VELIKI OBRT

MEANDRI NARATIVA O UBISTVU ĐINĐIĆA

Šta je dovelo do toga da se narativ onih koji se proglašavaju Đinđićevim sledbenicima toliko promeni da su sa optuživanja „antihaškog lobija“ i Vojislava Koštunice prešli na optužbe protiv Zapada?

Moje mišljenje je da je nalogodavac tog ubistva nešto što bismo mogli da nazovemo „klan Milošević“ – tvrdio je ne tako davno, 2020, naslednik Zorana Đinđića na premijerskoj funkciji Zoran Živković. Onaj koji se proglašavao za njegovog političkog sina i naslednika Đinđićeve ideološke ostavštine, Čedomir Jovanović tvrdio je 2018. da je „on ubijen da mi ne bismo bili evropska Srbija“. „Vidite ko je na putu tim idejama i tim vrednostima i dobićete odgovor na pitanje šta je politička pozadina 12. marta 2003. godine“, dodao je. Još direktniji (i agresivniji) Jovanović je bio 2007. kada je tvrdio: „Potrebno je potpuno rasvetliti političko-pravnu pozadinu ubistva premijera Zorana Đinđića. Kada to kažem, mislim na Vojislava Koštunicu i njegovu partiju, na direktora RTS Aleksandra Tijanića, generala Acu Tomića, haške zločince, ratne sveštenike i sve koji su napravili lavinu koja je ubila Đinđića i oduzela nam pravo na normalan život.“ Slično je 2013. razmišljala i Sonja Biserko koja je tvrdila da su „motivi ubistva Zorana Đinđića više nego jasni – cilj je bio da se zaustavi opcija koja je želela da od Srbije napravi modernu evropsku državu, opcija koju je oličavao Zoran Đinđić“.
Da je „politički kišobran“ za ubistvo Zorana Đinđića obezbedio Kabinet tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice tvrdili su mnogi, uključujući i predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, a isto ubeđenje (ali bez dokaza) imao je i advokat porodice Đinđić, sada pokojni Srđa Popović. „Zar uloga Vojislava Koštunice u atentatu na Zorana Đinđića nije odavno poznata? Jeste, ona je – javna tajna“, izjavio je Popović 2013. godine. U naporima da dokaže da su za Đinđićevu smrt odgovorni „antihaški lobi“, Koštunca, njegovi saradnici i njemu bliski ljudi, Popović je išao toliko daleko da je podneo dve krivične prijave, a kampanja koju je s tim u vezi predvodio imala je snažnu medijsku i javnu podršku. Jednu je, u ime porodice, naravno, podneo 2010. protiv Koštunice i načelnika Vojno-bezbednosne agencije Ace Tomića zbog pobune „Crvenih beretki“, koja je, kako je Popović tvrdio, bila politički uvod u atentat. Drugu krivičnu prijavu, godinu dana kasnije, podneo je protiv bivšeg potpredsednika Vlade Nebojše Čovića i lidera Nove Srbije Velimira Ilića, tvrdeći da su krivi za „neprijavljivanje priprema za izvršenje krivičnog dela napada na ustavni poredak“, optužujući Čovića i da je „zajedno sa licima koja su već pravosnažno osuđena za ovo delo, izvršio krivično delo podstrekavanja na ubistvo predstavnika najviših državnih organa“.
Tako je bilo doskora. Svi koji su Đinđića, posle njegove tragične smrti, idealizovali preko svake razumne mere saglasni su bili u stavu da je za njegovu smrt kriv taj „zatucani“ i „retrogradni“ deo Srbije koji se stalno osvrće u prošlost umesto da se divi blistavoj evropskoj budućnosti Srbije i marljivo radi na njenoj izgradnji. Đinđić je „streljan“, govorio je čak i Tijanić, jedan od optuživanih za njegovo ubistvo, jer je hteo da nas odvoji od okova istorije i, poput Ataturka, odvoji nas od fesova i nametne cilindre. Sada se, međutim, pojavljuju glasovi koji tvrde sasvim suprotno – da Đinđić nije ubijen jer se u Srbiji borio za Evropu i Zapad nego jer se u Evropi i na Zapadu borio za Srbiju, odnosno njeno srce. Istini za volju, ova teza je odavno prisutna u javnosti, ali u njenom desnijem, konzervativnijem delu, a evrofili su je proglašavali i za teoriju zavere.
Prva iz tog ešelona koja je tako nešto izgovorila, makar da sam ja to registrovao, bila je potpredsednica onoga što je ostalo od Đinđićeve Demokratske stranke Tatjana Manojlović, koja je povodom „rođendana“ svoje partije na tviteru, između ostalog, napisala da je Đinđić „zbog Kosova izgubio život“. Već tu je izbacivanje te teze počelo da para oči, i uši, i centralni nervni sistem, ali je izliv krvi u mozak izazvala tek izjava bivšeg predsednika (i Srbije, i DS-a) Borisa Tadića da je Đinđiću ozbiljno prećeno sa – Zapada. Prema njegovim rečima, koje imaju logičkog i činjeničnog utemeljenja iako su do sada takve ideje smatrane teorijom zavere, jer Đinđića je ubio Koštunica i niko drugi, pokojni premijer je pred ubistvo zbog Kosova i Metohije bio pod velikim pritiskom Zapada. „Nakon rata 1999. ušlo se u proceduru zapadnih zemalja za uspostavljanje nezavisnosti Kosova. Đinđić je u jednom trenutku, razumejući da će to polomiti državni sistem Srbije i samo društvo, izašao sa inicijativom koja se desila neposredno pred njegovo ubistvo, a kojom je tražio od zapadnih političara da se kosovsko pitanje revidira, da se ponovo vrati u međunarodnu javnost i da se uđe u pregovarački proces“, rekao je Tadić u intervjuu za „Insajder“, dodajući da je Đinđić početkom 2003, tražeći hitno rešavanje pitanja južne srpske pokrajine, poslao pisma predsednicima SAD i Rusije Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu u kojima je, osim povratka srpske vojske na KiM, zahtevao i status etničke zajednice za Srbe i samoupravu koja će štititi njihova kolektivna prava. „Na tu svoju inicijativu dobio je ekstremno agresivan odgovor. Ja sam u tom trenutku, igrom slučaja, bio u Vašingtonu zbog Molitvenog doručka i pozvan sam u Stejt department nakon tog njegovog pisma. Imao sam ekstremno težak razgovor sa predstavnicima Stejt departmenta i dobio sam realno pretnje koje je trebalo da prenesem Đinđiću. To sam i učinio. On je bio veoma zabrinut zbog toga što sam mu rekao. Nakon nekoliko nedelja Đinđić je doživeo tragediju. Ne insinuiram da li je Zapad uopšte povezan sa njom, ali je to na mene ostavilo izuzetan utisak“, rekao je Tadić.
I kako sad čovek da zna ko je ubio Đinđića? Antihaški lobi i Koštunica ili Zapad? Za šta je dao život? Za EU ili Kosovo i Metohiju? A sada je, zapravo, najinteresantnije pitanje: Zbog čega se ova tema izvlači iz naftalina?

Jedan komentar

  1. Tabu teme su i Milošević i Djindjić. U historiji Srpskog Naroda, upisana ogromna sramota. Drzavni udar na Miloševića (petooktobarski prevrat ) financiran i organiziran od strane S A D , i slanje cijelokupnog vojnoh i političkog vrha na sudjenje u Hag !! Isti oni koji su nanjeli nepravdu Miloševiću, a tu je bio medju najvaznijim Djindjić, po istom, veleizdajničkom pravilu, ” prodali su ” ili izdali i Djindjića ! Isti ti sada trguju i sa KiM. Svaka ozbiljna diskusija i o Miloševiću i o ubistvu Djindjića , razotkriva VELEIZDAJU DRZAVE I NARODA. Zainteresirani za potpunu šutnju i muk o temama Milošević – Djindjić zauzimaju veoma visoke funkcije u Drzavi, tako da nije za očekivati otvaranje teme u skorije vrijeme !

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *