Ратни плес над амбисом

Војна операција улази у много опаснију фазу, повећање улога и ултиматум Русије Кијеву је логичан след догађаја када се читав Запад удружује против Москве, верујући да је то прихватљив ризик

Навршило се тачно годину дана од 24. фебруара 2022. године, када је руски председник издао наредбу за почетак специјалне војне операције на територији Украјине, коју западни медији називају инвазијом, а још чешће агресијом. Сви ови медији проносили су гласине да је ратни циљ Кремља да покори Украјину и заузме њен главни град Кијев за недељу дана, што ни Путин, ни било који други руски званичник никада нису потврдили. Али зато јесу истакли три циља специјалне операције – „заштиту људи који су током осам година подвргнути иживљавању, геноциду од стране кијевског режима“, пре свега у Донбасу, као и „демилитаризацију и денацификацију“ Украјине. Годину дана касније ниједан од ова три прокламована циља није до краја испуњен, али јесу делимично. У украјинској јавности се данас тешко могу видети јавно истакнути неонацистички симболи, јер су и западни пријатељи Кијева указали на штетност такве симболике, пре свега у очима међународне јавности.

ОБЕЋАНИ КОЛАПС РУСКЕ ЕКОНОМИЈЕ НИЈЕ СЕ ДОГОДИО Пре годину дана фашисти у редовима украјинских снага нису се готово ни скривали. Истакнути носиоци неонацистичке идеологије окупљени у пуку „Азов“ неутралисани су током вишенедељних борби у лучком граду Маријупољ, а посебно у завршним борбама у фабрици „Азовстаљ“, па они као ударна песница више не постоје. Што не значи да су потпуно поражени. Друго, може се рећи да је украјинска војска у целини демилитаризована, ако се има у виду њен предратни арсенал. Међутим, НАТО земље су уложиле десетине милијарди долара за поновно опремање и снабдевање Украјине оружјем, муницијом и другим ратним материјалом, што продужава овај сукоб. И треће, народ Донбаса и даље је изложен украјинском гранатирању, пре свега у Доњецку. Линије фронта у непосредној близини су одмакнуте од града, али не све. Многи сматрају да би пад утврђених положаја у Донбасу означио и слом украјинске војске, али се то може очекивати тек након велике руске офанзиве.
Ни Западу у овој конфронтацији против Русије не цветају руже. Осим што су довеле до поремећаја на Западу, у енергетици, трговини и снабдевању, што увећава социјално незадовољство грађана, за сада нема правих назнака да су санкције озбиљније наштетиле Русији. Као што се, због топле зиме, нису испунила ни очекивања Москве да ће Европа остати без гаса. Како преносе кинески медији, „Западу није било добро након Путинове изјаве о стању ствари у Русији“, имајући у виду да руска економија није „потонула под теретом санкција“, како су најављивали западни медији и званичници. Упркос пропагандној кампањи великих размера, пумпања Украјине оружјем и војном опремом, као и увођења свих могућих санкција, није се догодила најављена пропаст Русије.
Запад је предвидео да ће руска економија бити на ивици колапса, а да ће БДП пасти за најмање 20 одсто, наводе кинески аналитичари. „Упркос чињеници да су антируске санкције на снази већ много месеци, суморна предвиђања западних политичара и експерата се још нису остварила. Обећани колапс руске економије није се догодио. Ствари су дошле до тога да су западни економисти били приморани да ревидирају своје прогнозе о Русији у корист њиховог побољшања. Током састанка с представницима ваздухопловне индустрије, руски председник Владимир Путин је истакао да упркос спољном притиску, руски финансијски систем, као и све гране индустрије и услуга, настављају да функционишу. Нагласио је да се раст руске економије очекује 2023. године. Путин није навео конкретне бројеве за очекивани раст привреде, али стручњаци ММФ-а га предвиђају на нивоу од 0,4 одсто. Овај, наизглед скроман податак не треба потценити. У таквим условима много вреди постићи позитивне економске показатеље“, истичу аутори материјала објављеног на платформи „Баиђиахао“.

САНКЦИЈЕ МОСКВИ ПРИПРЕМЉЕНЕ ТРИ МЕСЕЦА ПРЕ РАТА Како се може сумирати епилог читаве прошле, нимало једноставне године? Већина руских аналитичара слаже се да је неопходно сагледати резултате досадашње војне кампање, а посебно грешке и неуспехе, како би се кренуло напред. Очито је било да „кримски сценарио“ из 2014. године није могао да буде поновљен у Донбасу, тј. да територије буду заузимане без борбе. Понегде је то и успело, али на већем делу фронта дошло је до крвавих, дуготрајних борби. Ако је Путин у марту 2014. затекао Запад и Кијев прилично неспремне за такав сценарио, овог пута то није био случај. То је потврдила и шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен, истакавши да су њене службе почеле да припремају санкције против Москве још у децембру 2021, три месеца пре почетка рата. Тиме је признала још једну, не тако добру ствар, да Запад није намеравао да иде на компромис с Русијом већ да су се спремали за насилни сценарио. Зато и Путинова писма с предлозима за споразум нису наишла на погодно тло.
Несумњиво је да се за сукоб припремала месецима и Русија, али је могуће да су потценили одлучност Запада да подржи Кијев, као и спремност самих Украјинаца да пруже оружани отпор. Руска армија, упркос свим тврдњама Запада и Кијева, по свему судећи није ни изблиза претрпела тако велике губитке попут украјинске. Са те, чисто војничке тачке гледишта, Москва нема разлога да жури. После повлачења из делова Харковске и Херсонске области у септембру и новембру, Русија је успела да стабилизује бојиште и од тада Украјинци немају успеха на фронту. Ове промене поклопиле су се и с доласком генерала Сергеја Суровикина на чело војне операције, као и са спроведеном делимичном мобилизацијом, што је учврстило руске редове. Истовремено, Руси су започели редовне „акције одмазде“ и уништавање енергетске инфраструктуре – за сада углавном великих трансформатора, али не и производних капацитета. Москва до фебруара 2023. није гађала крупне инфраструктурне објекте у Украјини, попут мостова, а још увек штеди од разарања велике градске центре, укључујући и престоницу Кијев.
У јулу 2022. Владимир Путин је то и подвукао, речима да „још ништа озбиљно нисмо ни почели“. Тада је кренуло брзо и системско јачање производних капацитета војноиндустријског комплекса, укључујући и отварање нових погона. Ефекти тих промена постаће видљиви у наредном периоду. И није реч само о ратној техници већ и о производњи муниције, ракета и свега осталог, имајући у виду да је овај рат већ постао рекордан по интензитету артиљеријске ватре. За сада проблеме имају углавном Украјинци и њихови западни покровитељи, који не могу ни приближно да покрију реалне потребе Кијева за муницијом, што се осећа на фронту.

ПРЕДСТОЈИ НОВА, МНОГО ОПАСНИЈА ФАЗА РАТА Да сада предстоји потпуно нова фаза рата, много опаснија, могло се видети и из Путинових речи, изговорених 2. фебруара на обележавању 80. годишњице победе у Стаљинградској бици, која је однела око два милиона живота на обе стране. Ове речи биле су порука, не толико Украјини колико Западу и НАТО-у. „Ми своје тенкове према њиховим границама не шаљемо, али имамо чиме да одговоримо и употребом оклопне технике то се неће ограничити, сви то треба да схвате… Савремени рат с Русијом за њих ће бити потпуно другачији“, упозорио је Путин „западне партнере“ који све чешће помињу могућност директне конфронтације између Русије и НАТО-а. Другим речима, неће се ратовати артиљеријом и пушкама као у Донбасу или у Стаљинграду, нити тенковима као код Курска. То је главна порука Владимира Путина за оне који планирају да се мешају са стране.
Јасно је да досадашња операција улази у много тврђу и опаснију фазу. Ултиматум Русије Кијеву је логичан у условима када се читав Запад удружује против Москве. И када генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг отворено каже да је „ризик ескалације сукоба у Украјини неупоредив с ризиком од победе Русије“, у смислу да је за њих та победа апсолутно неприхватљива. Или када лидер републиканске мањине у Сенату САД Мич Меконел каже да је цео амерички Конгрес уједињен о питању Украјине, са изузетком „неколико изолациониста“: „Ми сви подржавамо овај рат.“ А када Столтенберг каже да „Украјина неће постати чланица НАТО-а све док не постане суверена независна држава“, онда је и за Москву то сигнал да је ова територија за њих отписана, осим као полигон за уништење Русије, што и потврђује Фон дер Лајенова када истиче да је неопходно појачати темпо и обим војних испорука Кијеву да би „Путинови планови у потпуности пропали“.
То је оквир у коме се сада крећу Русија, Украјина, Европа и Запад у целини. Ратни плес над амбисом нуклеарног сукоба, где поштеђених неће бити. Путин ће морати да заоштри не само реторику већ и да подигне укупан улог, како Столтенберг и Фон дер Лајенова не би и надаље сматрали да је мањи ризик играти против Русије, него ићи с њом на компромис. Демонстрација те одлучности може да унесе преокрет у ток и разумевање читавог сукоба, где би Путинов захтев за демилитаризацијом и денацификацијом Украјине коначно био схваћен на озбиљан начин. Или следи скок – не само Русије – право у амбис. Тежак избор за све.