ПРИЗРЕНСКА ЉИГА

БЕСПУЋА АЛБАНСКЕ ИСТОРИЈЕ

Иако је код куће, у својој Тирани, суочен са озбиљним политичким проблемима, албански премијер Еди Рама има времена за туризам и историјске маштарије које више чак и нису на граници безобразлука

Призрен вам увек пружа посебно задовољство. Албанска историја се осећа у ваздуху који удишете и људи имају веома добру енергију где год да погледате – написао је албански премијер Еди Рама на фејсбуку уз породичну фотографију с екскурзије у граду на Бистрици. Без претензија да улазимо у дубину историјских истраживања која се баве пореклом и прошлошћу српског и албанског народа, за шта би, поред много веће стручности од оне коју аутор овог текста поседује, био потребан и много већи простор, погледајмо у кратким цртама каква би то „албанска историја Призрена“ могла бити. У ту сврху, послужићемо се „поп чињеницама“ представљеним на „енглеској“ (Албанцима преко сваке мере наклоњеној) Википедији. За подацима на оној „српској“ нема потребе трагати, јер се и из ових види сасвим довољно да се закључи каква је то историја.

СРЕДЊОВЕКОВНО ОТИМАЊЕ Ако прескочимо приче о насеобинама из гвозденог доба, и археолошким проналасцима који нису повезани са Спартом, на енглеској верзији се налази реченица да је „могуће“ да је Прокопије поменуо Призрен као „Петризен“ у шестом веку као утврђење које је византијски цар Јустинијан дао да се обнови на простору Дарданије. Буквално у следећој реченици, првој о средњовековној историји Призрена, наводи се: „Српски краљ Стефан Дечански 1330. изричито помиње присуство Албанаца и албанских имена села на Косову, посебно у околини Призрена и Скопља.“ И друга има исти смисао, да се докаже присуство Албанаца по сваку цену: „У хрисовуљи српског цара Стефана Душана манастиру Светих Архангела у Призрену између 1348. и 1353. наводи се присуство Албанаца у околини Призрена, на висоравнима Метохије и селима Дренице.“ Прецизира се да се у „хрисовуљи експлицитно наводе имена девет албанских села у близини Призрена“ и додаје да су „српски краљеви, посебно Стефан Душан, читава албанска села даривали српским манастирима у Призрену, Дечанима и Тетову“. Дакле, у „енглеској“ верзији средњовековна историја Призрена се, поред присуства Албанаца у девет села, састоји и из српске отимачине тих села и њиховог поклањања „осовини српског зла“ – Цркви.
Ако ово читате између редова, међутим, можете закључити да у тренутку када у Призрену неспорно постоје српски краљеви и цареви, српски манастири и утврђења, постоји потреба за доказивањем да на том простору у то време живе и неки Албанци, у чак девет села, што и није лоше са српског гледишта.
Пошто су доказали да у време цара Душана у околини Призрена има Албанаца, википедијски историчари се изненада враћају неколико стотина година уназад и наводе да се данашњи Призрен први пут помиње 1019. године, а да су се 1072. „бугарски устаници“ против византијске власти, како кажу, под вођством Ђорђа Војтеха, обратили за помоћ Михаилу Војисављевићу, не прецизирајући Михаилову националност, који им је послао свог сина Константина Бодина са три стотине војника. И тако даље, српски краљеви, српски манастири… Као први недвосмислено албански историјски догађај везан за Призрен се помиње Призренска лига из 1878. године, која је тежила „националном уједињавању Албанаца у оквиру Османског царства“, а за тај град се наводи да је постао „кључна тачка албанског национализма“. Логички се поставља питање да ли је то, у одсуству било какве друге историје, чак и на „енглеској“ Википедији та „албанска историја“ коју је наш пријатељ Рама могао да „осети у ваздуху“?

ВОЊ ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА Тешко да се на одушевљење Едија Раме „албанском историјом“ Призрена може дати бољи одговор од оног који је упутио потпредседник Владе Србије и шеф српске дипломатије Ивица Дачић, иначе рођен баш у том Призрену: „У ваздуху се данас у Призрену може осећати само етничко чишћење и геноцид над српским народом и идеја ’Велике Албаније’.“ Он је упитао и „докле ће албанским политичарима бити дозвољено фалсификовање историје.“ Дачић је напоменуо да Рама заборавља, превиђа или намерно прећуткује да је реч о главном граду Србије из времена цара Душана и Уроша у 14. веку, који су вековима звали царским градом или српским Цариградом.
Заиста, једина историја с којом би се могло рећи да Албанци имају везе у Призрену је историја етничког чишћења. Чак се и на „енглеској“ Википедији наводи да је по паду под османску власт (не зна се тачан датум, 1455. или 1459. године) до 1591. године Призрен „значајно исламизован“, па пише да је од укупно 19 градских четврти исламско становништво већински живело у њих осам, хришћанско у осам, а људи доминантно „албанских антропонима“ у три. Дакле, од девет села у целом региону Призрена у 14. веку, преко отприлике три албанска кварта у граду у 16. веку, и односа муслимани-хришћани од око 50/50 одсто, средином 19. века долазимо до (подаци турског пописа) укупно 10.176 житеља, од којих су 7.263 муслимани, 2.035 православни, 489 Роми муслимани и 389 католика. Према подацима пописа из 1961. године, у Призрену је било 14.933 Албанаца (53,2 одсто), Срба 5.764 (20,5 одсто), Црногораца 409 (1,5%), Југословена 227 (0,8%) и „осталих“ 6.474 (23,1%). Према попису из 2011, у Призрену живи 67.020 Албанаца (78,7%), 8.833 Турака (10,4%), а Срба двадесетак.
Када се све ово узме у обзир, јасно је да се албанска историја у Призрену може сажети у један парадигматски догађај – погром из марта 2004, када су уништавани најстарији историјски споменици у том граду, споменици који немају никакве везе с Албанцима, него искључиво са Србима. Биланс тог историјског догађаја је спаљивање Саборног храма Богородице Љевишке који датира из 12. века, Цркве Светог Спаса из 14. века, Саборног храма Светог великомученика Георгија из 19. века, Цркве Светог Николе или Тутићеве из 14. века, Цркве Светог Георгија или Руновићеве из 15. века, Цркве Свете Недеље из 14. века, Цркве Светог Пантелејмона из 14. века, и Цркве Светог Козме и Дамјана из 14. века. Запаљен је манастир Светих Архангела, а братство од седам монаха је евакуисано.