Покушај кроћења непослушних

Особености последњег „издања“ Минхенске конференције о безбедности – први пут без анатемисаних Руса, а уз бројно (смишљено) учешће представника земаља такозваног Глобалног југа које одолевају снажним притисцима Колективног запада да се беспоговорно сврстају у антируски фронт и изолују Москву

Остварила су се два кључна циља немачке спољне политике уграђена у управо одржаној Минхенској конференцији о безбедности: избећи Русе (први пут нису позвани на овај скуп, који је изворно био, а и остао, НАТО форум) и привући бројне земље на које се, све до овог часа, уопште није обраћала пажња.
Тако је минхенски скуп, због те две чињенице, био заиста особен. Говорило се, кад је реч првој чињеници, највише о „одсутнима“: онима који се нису налазили за столом. Русима и Путину. Његов чувени и рески говор на овој трибини 2007. године лебдео је, међутим, и сада у ваздуху. Као упозорење, тада игнорисано, с фаталним последицама. И опомена преко које су они којима је била адресована, САД и НАТО и такозвани Колективни запад, олако прешли. Политички очигледно смишљено. И такође игнорантски.
Медији (западни) су приметили да је руски председник, уместо увијених дипломатских фраза, „скинуо рукавице“, а политичари констатовали да је реч о отвореном нападу на (њихове) „демократске вредности“ и почели с припремама за контранапад. Између осталог и преко Украјине. Бивши амерички министар одбране Роберт Гејтс (у администрацији Џорџа Буша Млађег и Барака Обаме) подсећа да је политика према Русији, после Џорџа Буша Старијег, од 2003, „лоше вођена“. Прву, „беспотребну провокацију“ Москве представљао је споразум с Румунијом и Бугарском о „ротацији трупа“. А преломна тачка у игнорисању онога што су Руси сматрали својим виталним националним интересом наступила је с покушајем да се Грузија и Украјина увуку у НАТО.
Упозорења руског председника на Минхенској конференцији 2007. нису се сводила само на то да је стрпљењу Русије кад је реч о ширењу НАТО-а – „дошао крај“. Упозоравао је на опасност од америчког интервенционизма и „неограничене употребе војне силе“ у међународним односима, силе која „гура свет у понор трајних сукоба“. Путинова упозорења нису (озбиљно) схваћена, констатовао је Гејтс, и „кренуло се у ескалацију“.

ИЗВАН МИНХЕНСКОГ РАДАРА Кад је пак реч о земљама које су минулих година биле изван „минхенског радара“, а за ову прилику означене као Глобални југ, мање се радило о географији, демократичности и репрезентативности скупа (на тему масовности то је, макар формално, постигнуто: 96 земаља, 40 шефова држава или влада, 100 министара) а далеко више, и превасходно, о политици. Реч је о земљама које се, упркос жестоким притисцима, нису беспоговорно прикључиле антируској политици Колективног запада.
Волфганг Ишингер, немачки дипломатски ветеран, доскорашњи, и дугогодишњи, председник Минхенске конференције, упозорио је на чињеницу да су, непосредно пред отварање овог скупа, почели заједнички поморски маневри Русије, Кине и Јужноафричке Републике. И констатовао да је то „веома непријатно“ за Запад: Москва „шаље поруку да није (толико) међународно изолована“.
Ројтерс је и непосредно уочи минхенског скупа упозоравао да је у току „грубо и горко буђење западних лидера“: напори да се афрички, азијски и латиноамерички лидери натерају да изолују Москву су, најчешће, пропадали. Често због руског економског и дипломатског утицаја. Али добрим делом због беса на Глобалном југу што је Запад показивао далеко мање интересовања за тамошње сукобе и неправде. И француски председник Емануел Макрон био је „веома изненађен“ чињеницом да је Запад „изгубио поверење Глобалног југа“.
Немци су решили да крену у офанзиву. Бивши саветник Ангеле Меркел Кристоф Хојзген тражи да његова земља направи радикалан заокрет у спољној политици. И да из „позиције уздржаности“, крене у преузимање „водеће улоге“. Он сам је, као нови председавајући Минхенској конференцији, повукао први потез позивом земљама Глобалног југа да пошаљу своје представнике у баварску престоницу.
Наглашавајући значај земаља Глобалног југа за међународну безбедносну архитектуру, Хојзген је, у разговору с новинарима „Шпигла“, констатовао да је то „кључна тема“ и за Олафа Шолца. Следећих месеци и година, додао је, канцелар ће чешће путовати у те земље, како би успоставио с њима „чврсто партнерство“.
Канцелар је покушао да реализује тај стратешки циљ нове, офанзивне немачке спољне политике, посетом земљама Јужне Америке. С половичним успехом. Из Бразила се, на пример, вратио (готово) „празних руку“: Бразил је енергично одбио његов захтев да испоручи муницију потребну Украјини, које је све мање у (европским) војним складиштима.

ДВОСТРУКА МИСИЈА АНАЛЕНЕ БЕРБОК Министарка спољних послова Аналена Бербок је добила налог да у Минхену обави двоструку мисију: да поспеши и убрза слање оружја и ратне опреме Украјини, тамо где то „затеже“ или спорије иде, као и да „анимира“ „непоуздане“ и „непослушне“ госте. Важно је, каже, срести се с „партнерима који не припадају нашем савезу“. И снажније закорачити на „туђи терен“ како не би био неповратно изгубљен. И у Берлину, наиме, влада уверење да су на „том терену“ јачи руски и кинески утицаји.
Немци су, као домаћини, у том подухвату имали снажну подршку Вашингтона. Нимало случајно да је управо минулог викенда у Минхен с оне стране Атлантика стигла „тешка (политичка) артиљерија“: уз потпредседницу САД Камилу Харис и шефа дипломатије Ентонија Блинкена, формацијска чета од (чак) шездесет сенатора и конгресмена.
Најављујући (могућу и поновну) кандидатуру на председничким изборима (опет) у тандему с Бајденом („виталан је и способан за председничку функцију“, што су, нимало случајно, лекари Беле куће обзнанили управо у то време), Камила Харис је констатовала да се овогодишњи скуп у Минхену одржава у „најстрашнијим временима“ после Хладног рата. И, очекивано жестоко, напала Русију, поводом рата у Украјини, за „злочин против човечности“. Истим речима учинио је то и Блинкен.
Русе и Путина нису штедели ни европски лидери. Француски председник Емануел Макрон је ускликнуо да Русија, у рату с Украјином, „мора бити поражена“. И да ово „није време за дијалог“. И понудио „формулу“ за „довођење Русије за преговарачки сто“: неупитни украјински војни успеси плус издашна, и такође неупитна, војна и финансијска помоћ савезника.
Макрон је, међутим, детаљније и директније у разговору с новинарима, опет слао „помешане поруке“, због којих је и раније критикован, посебно у Кијеву и Варшави. Раније због изјаве да се „Русија (упркос свему) не сме понижавати“. Сада је пак полемисао с онима (није их именовао) који би да прошире рат на руску територију и да „сломе Русију“. То никад није био став Француске и никада неће бити, рекао је одсечно Макрон.
Уз опаску у том разговору с француским новинарима, да је овај рат последица чињенице да „нико није правилно схватио крај Хладног рата“, француски председник је констатовао: „Нико не може променити географију, Русија је део Европе, нема без ње, нема дугорочног мира на нашем континенту док се овај проблем разумно не реши.“
И немачки канцелар се трудио да буде одлучнији и борбенији. Олаф Шолц, којег су све време „пожуривали“ (не само Американци и Украјинци) и оптуживали да (превише) оклева, с минхенске говорнице је енергично тражио од европских партнера који „затежу“ и оклевају с испоруком тенкова „леопард“ у њиховом поседу – да без одлагања, рекао је, испуне своје обећање и обавезу. Немачка ће, у свему томе, пружити логистику, попуњавање залиха и обучавање украјинских војника. Уз похвалу да је његова земља „највећи снабдевач Украјине оружјем, ишла је још једна: то је „пример лидерства“ какав се „од Немачке и очекује“.
И наједном борбени и одлучни Шолц је у неким нијансама у Минхену показивао уздржаност. На инсистирање украјинског председника Зеленског да европски партнери хитро и безусловно прискоче у помоћ његовој земљи у испоруци још убојитијих средстава, од разарајуће муниције до борбених авиона, канцелар је упозорио: једно је бити хитар а друго исхитрен. Налазимо се, каже, на непознатом и неистраженом терену: не постоји план о томе како се суочити са „агресором који поседује нуклеарно оружје“. И закључио: од виталног интереса је да се ствари не отму контроли. И да се избегне ненамерна ескалација…

СВИ О РАТУ, ЈЕДИНО КИНЕЗ О МИРУ И док су сви говорили о припремању на дуготрајни рат, о миру је једини говорио кинески представник и први дипломата Ван Ји. На Кину је „типовао“ већ спомињани, „видовит“ или „добро обавештен“ Волфганг Ишингер. Ако постоји неко кога руска страна може (рекао је и: мора) да послуша, онда је то „кинески глас“.
И заиста, „кинески глас“ се у Минхену чуо. Уз оштре критике које је Ван Ли, неувијено, директно и оштро упутио Вашингтону, због несусталог кршења принципа међународног права и Повеље Уједињених нација, Ли је констатовао да „треба дати, уместо (даљих) конфронтација, шансу дијалогу и миру. И што је још важније, најавио је да ће Кина ускоро представити своју мировну иницијативу и план за окончање рата у Украјини.
И без изношења конкретнијих детаља, можда најважнија вест из Минхена. Са западне стране, посебно из Вашингтона, где могу лежати кључеви мира и рата, нико до сада није ништа прословио у том смислу. Да ли је то разлог што најава Ванг Лија у немачким и западним медијима није добила посебан, заслужени, третман?
Такав третман је, међутим, добио сусрет Ванга Лија са америчким државним секретаром Ентонијем Блинкеном. Такви сусрети имају, и кад не постоје посебни разлози, „посебну специфичну тежину“. А овог пута постојали су додатни и посебни разлози: појава и рушење кинеског (за Пекинг метеоролошког, за Вашингтон шпијунског) балона над америчком територијом. Довољно за додатну драматизацију ионако драматичних односа између две велике силе. Блинкен је демонстративно одустао (а не одложио) од планиране посете Пекингу (5. и 6. фебруар).
Сусрет у Минхену одвијао се под тешком сенком тог инцидента. И дао му тон. Дуел. Блинкен је, по америчким изворима, крајње „директно и отворено“ саопштио да Вашингтон неће толерисати даљу „повреду суверенитета“. Уз то је, по свему судећи, ишао и захтев да се кинески званичник извини. Амерички извори то не спомињу. Кинески, међутим, кажу да је Ванг Ли енергично одбио извињење. И изразио „чврсто становиште“ да је Вашингтон, обарањем балона, реаговао „апсурдно и хистерично“, уз захтев да америчка страна „увиди грешку“ и смањи њене последице.
На крају: у Немачкој се распламсала расправа подстакнута поводом антиратног „Апела за мир“ који су иницирале две (утицајне) даме: Алис Швајцер, власница и главна уредница женског часописа „Ема“, и Сара Вагенкнехт, најпрепознатљивије име парламентарне странке Левица (узгред: животна сапутница Оскара Лафонтена, некадашњег лидера Социјалдемократске партије и најпознатијег Брантовог „политичког унука“ Оскара Лафонтена). Апел је потписало више од пола милиона Немаца. Углавном интелектуалаца.
Апел је, међутим, изазвао оштру поларизацију у немачкој јавности. На једној страни су они који беспоговорно захтевају слање оружја Кијеву и безусловну победу Украјинаца, на другој они који су убеђени да то само продужава рат и трагедију Украјине.
Ево једног који говори о „цени украјинске победе“. Фиктивни сценарио: налазимо се у години 2032, рат траје десет година, на украјинској територији, укључујући и Крим, нема више руских војника. Господин Зеленски је једини преживели. Остатак украјинског становништва је избегао или – мртав. И питање, очигледно пацифисте: је ли то победа?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *