Нови Курски лук

Специјална војна операција у Украјини

Прву и другу етапу специјалне војне операције обележила је руска иницијатива. Крајем лета она је прешла на украјинску страну, а тачка кулминације јој је руско одступање из Херсона. Након оперативне паузе почиње трећа етапа, у којој су руске снаге опет преузеле иницијативу. Да ли постоји тенденција проширивања сукоба?

Руска страна је прву етапу операције започела стратегијским изненађењем експлоатишући га иницијативом на оперативном и тактичком нивоу. Уз велике маневре (Z), дубока уклињавања (V), широке обухвате (О) привременим саставима – батаљонским тактичким групама, развлачењем украјинских снага на фронт од око 3.000 km, уз тактичке десанте, високопрецизне ракетне ударе и преношење тежишта на исток, стварани су услови за другу етапу, чему су претходили заузимање Маријупоља и демонстративни напад на Кијев.
У другој етапи, са истим форматом снага, на украјинском фронту укупне ширине око 1.000 km, тежиште је било у Донбасу, где је преовладавало дејство артиљерије уз вишеструку руску надмоћ. Крајем августа, након више таласа мобилизације и услед недовољности руских снага, иницијативу је преузела украјинска страна. Након продора на Харковском правцу и низа тактичких успеха који су добили оперативни значај, створени су услови да се део украјинских снага пребаци у херсонску зону ради контраофанзиве. Уследила су руска одступања, принудно на источну обалу реке Оскол, и неочекивано али војнички исправно, из Херсона.
Уз попуну мобилисаним људством и уз ракетне ударе по објектима инфраструктуре руске снаге су, скративши фронт на око 800 km, надокнадиле двомесечно кашњење мобилизације настало у раскораку политичког и војног тајминга и након оперативне паузе стабилизовале одбрану, повративши иницијативу. Дејства украјинских снага карактерисали су квалитетније извиђање, поуздане телекомуникације, ефикасно садејство и сарадња и пожртвованост војника, али је офанзивни капацитет потрошен крајем новембра. Трећу етапу највероватније ће обележити масовнији удари оклопно-механизованим саставима, уколико украјинска страна благовремено добије обећану помоћ.

СТРАТЕГИЈА КРЦКАЊА На североисточном делу ратишта обе стране ангажовале су свој најквалитетнији оперативни потенцијал. У Донбасу се од 24. фебруара 2022. године брани украјинска Оперативна група Свобода, чији је првобитни задатак био нападна операција на територију под контролом две отцепљене републике. У одбрану је прешла након руске нападне операције двостраним обухватом из Белорусије и Крима.
Политичком одлуком украјинске снаге јачине око 70.000 војника одсудно су браниле зону првобитне ширине око 200 и дубине око 100 km, при чему се руским крцкањем одбране она постепено сужавала. Оперативни распоред за одбрану састојао се од три оперативна појаса у добро утврђеним линијама и при изразитој агломерацији која омогућава непрекидни низ отпорних тачака.
Први појас пробијен је у јуну заузимањем Попаснаје и Северодоњецка, након чега је украјинска страна једини пут извела задржавајућу одбрану одступањем из Лисичанска. Тада је ојачана одбрана другог појаса на нешто краћој линији Северск – Соледар – Бахмут (Артјомовск) – Константиновка, која са линијом Авдејевка – Первомајскоје – Красногоровка – Курахово чини јединствену целину – Украјинску одбрамбену вертикалу или Донбаски лук (избочину). Одбрана овог простора кључна је за одбрану Украјине, као што и руски успех зависи од тога да ли ће њиме овладати. Последњи, трећи појас одбране, протеже се дуж најкраће линије Славјанск – Краматорск – Дружковка, од које према западу па до Дњепра преовладава степско подручје, у коме нема већих насеља нити погодних услова за успешну одбрану.
Заузимањем Соледара од приватне војне компаније Вагнер, уз садејство појединих јединица Оружаних снага Руске Федерације, пробијен је други појас украјинске одбране, и то на средишњем делу зоне, што је тактички успех са тенденцијом добијања оперативног значаја. Нарушена је компактност одбране Донбаског лука, са могућношћу даљег руског подилажења Северску са југа и Бахмуту са севера и стављање у оперативно окружење ове две отпорне тачке које се у тактичком погледу сматрају капијама Славјанска и Краматорска.
Пресечене су рокадне путно-железничке комуникације у захвату другог појаса, док је најважнија уздужна комуникација стављена под контролу артиљеријске ватре. Приватна војна компанија Вагнер за пола године вишеструко је увећала бројно стање, ангажујући чак и осуђенике, који уколико преживе шестомесечне јурише на најутврђеније украјинске положаје добијају помиловање. Систем заснован на уценама, чврстој дисциплини и немилосрдности војне хијерархије у оквиру које се поступа подједнако сурово и фанатизовано и према непријатељу, и према саборцима, имао је за резултат сламање одбране Соледара. Успеси јуришних одреда компаније Вагнер у Соледару, уз значајне обостране губитке, везивали су знатне украјинске снаге за овај правац, принудивши их да ојачавају одбрану ангажовањем јединица планираних за офанзивна дејства на Запорошком и Луганском операцијском правцу.

СТРАТЕГИЈА ПРОГРИЗАВАЊА У захвату Доњецког операцијског правца настављају се руска тактичка нападна дејства, уз сукцесивно интензивирање и на Запорошком (према Орехову и Угледару) и Луганском операцијском правцу (дуж реке Северски Доњец), ради борбеног извиђања и обмањивања. Руска дејства према Угледару, између осталог, имају за циљ стварање услова за оперативно окружење, како овог града, тако и ширег рејона Авдејевке. Дејства према Орехову, у простору између источне обале Дњепра и Гуљај поља, изводе се са следећим циљевима: одбацивање украјинских снага са источне обале Дњепра и спречавање њиховог продора ка Мелитопољу и Волновахи; пресецање уздужне комуникације Дњепропетровск – Павлоград – Доњецк као жиле куцавице зоне одбране и подилажење Краматорску са југозапада; стварање услова за заузимање Запорожја и највероватније каснија офанзивна дејства према Одеси.
На поменутим, али и другим тактичким правцима интензитет руских дејстава ће се појачавати, што представља прелазни период између оперативне паузе и нападне операције стратегијског нивоа. Такви тактички поступци сликовито би се могли описати као део својеврсне стратегије прогризавања украјинске одбране у припреми опште офанзиве, у циљу стварања великог броја рупа на броду које се не могу закрпити када, ради његовог потапања, дође до удара главног таласа.
Украјински политички врх не одустаје од одсудне одбране Донбаса, иако им је по непотврђеним информацијама са Запада сугерисано да пређу на задржавајућу одбрану Бахмута. Наиме, страхује се да би украјинске јединице могле имати несразмерно велике губитке у односу на време потребно за пренаоружавање, па би им се могао десити недостатак људства за ново наоружање. У том контексту може се разумети и приоритет руске стране – наношење што већих губитака украјинским саставима у односу на заузимање територије. Треба додати и да је на простору Запорожја украјинска страна груписала око 40.000 војника са којима припрема контраофанзиву, и то као прилог потврде процена из претходног текста да ће након херсонског маневра обе стране тежиште дејстава на југу пренети ка Запорожју.
Тренутно на ратишту има око 800.000 украјинских и око 400.000 руских војника, од којих се још око 150.000 руских налази на територији Руске Федерације на локацијама непознатим широј јавности. Кључна дилема јесте када ће руска страна отпочети нападну операцију стратегијког нивоа и где ће бити њено тежиште. Има индиција да би се то могло десити током зиме, уз увођење у борбу до сада неангажованих 150.000 мобилисаних војника. Постоји и основ за процену да би то могло уследити на пролеће, након детаљнијих припрема и претходног сламања најављене украјинске нападне операције.
Однос губитака нападач–бранилац у овом рату и даље је несвојствен начелима, па је за разлику од руских 30.000 војника избачених из строја, тај број код украјинске стране око 250.000 војника. С једне стране, уништен је најквалитетнији украјински потенцијал, јединице су истрошене и деморалисане, западно наоружање не стиже жељеном динамиком и достављање оклопних средстава неће бити завршено пре пролећа, а смрзавање земљишта је све дуготрајније и руској страни пружа услове за неодложно извођење напада.
С друге стране, имајући у виду ширину фронта од око 800 km, тренутно груписање главнине украјинских снага, добро фортификацијски уређене положаје и потпуну обавештајну подршку НАТО-а, неизвесно је да ли би руска страна тренутним снагама успела да оствари циљеве зимске офанзиве. Сигурно је да без потпуног окружења снага у Донбаском луку не би било суштинског ефекта. Према неким проценама руској страни би за успех, поред поменутих 150.000, било потребно још око 500.000 војника, што би захтевало други талас мобилизације, и то већ у фебруару, па би по томе нападна операција могла да се покрене тек на пролеће. Међутим, уколико не би била постигнута жељена динамика операције, не би требало искључити ни могућност руске офанзиве у фебруару уз спровођење додатне мобилизације.

ВОЈНА И ПОЛИТИЧКА УПОЗОРЕЊА На дужност команданта Групе здружених снага у Украјини недавно је постављен начелник Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације генерал армије Валериј Герасимов. Тројица генерала постављени су на дужности заменика команданта: генерал-пуковник Алексеј Ким биће задужен за израду планова, генерал армије Олег Саљуков за обуку, док ће надлежност досадашњег команданта Групе здружених снага генерала армије Сергеја Суровикина бити извођење операција. Разлози за постављење Герасимова су и војне, и политичке природе. Са војног, односно са аспекта стратегије, тежиште војне моћи Руске Федерације више ће се усмеравати на југозападни стратегијски правац.
У претходном тексту наведено је да велики играчи много тога разрађују испод радара шире јавности, па је поменут и низ потеза у премештању НАТО капацитета ка руским границама. Овде се пажња усмерава и на актуелно пребацивање 1.250 тенкова и оклопних транспортера на исток. Све то потврђује ранији закључак да се Запад припрема за рат широких размера против Руске Федерације и да руска страна све важније потезе вуче управо у складу са тим, а један од њих је и ново постављење генерала Герасимова. Ова кадровска промена допринеће ефикаснијој употреби видова, родова и служби и подићи ће специјалну војну операцију на виши, оперативно-стратегијски ниво. Претходни командант није имао надлежност над свим деловима Оружаних снага, попут Стратегијске авијације, Ратне морнарице, Главне обавештајне управе и сл. Биће елиминисано бирократско успоравање процеса, односно скратиће се време од доношења одлуке до реаговања, што је код руске стране био проблем.


Уједно, ово је и упозорење западним лидерима о руској одлучности, али и о скраћењу времена потребног за доношење одлуке о употреби тактичког нуклеарног оружја. Са аспекта оператике и тактике генерал Суровикин ће бити растерећен дела обавеза које прерасподелом надлежности преузимају друга двојица заменика. Ове кадровске промене треба посматрати и са политичког аспекта, где председник Владимир Путин жели да покаже да је неприкосновени ауторитет у Руској Федерацији.
Протеклих месеци медијски најекспонираније личности били су председник Чеченије Рамзан Кадиров и власник компаније Вагнер Јевгениј Пригожин. Осим што су у служби државе и што имају политичке амбиције, а под контролом су им десетине хиљада наоружаних људи, обојица су у више наврата на увредљив начин коментарисали рад појединих генерала. Прво је вербално нападнут генерал-пуковник Александар Лапин, а током борби за Соледар од појединих припадника компаније Вагнер и генерал Герасимов (Пригожин је потенцирао да су они сами заузели Соледар).
Поменута кадровска решења, укључујући и постављење генерала Лапина на виши положај начелника штаба Команде Копнене војске, донета су у тренутку војног успеха у Соледару. Тиме је председник Путин демонстрирао принцип једностарешинства и субординације, подржао ауторитет генерала и у исто време појединим звездама упутио упозорење да се спусте. То је био и потез ограничавања популарности генерала Суровикина, јер је у тој мери може имати само врховни командант.

ТЕНКОВИ ЗА (ДЕ)ОФАНЗИВУ При лицитирању бројем тенкова потребних Украјини често се прибегава сензационализму. Такође, изјаве званичника о броју тенкова могу бити спин у сврху обмањивања, а преплављени смо и проценама квазивојних аналитичара без икаквог војног образовања. Могу се видети и бројке засноване на непрофесионалним проценама актуелних операцијских праваца у Украјини, при чему су њихови капацитети и ангажоване снаге много већи од процењеног броја потребних тенкова. Јавности је мање познато да се броју тенкова увек мора додати и одређени број оклопних транспортера, при чему тај број на тактичком нивоу може бити у висини трећине броја тенкова, истог, или два до три пута већег броја.
На оперативном и стратегијском нивоу број тенкова и оклопних траснпортера мора бити такав да је ових других три пута више због њихове намене и начина употребе. Уз све то обавезно следује и одређени број оклопних средстава других родова, попут артиљерије, ПВО итд. Украјина је на почетку рата имала 1.500–2.000 тенкова и 4.500–5.000 оклопних транспортера, од којих је већина уништена. У међувремену су добили још 700 тенкова, од којих је око 600 у употреби на разним деловима фронта. С једне стране, уколико би се украјинска страна одлучила за напад на једном од операцијских праваца, уз претпоставку да изненади руску страну, било би јој потребно најмање 600 тенкова и 1.200 оклопних траснспортера, при чему су јој и тада шансе за успех минималне јер трошењем те оклопне снаге не би био постигнут стратегијски циљ.
За напад на више операцијских праваца украјинској страни било би потребно онолико оклопних средстава колико јој је до сада уништено. С друге стране, НАТО стрепи од евентуалог руског клина са 1.500 тенкова, којим би украјинске снаге могле бити раздвојене и поступно окружене, па није искључено да се тренутно ради на ојачавању украјинске одбране. Због тога информације о формирању челичне песнице састава два украјинска оклопна корпуса са 75.000 људи и контраофанзива у мају могу имати маркетиншки карактер у циљу заустављања руске иницијативе. Треба напоменути да руска страна уводи у борбу и савремене тенкове Т-90 „прорив“, којима украјинска страна у тенковским дуелима нема адекватан начин супротстављања. У исто време убрзано се ради на достављању немачких тенкова „леопард-2“ америчких М-1 „Абрамс“ и британских „челенџер-2“. На тај начин рат би потрајао најмање целу годину, што одговара западном војноиндустријском лобију.
Западни наратив о тенковима је и у сврху мотивације Украјинаца за борбу, јачања уверења код европског јавног мњења о поразу Русије, али и њеног исцрпљивања. Поједини аналитичари истичу да би се увезена оклопна средства могла ангажовати формирањем оперативног састава на простору источне Пољске, који би у одређеном правном модусу био изван мандата НАТО-а. Зато као реакцију, између осталог, имамо формирање Заједничких регионалних снага Белорусије и Руске Федерације јачине 30.000 војника. На крају, тактички састав са тенковима различитих произвођача у пракси је немогуће успешно употребљавати, како са аспекта обуке, командовања и тактике, тако посебно у вези са питањем снабдевања и одржавања. Све у свему, крајње намере руске стране, с једне, и НАТО-а, с друге, и даље су ван домашаја шире јавности.
Недалеко од садашњег украјинског ратишта одиграла се највећа тенковска битка у историји – Курска битка. Након низа тенковксих дуела дуж Курског лŷка као победник (симболички) је изашао руски Т-34, а поражени су немачки „тигар“ и „пантер“. Какав ће бити исход дуела између њихових наследника Т-90 и „леопарда“, који ће се поновити након 80 година и то дуж једног другог лука – Донбаског, показаће блиска будућност. Симболика се види и у томе што су у Курској бици учествовали најзначајнији команданти тог времена: са совјетске стране Жуков, Рокосовски и Коњев, а са немачке Фон Манштајн, Фон Клуге и Хот. Данас зараћене војске предводе двојица Валерија, такође изузетних команданата, Герасимов и Залужни. Видеће се и да ли ће због овог новог момента, који анестезирано европско јавно мњење очигледно не уочава, рат у негативном смислу остварити значајнији утицај на безбедност Европе.

(Аутор је пуковник у пензији)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *