Ново-добро је јести људе?

Канибализам на малим и великим екранима

Актуелна појачана бројност канибалистичких филмова намеће спасоносно решење у споју најважније две агенде новог доброг света који се брине о добробити будуће цивилизације. Зашто се, наиме, уместо говеђег меса, Гејтсове месне синтетике која га замењује, или инсеката које нам препоручују у исхрани, не би увело обавезно коришћење људског меса? Тако бисмо спасли климу – уништењем сточног фонда који производи превише угљен- -диоксида и драстичним смањењем још штетније људске популације која би свакако нестала после извесног периода упражњавања канибалистичког менија!

Не би било прецизно ни поштено рећи да се последњих година успоставља нови тематски тренд у понуди западне индустрије забаве када је реч о причама које се баве канибализмом. Далеко је тачније, али ништа мање бизарније, па и језивије и опасније, што је људско месо на јеловнику људи у филмовима и ТВ производима присутно од када је филма и телевизије. И да се ова шкакљива идеја о алтернативној исхрани протеинима непрестано одржава, дорађује и негује, а да је баш последњих година ова појава додатно актуелизована. Готово да је немогуће присетити се свих примера и пронаћи почетак нити „уметничког канибализма“ која стиже непрекинута и непрестано допуњавана до данас. Ко је колико допринео у овој врсти „забаве“ и ко је кога и колико инспирисао да ову тему допуни још боље него његови претходници, немогућ је задатак чак и за најревноснијег хроничара филмских тема. Ако је и могућа, оваква истрага би изискивала огроман утрошак времена и труда. Толико је канибалистичко обиље. Добро, с једне стране је јасно зашто је тако. Већина људи има огроман страх да не заврши као оброк, посебно не у лонцу или на тигању свог људског сапатника. Још више их је који се толико гаде оваквог менија да би пре умрли од глади (да ли би заиста?) него што би у јеловник уврстили „људетину“. Све је то зато одувек било идеално прикладно за филмску и уопште уметничку експлоатацију и баналну, буквалну, и метафоричну.

Ексклузивна декаденција канибалистичке кухиње Од када су Абот и Костело још 1940-их година завршили у афричком лонцу у једном од својих ондашњих хитова (пре њих су на исти начин „спремани“ и неки Дизнијеви цртани јунаци не би ли се тако, ваљда, наплашила тадашња деца) па до данас на стотине је остварења индустрије забаве која су својатала широко употребљиву канибалистичку тематику. С једне стране је низ остварења која су ову тему третирала на духовит или бар црнохуморни начин, али је далеко више оних који су веома озбиљно канибале користили као језиве антагонисте, па чак и као протагонисте, у хорорима или хорор-трилерима. Најпознатији је, нема сумње, Ханибал Лектор (у књизи Томаса Хариса која је екранизована његово презиме је Лектер), серијски убица-канибал; прославио га је енглески глумачки суперстар Ентони Хопкинс у оскаровској интерпретацији у филму „Кад јагањци утихну” и наставку „Црвени змај”, а затим је исти лик још мрачније и језивије у ТВ серији „Ханибал“ оживео дански глумачки великан Мадс Микелсен. Овај је лик захваљујући њима двојци поставио темеље модерном канибализму на малим и великим екранима. Кувар с раскошним специјалитетима од људског меса из Харис–Хопкинс–Микелсен кухиње је значајно унапредио помињани страх-гађење, али и фасцинацију овакве исхране у производима забавне понуде. Сви су ти производи, међутим, дошли после култне канибалистичке трпезе контроверзног филма Питера Гринавеја „Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник“. Ексклузивна декаденција овог филма и његовог канибалистичког шведског стола потресла је публику широм света сместивши га у један од најодвратнијих канибалистичких филмова икада снимљених, али истовремено и најхваљенијих!
Пре неколико деценија се у Андима срушио авион. Преживели су у беспућу страшне зиме почели да једу лешеве погинулих, а онда су прешли и једни на друге! Истинита прича је пренесена прво у филм „Живи“, а онда и на разне начине у неколико римејкова што филмова из разних продукција, што серија. Толико се ова идеја, у којој лежи најбоље оправдање за овакву исхрану (ради опстанка), допала писцима и филмаџијама. Чак се у причу, наводно, умешало и право (можда чак, мало бар, и морал) па су преживели оправдавани чињеницом да зарад опстанка могу и да се хране једни другима.
Најновија обрада ове теме је у вишесезонској неоправдано веома хваљеној серији „Жуте јакне“ у којој су се у горепоменутој ситуацији нашле тинејџерске фудбалерке у беспућу канадске дивљине уместо рагбиста у Андима из оригиналне приче. Исход је, свеједно, исти, и образложење-оправдање. „Жуте јакне“ су, невероватно, у првој сезони биле номиноване за награду „Еми“ у најзначајнијим категоријама! Чињеница, додуше, да је прича истинита и да је могуће да се деси свакоме је погодила много више људи широм света од безбројних хорора у којим се публика плашила имагинарним помахниталим људима-зверима или канибалистички изопаченим манијацима и убицама. Уосталом, зар није разрада управо ове идеје посебан, изузетно обиман, поджанр хорора у којима зомбији помахнитало јурцају за људима како би их појели? Дословно на стотине, можда и хиљаде, филмова и ТВ серија предвиђа управо такав крај нашем човечанству.
Занимљиво је да су Италијани посебно заинтригирани и фасцинирани канибализмом, па у својој продукцији имају мноштво наслова који се на разне начине баве баш оваквом допуном њихове свуда у свету чувене класичне кухиње. У складу са својим романтичним духом, у канибалистичке приче воле да убаце и љубавну ноту, па смо не тако ретко уз људско месо у јеловнику добијали и романтични заплет између актера који треба да се сукобе виљушком и ножем. Најновији такав пример је, рецимо, прошлогодишњи романтични хорор „Кости и све остало“ који се, додуше, дешава у Америци, али дело је италијанског аутора и има тај типично њихов романтични дух у који је додат и овај специфични кулинарски обрт. Филм је хваљен од критике, премда је, занимљиво, иако примећен од публике од ње означен као нешто убитачно досадно, али не и страшно!? За тај донекле страшнији елемент се боље постарао драматуршки класичнији хорор са елементом канибализма „Свеже месо“, у коме главни лик доктор-хирург (претерано сличан помињаном Лектору) отима девојке и држи их у подруму, полако их сецкајући како би продавао њихово свеже месо богатим и, наравно, довољно декадентним сладокусцима који су спремни да плате за овакво месо колико год је потребно. И у овој је причи присутна идеја о љубави у екстремним околностима, а занимљива је и нит која наговештава постојање организованог канибализма у високим круговима. И овогодишња јапанска мини-серија (Јапанци су, иначе, једнако као Италијани, прилично заинтригирани идејом канибализма у својим остварењима) „Канибал“ иде донекле сличним путевима јер у њој млади детектив покушава да проникне у канибалистички круг који наводно постоји у неком забаченом селу.

Канибализам као решење за спас света Све ово и много тога непоменутог приде наставља данашњи нови турнус оваквих идеја за допуну исхране који филмаџијама, уз њима одувек веома драго експлоатисање свакојаких менталних поремећаја (у које, ваљда, спада и склоност према канибализму уколико и то није постало политички некоректно етикетирање?), омогућава савремено исходиште за две паралелне агенде новог доброг света које се најављују, па и спроводе. У рату за бољи свет кроз очување његових ресурса и спас од пропасти због климатских промена, рекоше, неопходно је уништити говеда и заборавити на исхрану говеђим месом! У замену за то месо Бил Гејтс нуди синтетичко месо које његове фабрике увелико производе, али има и идеја да би људи требало да једу инсекте! Друга исто тако често помињана агенда је она која се бави наводном неопходношћу да се из истих разлога, као и горепоменута говеђа, драстично смањи људска популација. Да се доведе до „златне милијарде“. Актуелна појачана бројност канибалистичких филмова напросто намеће спасоносно решење у споју ове две агенде. Зашто се, наиме, уместо говеђег меса, Гејтсове месне синтетике или инсеката, не би увело обавезно коришћење људског меса? Тако бисмо спасли климу – уништењем сточног фонда који производи превише угљен-диоксида и драстичним смањењем још штетније људске популације која би свакако нестала после извесног периода упражњавања канибалистичког менија! Да, брате, сами себе поједемо! Али само до златне милијарде!

Један коментар

  1. Pre dosta godina,1973, bio je film Soylent green, koji se bavio mračnim predvidjanjem budućnosti, ali i ovom tematikom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *