi nije u stanju da privuče.
Živopisan primer toga su stotine „akcija“ koje Ukrajinci sprovode širom sveta. Da, govorim o onim vulgarnim i glupim ritualima sa okrvavljenim gaćama ili brejkdensom: „ovim plesom dočaraćemo vam masakr u Buči“ (uzgred, u Buči nije bilo nikakvog masakra, osim onog koje su izveli Ukrajinci).
Svako ko ima ukusa prosto će se s gađenjem namrštiti gledajući na ove „predstave“, potpuno beznačajne i prazne čak i kao propaganda. Ukrajinstvo se pokazalo estetski neodrživim, od njega se okreću čak i oni koji prihvataju njegovu rusofobiju.
Na nivou estetike, ukrajinstvo je kriminalizovana tinejdžerska histerija, sa demonstrativnim i za predstavnike ljudskih prava koji posećuju zatvor simuliranim otvaranjem vena, mnogo cike ni iz čega, čudovišni infantilizam. Estetika ukrajinstva je „bataljon Azov“ koji umire, ali se onda predaje, i tinejdžersko uverenje da se posle tri smrti možete ponovo pokrenuti i ponovo ući u igru, kao u košarci.
Šta možemo reći o ukrajinskoj umetnosti?
Vrhunac ukrajinske umetnosti, koja je razvijena – priznajmo i primetimo ovu činjenicu – uz znatna ulaganja države, jesu „nastupi“ na Evroviziji, nešto neshvatljivo i, što je najvažnije, odvratno. I ne radi se o sadržaju. Na kraju krajeva, kao što znate, leš konja pored puta inspirisao je pesnika na veliku poemu. Bilo šta možete se genijalno opisati pod uslovom da to uradi osoba s pogledom umetnika. A Ukrajinci ništa nisu uspeli da opišu.
Nema ukrajinske književnosti, ukrajinske kinematografije, ukrajinskog slikarstva i skulpture. Neću sad ni da govorim o tome da u umetničkoj sferi ova „država“ za trideset godina svog kratkog postojanja nije ništa dala svetu. Na kraju krajeva, ni Ruska Federacija u ovom smislu nije

daleko od Ukrajine.
Ali je umetnost istisnuta iz Ruske Federacije ipak našla izlaz – kao voda koja probija branu. I Rusi su se ipak pokazali kao istinski umetnici; oni, za razliku od Ukrajinaca, i svakodnevne radnje sprovode kao Gest, Čin, Akciju. Da, ruski pisac ne može da objavi svoju knjigu, ali on počinje da vodi dnevnik svog grada koji su opsedali Ukrajinci, poput Irine Petrove iz Luganska. Da, ruski mladić ne može da napravi karijeru umetnika ili muzičara, ali odlazi u Donbas i, postavši Motorola, tamo organizuje autentični akcionizam, uključuje u šumi za uplašene Ukrajince zvučnike koji emituju molitve propovednika Kalifata.
Rusi odvode Čečene u Malorusiju, a tamo, na zidovima crkve, pravoslavni i muslimanski vojnik mole se istom Bogu – Čak i ako si ateista, zastaje ti dah. To je Gest. Ruska devojka Ana Dolgarjeva piše osrednje pesme, a onda odlazi u Donbas i postaje ratni izveštač, čije pesme u prozi – izveštaje iz rata – čita cela Rusija. Ruska devojka neruskog etničkog porekla siluje sebe i stvarnost, pokušavajući da piše „etno-romane“ na „šarenom“ jeziku, putuje u Donbas, piše svoje izveštaje na prostom jeziku i postaje ruska spisateljica Marina Ahmedova, čija je dokumentarna proza zapravo umetnička fikcija.
Da ponovim: Rusija, kao i Mida, sve čega se dotakne pretvara u zlato.
Ovo se može objasniti najmoćnijim impulsom te džinovske ugašene zvezde, Rusije 19. veka, koja nam sija do danas. I koja je svojom toplinom umela da osvetli novu zvezdu. Ruski narod, koji je umro u 20. veku, počinje da se rađa u 21. veku.
Naravno, nama, Ukrajincima, jedini put je uz Ruse. Govorim o pravim Ukrajincima, etničkim, onima koji su kao ja.

(Telegram kanal V. Lorčenkova; preveo Ž. Nikčević)