ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ПЕЧАТА

Пре петнаест година, 22. фебруара, тачно када се ове године исписује овај текст, изашао је из штампе први број „Печата“. Неколико месеци пре тога на подстицај неких пријатеља дошао сам до идеје да покренем часопис, разговарао сам са Александром Вулином и договорили смо се да оснујемо овај недељник. После неколико месеци прикључила нам се и садашња главна уредница Љиљана Богдановић

Велики руски писац и руски национални радник, са веома живописном биографијом, Захар Прилепин написао је својевремено, пре рата у Украјини, једну причицу коју делом наводимо:
„Не, ми Руси нисмо европејци – већ по томе што и после хиљадугодишње историје још увек мудрујемо: да ли смо довољно добри да бисмо то постали.
„Као када би некаква зверка, рецимо вук, проживела читав живот, имала све вучице у округу, прождерала по зеца из сваке зечије фамилије, украла из сваког села по једно теле, изуједала у свим тим селима по туце паса – и одједном се замислила: ау, можда сам ја ипак птица? Или бик? Или сам ловац? Или биљојед? Или, ето – риба?
„Иде вук ка провалији и мисли: сад ћу скочити, па или ћу узлетети или ћу у воду упасти, нема трећег. Ако узлетим – закрештаћу, ако паднем у воду – одмах ћу почети да се мрестим.
„Вуче, аветињо не тупи! Ти си вук. Лосу, не лупетај. Ти си лос. Зеко, не маши ушима. Ти си зец.
„Италијану или Французу уопште не пада на памет да се питају да ли су европејци или нису. Па и у Русији, примећујем, то што ми ’нисмо Европа’ најтеже преживљавају не сасвим руски људи. А Русима је углавном свеједно – нека се у Естонији секирају јесу ли они Европа, нека у Украјини буду уверени да су Европа баш они…
„А у чему је предност Руса?
„Рус уме (само што често неће) скоро све што уме европејац, плус што може направити свакакве ’личне’ националне глупости (империја, бунт Стењке Разина, Достојевски, Бајконур, Стаљинградска битка и слични трикови).
„Поред тога Рус воли да се пресвлачи у европејца. Он тада хода и кревељи се на себе у огледалу, и мисли: ’Па и не разликујеш се толико… неће приметити лакеј да си маскиран! Неће те отерати са коктела.’“
Пре петнаест година, 22. фебруара, тачно када се ове године исписује овај текст, изашао је из штампе први број „Печата“. Неколико месеци пре тога на подстицај неких пријатеља дошао сам до идеје да покренем часопис, разговарао сам са Александром Вулином и договорили смо се да оснујемо овај недељник. После неколико месеци прикључила нам се и садашња главна уредница Љиљана Богдановић.
Као што је познато, пет дана пре изласка првог броја „Печата“ проглашена је „независна држава Косово“. На насловној страни „Печата“ је тада записано да то свакако „Није крај“ и да Срби са Космета очекују помоћ државе Србије и даљу борбу. И као што знамо, ни данас још није крај те борбе, нити ће га у правом смислу бити. На тој борби, за територијални интегритет Србије и Косовски завет, успостављао се и доказивао кроз ову деценију и по и идентитет „Печата“.
Пре неколико година објавили смо и делом горенаведени Прилепинов текст.
Изгледало је као да руски вук има велике проблеме са идентитетом и да просто зебе од страха да га неки ливрејисани лакеј не избаци с неког западњачког коктела. Није реч само о руском вуку, ствари су још горе стајале са српским вуком. И он је трагао за идентитетом у владајућем постпетооктобарском преовлађујућем жутилу. У међувремену се и он и те како прибрао и препознао, те и српски вук не пристаје да припитомљен и издресиран буде једна од тачака у светском циркусу. Додуше, данас свет, а нарочито Европа изгледа пре као крвави водвиљ и спектакл него циркус.
А главни крвави циркусант у дословном смислу је комичар из баналних ситкома и ријалитија Володимир Зеленски, који се налази на челу кијевског режима. Он се појављује сваког минута из свих електронских уређаја света са захтевима и претњама невиђено сатирући становништво Украјине и саму Украјину. Као на неко од светих места свих религија њему долазе на поклоњење лидери политичког Запада, последња два дана код њега је био Џозеф Бајден, сада је тамо породична католикиња мусолинијевског кова Италијанка Ђорђа Мелони. Ту се просто чека на ред, пролазе квалификације и шаком и капом дели оружје за рат против Русије. У својим зеленим или тамним бенкицама, мајичицама и јакницама које прикривају братску руску и украјинску крв он чека нова поклоњења. И развија са својом кијевском дружином корупцију до неслућених висина.
Многи мисле да се ту ради о лицемерју западних лидера, али греше. Лицемери се налазе у дубокој сенци и потурају у јавност ове политичке лутке и лутане. А они запрепашћују својим незнањем и ограниченошћу. Они су једноставно обичне и стварне незналице, недостојни историјске величине својих држава и државника. Неки случајни, али зато опаки људи. Нити шта знају о историји, нити о стварном свету и не треба у њих учитавати вишак смисла. Некада се то мора учинити да бисмо их подигли на ниво на коме се уопште може бити предмет критике, а не само обичног презира. Реч је о маси незнавених, недостојних и неодговорних ликова, којих се већ колико сутра нико неће сећати, па чак ни они који су их функционизовали и буквално искористили. Ко се још сећа несрећне Британке Лиз Трас, која нема појма ни о основној географији и која је прва потегла употребу нуклеарног оружја а била је на функцији енглеске премијерке читава 44 дана.
Информације до којих се некада долазило преко тајних служби и за шта су биле потребне године рада постале су јавне. Запад је кроз уста бивше немачке канцеларке Меркелове признао да је припремао рат против Русије, Американка Нуландова је пред америчким конгресом признала за постојање на десетине лабораторија за биохемијско оружје на територији Украјине, обавештене је то подсетило на својевремену подршку Рокфелерових Менгелеу, Немица Аналена Бербок је отворено рекла да НАТО и ЕУ ратују против Русије…
Увођење санкција Руској Федерацији је 24. фебруара прошле године још могло изгледати као неко кажњавање Русије због агресије. Данас, годину дана касније, то изгледа као активно укључење у рат с Русијом. Европски пут је постао пут активног, војног непријатељства с Русијом.
Владимир Владимирович Путин, који никада није имао проблема са идентитетом руског вука о коме је приповедао Прилепин, у свом историјском обраћању Федералној скупштини 21. фебруара ове године, сабирајући све јавно доступне а и њему познате информације, тачно је рекао говорећи о војном и политичком Западу – „покушали су да нас докусуре једном заувек“. Поновио је да је Русију немогуће војно победити и уништити. Говорећи о томе да је Русија морала да поведе превентивни и одбрамбени рат, додао је „они су започели рат а ми смо употребили силу да зауставимо рат“. „Печат“ ће у следећем броју, као драгоцени документ, објавити интегрални говор Владимира Путина.
У ратној паници и лудости која влада западним светом потпуно се превиђа да се преовлађујући део Путиновог обраћања односио на унутрашња економска питања Русије. И мир, а не ратну привреду. Било је ту прегршт иницијатива, сугестија, предлога извршним властима у широком захвату од школства, економског раста, стопе незапослености која је пала на историјских 3,7 одсто, изградње путева, екологије, пољопривреде, те о стварању самодовољне и стабилне а отворене економије, економском патриотизму. Новој цивилизацији. Дакле, много тога је било речено о миру и бољем животу руског народа а не само о рату на који је Русија била приморана. То што неки други то неће да виде утолико горе по њих. А мислимо да их је то много више забринуло него саопштавање ноторне чињенице да је Русију немогуће војно победити и уништити. Покушао је да убеди многе богате Русе да не долазе више у ситуацију да их неки ливрејисани лакеј не потера не само с коктела него и из неке западне банке које су им отеле све паре, или пак са усидрених јахти по светским монденским маринама и лукама.
Путин је рекао: „Ми смо јединствена држава, један велики и уједињени више национални народ уверен у себе и своје снаге, истина је на нашој страни.“ Позвао се на Свето писмо: „Тамо је све речено. Породица је заједница мушкарца и жене. Али данас се и ти свети текстови доводе у питање. Англиканска црква планира да размотри идеју родно неутралног Бога. Опрости им, Господе, не знају шта раде.“
Истог, овог историјски занимљивог дана амерички председник Џозеф Бајден је из Варшаве оваквој гореописаној породици и народу супротставио ратну „породицу демократије“ у којој су Украјина и Америка на челу.
Дан у коме се навршава 15 година „Печата“ овим није завршен јер је Кина изнела свој став да су њени односи с Русијом „чврсти као стена“ и најавила посету Москви у априлу или мају кинеског лидера Си Ђинпинга. Кина је, поред тога, објавила концепт Глобалне безбедносне иницијативе и борбе за мир и против досадашње хегемоније и угрожавања интегритета држава а у чијем су средишту Уједињене нације.
Десило се, ето, да се на 15. годишњицу „Печата“ на неки начин изримују важни и преломни историјски догађаји. Одазвасмо се, као и увек до сада, на њих. Овај број „Печата“ ће се у продаји наћи 24. фебруара, на годишњицу Специјалне војне операције. Ко је редовно читао наше новине био је сигурно приправан за све ово што се данас дешава. А бити спреман – то је бар нешто, ако већ није све.
Хвала свим нашим читаоцима, сарадницима и пријатељима који су нам помогли да издржимо све ове године штампајући лист слободне Србије.