ВЕЛИКИ ОБРТ

МЕАНДРИ НАРАТИВА О УБИСТВУ ЂИНЂИЋА

Шта је довело до тога да се наратив оних који се проглашавају Ђинђићевим следбеницима толико промени да су сa оптуживања „антихашког лобија“ и Војислава Коштунице прешли на оптужбе против Запада?

Моје мишљење је да је налогодавац тог убиства нешто што бисмо могли да назовемо „клан Милошевић“ – тврдио је не тако давно, 2020, наследник Зорана Ђинђића на премијерској функцији Зоран Живковић. Онај који се проглашавао за његовог политичког сина и наследника Ђинђићеве идеолошке оставштине, Чедомир Јовановић тврдио је 2018. да је „он убијен да ми не бисмо били европска Србија“. „Видите ко је на путу тим идејама и тим вредностима и добићете одговор на питање шта је политичка позадина 12. марта 2003. године“, додао је. Још директнији (и агресивнији) Јовановић је био 2007. када је тврдио: „Потребно је потпуно расветлити политичко-правну позадину убиства премијера Зорана Ђинђића. Када то кажем, мислим на Војислава Коштуницу и његову партију, на директора РТС Александра Тијанића, генерала Ацу Томића, хашке злочинце, ратне свештенике и све који су направили лавину која је убила Ђинђића и одузела нам право на нормалан живот.“ Слично је 2013. размишљала и Соња Бисерко која је тврдила да су „мотиви убиства Зорана Ђинђића више него јасни – циљ је био да се заустави опција која је желела да од Србије направи модерну европску државу, опција коју је оличавао Зоран Ђинђић“.
Да је „политички кишобран“ за убиство Зорана Ђинђића обезбедио Кабинет тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице тврдили су многи, укључујући и председника Црне Горе Мила Ђукановића, а исто убеђење (али без доказа) имао је и адвокат породице Ђинђић, сада покојни Срђа Поповић. „Зар улога Војислава Коштунице у атентату на Зорана Ђинђића није одавно позната? Јесте, она је – јавна тајна“, изјавио је Поповић 2013. године. У напорима да докаже да су за Ђинђићеву смрт одговорни „антихашки лоби“, Коштунца, његови сарадници и њему блиски људи, Поповић је ишао толико далеко да је поднео две кривичне пријаве, а кампања коју је с тим у вези предводио имала је снажну медијску и јавну подршку. Једну је, у име породице, наравно, поднео 2010. против Коштунице и начелника Војно-безбедносне агенције Аце Томића због побуне „Црвених беретки“, која је, како је Поповић тврдио, била политички увод у атентат. Другу кривичну пријаву, годину дана касније, поднео је против бившег потпредседника Владе Небојше Човића и лидера Нове Србије Велимира Илића, тврдећи да су криви за „непријављивање припрема за извршење кривичног дела напада на уставни поредак“, оптужујући Човића и да је „заједно са лицима која су већ правоснажно осуђена за ово дело, извршио кривично дело подстрекавања на убиство представника највиших државних органа“.
Тако је било доскора. Сви који су Ђинђића, после његове трагичне смрти, идеализовали преко сваке разумне мере сагласни су били у ставу да је за његову смрт крив тај „затуцани“ и „ретроградни“ део Србије који се стално осврће у прошлост уместо да се диви блиставој европској будућности Србије и марљиво ради на њеној изградњи. Ђинђић је „стрељан“, говорио је чак и Тијанић, један од оптуживаних за његово убиство, јер је хтео да нас одвоји од окова историје и, попут Ататурка, одвоји нас од фесова и наметне цилиндре. Сада се, међутим, појављују гласови који тврде сасвим супротно – да Ђинђић није убијен јер се у Србији борио за Европу и Запад него јер се у Европи и на Западу борио за Србију, односно њено срце. Истини за вољу, ова теза је одавно присутна у јавности, али у њеном деснијем, конзервативнијем делу, а еврофили су је проглашавали и за теорију завере.
Прва из тог ешелона која је тако нешто изговорила, макар да сам ја то регистровао, била је потпредседница онога што је остало од Ђинђићеве Демократске странке Татјана Манојловић, која је поводом „рођендана“ своје партије на твитеру, између осталог, написала да је Ђинђић „због Косова изгубио живот“. Већ ту је избацивање те тезе почело да пара очи, и уши, и централни нервни систем, али је излив крви у мозак изазвала тек изјава бившег председника (и Србије, и ДС-а) Бориса Тадића да је Ђинђићу озбиљно прећено са – Запада. Према његовим речима, које имају логичког и чињеничног утемељења иако су до сада такве идеје сматране теоријом завере, јер Ђинђића је убио Коштуница и нико други, покојни премијер је пред убиство због Косова и Метохије био под великим притиском Запада. „Након рата 1999. ушло се у процедуру западних земаља за успостављање независности Косова. Ђинђић је у једном тренутку, разумејући да ће то поломити државни систем Србије и само друштво, изашао са иницијативом која се десила непосредно пред његово убиство, а којом је тражио од западних политичара да се косовско питање ревидира, да се поново врати у међународну јавност и да се уђе у преговарачки процес“, рекао је Тадић у интервјуу за „Инсајдер“, додајући да је Ђинђић почетком 2003, тражећи хитно решавање питања јужне српске покрајине, послао писма председницима САД и Русије Џорџу Бушу и Владимиру Путину у којима је, осим повратка српске војске на КиМ, захтевао и статус етничке заједнице за Србе и самоуправу која ће штитити њихова колективна права. „На ту своју иницијативу добио је екстремно агресиван одговор. Ја сам у том тренутку, игром случаја, био у Вашингтону због Молитвеног доручка и позван сам у Стејт департмент након тог његовог писма. Имао сам екстремно тежак разговор са представницима Стејт департмента и добио сам реално претње које је требало да пренесем Ђинђићу. То сам и учинио. Он је био веома забринут због тога што сам му рекао. Након неколико недеља Ђинђић је доживео трагедију. Не инсинуирам да ли је Запад уопште повезан са њом, али је то на мене оставило изузетан утисак“, рекао је Тадић.
И како сад човек да зна ко је убио Ђинђића? Антихашки лоби и Коштуница или Запад? За шта је дао живот? За ЕУ или Косово и Метохију? А сада је, заправо, најинтересантније питање: Због чега се ова тема извлачи из нафталина?