Путин – убица поштених шпијуна

ТВ серија „Литвињенко”

Подсећање на „случај Литвињенко” у британској телевизијској мини-серији шеснаест година пошто се одиграо и, чинило се, стављен ад акта, данас је више него икада поносни допринос западне забавне индустрије текућем војном, политичком и медијском рату против Путина и Русије

Aко има оних који су и даље у заблуди да западна, посебно англосаксонски огранак Запада, индустрија забаве служи за забаву публике, треба да погледа четвороделну мини-серију из продукције британског ИТВ-а „Литвињенко”. Ако се та заблуда дуго и вешто крила иза добро увијених порука у наизглед доброћудном „забавном омоту” или у декларативном „демократском контексту” у лажно поштеном представљању одређених тема из живота, сада то више није случај. Те озбиљне животне теме више се не обрађују поштено, демократски објективно нити се користе за забаву, а већ је и сам њихов избор у спрези с неопходним актуелним политичким тренутком или политичким циљевима и то као отворена пропаганда, односно једино могући пристрасни (западни) политички став и, на крају, индоктринација. Примера је безброј и множе се свакодневно. У последње време преовлађују теме које диктирају поштовање нових вредности (у неким је, најнапреднијим, земљама Запада постало чак и кривично кажњиво њихово непоштовање!) и то управо у спрези са забавном индустријом као својом најутицајнијом полугом.
Рат у Украјини је тренутно једна од најзначајнијих западних тема и то једногласно тонираних у антагонистичкој позицији против Русије и, посебно, њеног председника кога називају најпогрднијим именима. У том је контексту напрасно веома занимљива и актуелна тема постао „случај Литвињенко“, који се десио још 2006. године. Да није рата у Украјини, он би свакако остао заборављен као што је и био иако се у мини-серији „Литвињенко“ и посебно написима поводом ње аутори силно упињу да тај случај представе као да је данас његово истицање важније него икада и да је самим тим и те како актуелан.

Насловни јунак путиномрзац

Александар (Саша) Литвињенко је био официр руске армије двадесетак година да би онда постао припадник руске контраобавештајне службе у огранку борбе против организованог криминала и откривања тајних терористичких активности који је, међутим, наводно силно погођен налозима Службе који су се косили с његовим начелима, постао дисидент пошто је претходно био ухапшен и затворен због „злочина против државе“. Најчешће се као кључни моменат који га је нагнао да постане пребег наводи онај када је постао мета службе јер је разоткрио план ФСБ-а за убиство руског тајкуна Бориса Березовског. Ипак, почетком двехиљадитих се обрео у Лондону и одмах је добио политички азил Велике Британије. Убрзо је постао писац, па и новинар. Писао је, разуме се, о злоделима своје бивше Службе и декларисан је као један од највећих непријатеља Владимира Путина. Његова књига „Разоткривање Русије“, с поднасловом „тајна завера враћања КГБ терора“, најбоље говори о ономе што се налази између корица ове књиге, која је, не треба сумњати, одмах постала бестселер и то је још увек. И, такође не треба сумњати, баш тврдње изнете у тој књизи, наводно аутентичног и искреног аутобиографског садржаја, довеле су до његовог смакнућа 2006. када је у истински бизарном атентату од његових бивших колега из ФСБ-а био отрован радиоактивном супстанцом полонијум која га је три недеље касније усмртила. Литвињенко је од свог тронедељног умирања у болници направио бизарни ријалити шоу пошто је дословно са самртне постеље давао интервјуе и последње ламенте свету, родбини, пријатељима.
У мини-серији насловни њен јунак (глуми га славни острвски глумац Дејвид Тенант) је, међутим, и поред огромног временског потенцијала од преко три сата који је ауторима био на располагању када се једна тема, па макар она била и овако комплексна, обрађује, остао непознаница. Пошто се веома пазило на текуће циљеве које избор овог антируског хероја омогућава, ауторима сценарија је био много важнији дневнополитички памфлетски приступ теми него поштено и свеобухватно представљање. Осим да је путиномрзац, као што сваки напредни западњак или у овом случају политички његов азилант мора да буде, ништа друго нисмо сазнали о Литвињенку. Све време серије је утрошено на срцепарајући његов опроштај од света, на идилично сликање лика његове жене које је до те мере јефтино, стереотипно и отрцано да се једва да гледати, и на, такође изузетно значајно, величање стручног и поштеног рада британске полиције која је истраживала овај случај. Тако сте у тој фази ове приче могли да чујете и самохвалисаву глупост да је британска полиција најпоштенија на свету, али и да бар десетак пута у свим могућим погрдним тоналитетима, с гађењем и осудом, буду изговарани Путиново име и функција, и да се баш он наводи као налогодавац тровања Литвињенка. До те мере су аутори били пристрасни, непрофесионални, једнострани и због оваквог политичког циља непоштени према самој теми да је то засметало чак и неким, додуше прилично ретким, западним критичарима (оном, рецимо, из „Гардијана“) и гледаоцима.
Серија је лицемерно подметнута као доказ зле „совјетизоване Путинове Русије“ и то тако да се потпуно игнорише да се истоветна уклањања непријатеља сасвим нормално деценијама користе од западних тајних служби. То у овој серији, разуме се, није поменуто. Уместо бар декларативног признања да овакве личности и њихове судбине (приче) увек имају више углова посматрања и могућих тумачења, аутори су обавили посао у подсећању на Литвињенков случај тако да је немогуће не помислити да је он уведен на данашњу позорницу рата Истока и Запада управо као пропагандно средство, и да отуда није ни битно шта је истина, ко је био Литвињенко, шта је, за кога и због чега радио. Њега је убио Путин и само то се морало проследити-усадити у ионако одавно антируски индоктриниране умове великог дела светског ТВ аудиторијума. Готово да се сада подразумева да се овакви телевизијски производи стварају и потурају као средство за правилно образовање „руским медведом“ очигледно још не довољно престрављеног западњака.

Стиже и „Лондонград”

Али то ни изблиза неће бити све када је у питању коришћење, како је процењено, неисцрпног потенцијала ове приче. Готово да се аутори и понуђивачи актуелног образовног политичког програма утркују ко ће пре, боље и више допринети медијском ратовању против злотвора у Кремљу. И то у обради исте теме. Јер готово да се у исто време у понуди појавила још једна мини-серија која се бави „случајем Литвињенко“! Ова друга, под насловом „Лондонград“, за коју још нема датума премијере, дело је ХБО-а, а Литвињенка у њој игра још славнији острвски глумац Бенедикт Камбербач (чувен због своје веома оригиналне интерпретације Шерлока Холмса и бар због још десетак врхунски одиграних врло разноврсних улога) који је и један од продуцента серије захваљујући чему ће овај лик и његов значај у политичко забавно-индустријској понуди бити додатно потенцирани. Чека се допринос барем још „Нетфликса“, мада би тренду требало да се прикључе и сви остали.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *