Трусна грађевина

Србија и земљотреси

Разорни земљотрес у Турској и Сирији изазвао је страхове и код наших грађана, што због његове близине и јачине, што због могућег јавашлука у градњи, главног узрока страдања у рушилачким последицама потреса

Док из дана у дан гледамо трагичне слике разорног земљотреса који је погодио Турску и Сирију, са сталним повећањем смртно страдалих којих је већ на десетине хиљада, тле и даље подрхтава, јаче или слабије, али не само у овим унесрећеним земљама већ и доста шире. И не само као ехо померања на азијском ободу већ долази и до нових наизглед независних потреса.
Земљотрес је најпре забележен у Румунији, а потом у Хрватској, а њихови „репови“ су се осетили и у Србији. У Вршцу су људи истрчавали из својих домова и пословних објеката, а љуљање и звецкање ствари изазивало је панику јер су свима још свеже стравичне сцене из угрожених области Турске и Сирије.
У Румунији су забележена три потреса, најјачи је био 5,2 степена Рихтерове скале, како је саопштио Европско-медитерански сеизмолошки центар (ЕМСЦ). Детаљније информације кажу да је до земљотреса дошло на дубини од осам километара, да се догодио 73 км североисточно од града Дробета Турну Северин на југозападу земље, а близу границе са Србијом и 14 километара северозападно од града Таргу Жију. За њим је уследио потрес јачине три степена Рихтерове скале, дo којег је дошло на дубини од 15 км, по подацима ЕМСЦ-а, па још један од 3,3 степена Рихтера. За сеизмологе јачи потрес није максимум у Румунији. Та земља забележила је земљотрес од 7,4 јединица (4. март 1977, када је у Букурешту погинуло више од 1.500 особа). Могући су и јачи земљотреси, али када – то се нико не усуђује да предвиди.
Због потреса у непосредној близини, Министарство унутрашњих послова Србије поручило је грађанима да не паниче у случају земљотреса; објављене су препоруке, од тога да је потребно спустити се на под, склупчати се и заштитити главу. Ако сте у кући, треба наћи заклон код довратника, носећих зидова, испод стола, удаљити се од прозора, спољних зидова и врата, и најважније – не излазити на терасу или балкон.
У људској природи је да се страх јавља и на саму најаву зла, у овом случају упозорења, па су се наједном евоцирала сећања на несреће које су и нас погађале, уз упитаност и забринутост може ли и Србију задесити тако разоран земљотрес (7,8 степени Рихтера) с обзиром на то да епицентри трагичног потреса географски нису превише далеко од Србије.

СТРАХ И РИЗИЦИ Према сеизмолошким праћењима, Румунија спада у угроженије подручје од нашег, међу деловима је Европе који су у високом ризику од земљотреса заједно са Италијом, Грчком, Бугарском и европским делом Турске. Код нас су, дакле, могућа слабија подрхтавања тла, те наводно нема места паници. Мада, уз познату ограду да нико не може с прецизношћу и поуздано предвидети да ли постоји ризик за Балкан од могућих јачих потреса. Тим пре, што се и код нас уочава лагани пораст – неколико година смо једва имали 3,6, што скоро нико није приметио, да би у последње време потреси достизали 4,5 Рихтера. Све уз напомену да живимо на сеизмички активном простору, где има земљотреса и до 6 степени Рихтерове скале. Најугроженија од земљотреса су подручја Краљева, Мионице, југ Србије и север према Бањалуци, док је у Београду најмања опасност.
Сви се сећају да је за време бомбардовања 1999. године био земљотрес јачине 5,2 степени по Рихтеру, није било мртвих, а епицентар је био у околини Мионице, где је и седам месеци раније забележен још јачи удар, чак 5,6 степени, када је погинула једна особа, 3.500 објеката више није могло да се користи, а исто толико је било тешко оштећено.
Од бомбардовања до данас у Србији је био само један земљотрес изнад пет степени, тачније 5,5, у новембру 2010. са епицентром у близини Краљева. Тада су погинуле две особе, 180 је повређено а причињена је велика материјална штета. Оштећена је и Црква Светог Спаса у манастиру Жича. Удар је забележен у 1.56 сати ноћу. Ипак, штета од земљотреса била је огромна – оштећења је претрпело око 16.000 кућа, 8.500 станова, 33 школе…
У прошлом веку у Србији су се најчешће тресли Копаоник и околина. У Брусу је 1978. године забележен земљотрес јачине 5,7 степени, а 1980. чак 5,9 степени када се тло смиривало наредних пет година са честим подрхтавањима. На истом подручју јачи од пет степени били су земљотреси 1983. (5,3) и 1985. (5,2). У земљотресу 1980. године на Копаонику (5,9) није било погинулих за разлику од земљотреса исте јачине који се догодио у мају давне 1927. у Горњем Милановцу када је погинуло седам особа, а осам је било повређено.
Најјачи земљотрес у Србији догодио се у Лазаревцу, 24. марта 1922 – шест степени по Рихтеру. Осетио се тада и у Београду, чак се на Ташмајдану појавила повећа пукотина.
Иначе, први земљотрес на територији Србије регистрован је далеке 1456. године, а био је јачине десет степени по Меркалијевој скали. Те јачине били су и земљотреси 1739, 1740. и 1755. године…

ТРАГИЧНА СЕЋАЊА У сећању наших грађана много су трагичнији земљотреси који нису директно везани за територију Србије већ за простор бише Југославије. Најјачи земљотрес је погодио црногорско приморје 15. априла 1979. године – јачине девет степени Меркалијеве и 6,5 степени Рихтерове скале. За неколико секунди удар стихије протутњао је од ушћа Бојане до Бококоторског залива, на простору од 100 километара. Земљотресом је погођено 400 насеља, у којима живи око 100.000 људи.
У потресима је страдало 136 особа – 101 у Црној Гори и 35 у Албанији. Страдали су градови: Улцињ, Бар, Петровац, Будва, Тиват, Котор, Рисан и Херцег Нови. Потрес је оставио праву пустош за собом – страдало је 250 мањих и већих насеља са преко 60.000 зграда, оштећено је 540 споменика културе, тридесетак школа и велики број хотела и одмаралишта, разорено 544 километра путева… Рачуна се да је тог јутра 80.000 житеља Црногорског приморја остало без крова над главом… Тешко су оштећени стара здања и тврђаве у Котору, Будви, Херцег Новом, Бару и Улцињу. Од 400 грађевина у Старом граду у Будви, на пример, само осам је остало нетакнуто.
У Савезној скупштини СФРЈ после земљотреса у Црној Гори донет је закон који је обавезивао запослене у свим југословенским републикама да наредних десет година издвајају део плате за обнову Црногорског приморја. После осам година од овог су одустали Словенци и Хрвати, наредне године то су учиниле и Босна и Херцеговина и Македонија, а једино је Србија свих десет година измиривала своје обавезе према Црној Гори.
Друго место на листи најјачих земљотреса заузима онај који је погодио македонску престоницу Скопље 26. јула 1963. и у којем је страдало више од 1.000 људи. Порушени су Дом ЈНА и хотел „Македонија“, потпуно или већим делом срушени су гимназија „Цветан Димов“, пошта код железничке станице, Југобанка, зграда Скопског универзитета, преполовљена је железничка станица, срушено је и оштећено око 80 одсто зграда…
Следећи по снази био је потрес у Бањалуци 27. октобра 1969. године, магнитуде 6,4 по Рихтеровој скали и интензитета у епицентралном подручју од 8 степени по Меркалијевој скали. Погинуло је 15 Бањалучана, а 1.117 људи су били теже и лакше повређени. Материјална штета је била огромна. Потпуно је уништено 86.000 станова а велика оштећења нанесена су школским (266), културним (146), здравственим (133), друштвеним и објектима јавне управе администрације (152). Привреда је претрпела значајне губитке. Сва предузећа су наредни период радила са значајно смањеним капацитетима, а нека су престала с производњом. Бањалучки основци и средњошколци су наставу те школске године похађали у разним крајевима бивше Југославије. Убрзо је почела реконструкција и санација девастираних објеката, обновљена је градска инфраструктура и почела брза урбанизација.
Већ код тих великих земљотреса је уочено да је један од главних услова великог рушења и страдања била инфраструктура, другим речима градња и прописи који се односе на чврстину и безбедност стамбених зграда.
Од 1963, од великог земљотреса у Скопљу, зграде су грађене по прописима које су инжењери променили узимајући у обзир сеизмику тла. Од те године уведена је законска обавеза да свака зграда виша од четири спрата мора да има пројекат који обухвата и прорачун отпорности зграде на дејство земљотреса. Интензитет земљотреса се узима на основу сеизмолошких карти које у Србији израђује Републички сеизмолошки завод.
Грађевински протокол је налагао да је за сваку зграду која има употребну дозволу пројектант морао да прорачуна и докаже да је конструкција отпорна, за одговарајућу сеизмичку зону. У Београду је то најчешће осма зона или девета која је и најопаснија. Пројекат потом контролише техничка контрола, односно врши се тзв. ревизија пројекта. Затим извођач радова мора да уради све по том пројекту, да стави одговарајућу арматуру, као и дебљину носећих зидова. То све контролише надзор над извођењем радова, те уноси у дневник да ли је све урађено по прописима.
У погледу квалитета градње углавном се узимају два раздобља у изградњи објеката у Србији (СФРЈ), на које треба обратити пажњу приликом вредновања и квалитета изградње. Прво почиње 1963. када су након земљотреса у Скопљу уведени додатни захтеви приликом изградње а који су се заснивали на унапређењу конструктивних елемената који обезбеђују отпорност на земљотресе. Они предвиђају отпорност на потресе од 7 до 9 степени Меркалија, у зависности од подручја где се гради, док нпр. за Београд важи правило да зграда не сме да се сруши уколико је јачина земљотреса до 8 степени Меркалија.
Друго раздобље креће крајем 1980-их година, када је начин рачунања носивости бетонских конструкција промењен и када су због рачунски повећане носивости и стабилности зграда инвеститори добили могућност да надзидају још неколико спратова.

УПИТНИ ПРОПИСИ Данас се поставља питање да ли су се инвеститори и извођачи радова држали прописа и доследно их примењивали, нарочито код зграда које су приватно грађене и приватних кућа. У турској трагедији већ је утврђено да је један од разлога толико срушених зграда била управо градња мимо прописа, чак је полиција ухапсила извођача чије зграде су се срушиле, када је покушао да побегне из Турске у Црну Гору.
Сада се и код нас говори о многим објектима који се граде или су грађени без икаквих папира. То се нарочито односи на деведесете године када су бујале дивља градња и надградња, без пратећег процеса контроле или инспекције.
Чак се помиње да су несавесни инвеститори, уз помоћ несавесних инжењера, мењали потребну количину арматуре, све зарад профита. Многи су градили без дозволе и било каквог надзора. Сматра се да су те зграде у највећој опасности од земљотреса. Између осталог помиње се да су у београдском насељу Миријево неке зграде грађене на клизишту, где никако нису смеле да буду грађене.
Уколико дође до урушавања приликом потреса, из Асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу кажу да код нас не постоје фирме које се баве рушењем у грађевинарству, а које би прве изашле на терен услед земљотреса. Додатан проблем је што су објекти прилично стари – па је шанса за урушавање већа.
Годишње се у Србији догоди око 1.500 лакших потреса, који се не могу предвидети. Порука стручњака је да су употребна дозвола и поштовање правила грађевинске струке – једина гаранција да се објекти неће срушити током јаког земљотреса. Турска поука је више него очигледна.