ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Хафизова посла

Како су се на истом задатку урушавања СПЦ и оспоравања вјерске и просвјетитељске улоге Светог Саве нашли један генерал бојник ХОС-а и један хоџа из Козарца?

Жустре расправе о потреби и смислу обиљежавања Савиндана у школама и другим образовним установама коју су усрдно, запаженим простором, подржале националне телевизије и медији у Србији имала је своје „оправдање“ у европским вриједностима. Иза оспоравања улоге Светог Саве јасно се назирао циљ: урушавање угледа најстарије институције у Срба – СПЦ. Да се мисија Српске цркве којим случајем одвија само унутар државних граница Србије које је НАТО исцртао крајем прошлог века, прича о првом српском просветитељу не би ни распирила вјерске умове с оне стране Дрине. Али ствари стоје другачије. У том кључу треба разумети зашто су се истом силином на Светог Саву обрушили и либерални кругови у Србији и вјерске вође и имами у БиХ.

ЗАР НА ЏУМИ, МОЈ ЕФЕНДИЈО? Амир Махић, главни имам меџлиса исламске заједнице Козарац код Приједора у Републици Српској, током заједничке молитве петком („џума“) на Савиндан, 27. јануара, вјернике је упозорио на деловање СПЦ, назвавши је сектом којој је аутокефалност извојевао нико други него зачетник фашизма – Свети Сава. То је човјек, објаснио је даље Махић, на чијем учењу и идеологији је зачета православна секта, у Босни добро позната. Проницљиви ефендија у Козарцу је затим присутне упознао о Савиној државно-националној активности.
„Двије основне идеолошке поставке на којима је утемељено светосавље, које исповједају православци у Босни, јесте утемељено на двије тешке ствари. Прва је национализам. С друге стране је утемељење на фашизму. Спомињани Растко којег зову тако како га зову, по том његовом монашком имену Сава, био је зачетник идеологије мржње према другоме.“
Осуда је стигла од међурелигијског вјећа БиХ а недуго затим и извињење Амира еф. Махића. Да ли је хоџа солидног образовања, вјерског и свјетовног, у вјери хафиз („чувар“), познавалац Курана који је научно звање стекао на теми „Докторат Мехмеда Беговића“ а докторску дисертацију посветио „Шеријатском породичном праву у земљама Магреба“, импровизовао речене увреде, те може ли посипање пепелом и извињење умањити значај реченог?

АУТОРСТВО ПРИПАДА ПРКАЧИНУ Изнуђено извињење, намеће се објашњење, долази од подвојене личности конфузног идентитета, и вјерског и академског. Махић је академско звање градио проучавајући стручни опус једног од највећих шеријатских стручњака у Југославији (и Краљевини и СФРЈ) др Мехмеда Беговића, рођеног у Требињу, који је живио и умро у Београду. Беговић је био редовни члана Српске академије наука и уметности и добитник највиших комунистичких признања у СФРЈ. Да ли је изговарајући најтеже оптужбе на рачун СПЦ Мехић остао доследан увјерењима свог научног ауторитета или је инспирација ипак дошла с друге стране.
Речено у беседи након молитве изворно припада Анту Пркачину, злоћудном сељаку и ратнику легионара из сусједне државе. Генерал бојника ХОС-а и Хрватског вијећа обране, Пркачин је рођен у Славонском Броду у Хрватској да би у току рата постао заповједник ХОС-а за Херцеговину. Данас је посланик Домовинског покрета у Хрватском сабору познат по страственој мржњи према Србима и Српској православној цркви. Свако посланичко питање и свако обраћање јавности из Сабора Пркачину је повод за напад на Српску православну цркву – он захтијева њену забрану, нападајући оно мало Срба који живе у Хрватској.
Обраћајући се „свим сусједима Хрватске“ априла 2021. Пркачин је поручио: „Црна Гора и Хрватска имају сличан проблем, имају заједничког непријатеља, а то је деструктивно и непријатељско дјеловање Српске православне цркве. Та институција је само формално вјерска, она је заправо политичка и војна, и она својим терористичко-диверзантским дјеловањем разара и уништава Црну Гору, чини политичку штету Хрватској, пљачка једнако Црну Гору и Хрватску.“ Пркачин је додао да је СПЦ у последњих 100 година најподмуклији и најупорнији непријатељ хрватског народа: „У тих 100 година нико нам није нанео толико зла и штете као СПЦ, а нажалост – јавност о томе мало зна, а хрватска политика још мање, јер је СПЦ толико привилегована код нас – не само СПЦ већ и српска мањина у Хрватској – то за посљедицу има дивљање од стране Србије јер они не знају бити захвални.“

МНОГО МАХИЋА ЗА ЈЕДНУ БОСНУ Исте тезе с новим увредљивим опаскама на рачун Светог Саве и СПЦ поновио је и када је у Сабор донијео црногорску заставу, а затим изнова у свакој прилици која је нудила минимум простора за вријеђање и дискредитовање Срба и Србије. Последње обраћање било је непосредно пре него се Амир Махић, хоџа из Козарца, обратио својим верницима. Рукопис је исти, количина мржње такође.
Овакву накриву интерпретацију улоге СПЦ академик Мехмед Беговић је назвао „кривим срастањем“ разних идеологија и формалног учења Курана. Беговићево дјело „Верски формализам и његови узроци“ ефендија Махић је очито површно читао.
„Куран, који је послат да унесе светла, да пробуди духовне енергије код људи, да их упути у правцу добра, постао је једно средство за успављивање духа и једна преграда за слободно изучавање. То су узроци што и данас имамо магловите и завијене појмове о вери, и што се наше схватање вере и верских принципа коси са захтевима живота, принципима науке и законима напретка.“
Махића је у Босни много, хафиза мало. Да је више хафиза а мање Махића, БиХ би имала изгледа да преживи. Овако, слутим, неће.