ЉУБИЦА МИЉКОВИЋ – НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ НА ПУТУ ЧАСТИ, СЛАВЕ И РОДОЉУБЉА (2.део)

Поводом обележавања значајног датума српске културе – 150-годишњице рођења наше велике сликарке Надежде Петровић, чији је допринос националној култури, уметности и историји безмало непроцењив, настављамо разговор с Љубицом Бубом Миљковић. Ова историчарка уметности, некада дугогодишњи кустос Народног музеја, ликовни критичар и музејски саветник слови за једног од најбољих и најупућенијих познавалаца Надеждиног живота и дела

Надежда није много писала, али била је изванредан ликовни критичар. У којој мери је, тумачећи друге, открила себе и своје схватање уметности?
Надежда је у свему била искрена и јасна. Као што је јарким бојама, раскошном пиктуралношћу и динамичном пластичном грађом, откривала своју природу, тако је и пишући о другима објашњавала и себе. То потврђују и њене речи које су и даље актуелне: „[…] унутрашњи живот једног уметника, побуде које га крећу у његовом раду, ма у коме правцу, читамо ми на линијама, цртама, потезима на његовој техници, и начину обраде саме замисли. У колико је код уметника индивидуалност јача, у толико ће наше читање бити лакше и јасније: у колико је његов живот енергичнији, потези његове технике биће снажнији и енергичнији а језик његов са којим се он у своме раду нами обраћа биће јаснији а за гледаоца речитији.
„У идеји композиције, у колориту и начину слагања боја, у индивидуалном схватању природе кључ је, којим се за нас отвара све оно што је скривено. Особине говора уметниковог су карактеристичне и израз су његове интелигенције и индивидуалности, у колико је ово код уметника развијеније у толико ће и начин обраде бити оригиналнији. Тежња једног сликара да нађе сходни начин свог изражавања у техници, заузима важан део његовог рада, коме ће он на свој начин давати форму и слику својих замисли и идеја. Разуме се да у томе игра врло важну улогу карактер и темперамент, од овог последњег зависи да ли ће то изражавање – стил бити грубљи или блажији: широким потезима или кратким, тачкама или линијама.“

Надежда је, заиста, у свако дело унела душу и снагу. При томе, храбро грабећи напред, наслутила је даљи ток фовизма, како због опчињености бојом, тако и због радости сликања. Вламенк је, петнаестак година после ње, радио пејзаже такве изражајности опустеле а увек богате природе. Она се опет потврдила као велики мајстор и авангардни уметник који претходи догађањима. Жестина потеза и хроматска неустрашивост доказ су снаге најталентованијих и најодважнијих. Знала је да атмосферу постигне редукованом палетом и поједностављеним облицима крошњи које је свела на бојене мрље. Чини се да је различитим приступима мотиву, другачијим колористичким склоповима и атмосфером упућивала у вечите промене природе. Динамика и контрасти нису одлика само појединих слика него и њеног опуса у целини.
Као и многи уметници из различитих држава, Надежда је отишла у Париз. Како се снашла у тадашњем центру светске уметности?
Надежда је, са краћим прекидима, две године боравила у Граду светлости (1910–1912). Обилазила је музеје и галерије, посећивала изложбе, откривала лепоте Булоњске шуме, путовала по Француској, много сликала и излагала са предводницима фовизма и осталим најугледнијим француским уметницима. Виђено је надвисила и вешто преточила у бојену материју, у покрет и ритам маса. Предајући се пластичној структури, истовремено са Василијем Кандинским, наслутила је могућности апстрактног промишљања.
Надежда је у Француској започела циклус са тематиком из српске историје и то у византијском стилу. Окретањем традицији показала се као претеча будућих интересовања светски познатих уметника.
Да ли је Надежда у Паризу запоставила своју патриотску делатност?
Увек када јој се пружила прилика, Надежда је ватрено износила патриотске ставове. Приликом боравка краља Петра у Паризу, као припадница Народне одбране – основане са задатком да помаже напоре Срба за ослобођење од вековног турског ропства, Надежда је, присуствовала пријемима и осталим манифестацијама. О једној од њих сазнајемо од ње: „У суботу сам ја једина била још позвата на ручак – банкет пацифичког новинарског друштва које је основало ’Унију за права свију народности’ у Свету. […] Са храброшћу којој се и сама изненадих говорила сам равно 3/4 сх, изнела сам отприлике све шта смо и колико постигли до данас, како смо патили и стање народа српског у туђини. Имала сам један сјајан аплауз.“

Без обзира на ту бујицу националних обавеза, самопрегора и тегоба, Надежда није престајала да слика. Густим намазима сочне бојене масе што искри светлошћу, вехементним потезима, рељефним фактурама изразила је своја пиктурална усхићења и створила неколико ремек-дела из овог раздобља.
Зашто је Надежда напустила Париз?
Разлоге треба тражити у неизмерној љубави према отаџбини, народу и породици. Зато се у фебруару 1912. вратила на дужност наставнице цртања у Вишој женској школи. Посветила се и нези тешко болесне мајке која је преминула у августу исте године.
Надежда је у Београду наставила са својим свестраним активностима. Помагала је око приређивања IV југословенске уметничке изложбе и сликала.
Уз све обавезе, она је у породичној кући организовала рад своје летње уметничке школе. По избијању Првог балканског рата, као добровољна болничарка, помагала је јунацима који су се борили за ослобођење од турске окупације. Исто је чинила и у Другом балканском рату. Била је са српском војском до потписивања мировног уговора.
Да ли је Надежда током војевања налазила времена и за сликање?
Надежда је увек сликала, а током балканских ратова потврдила снагу предводника и безграничну даровитост. Урадила је серију изузетних композиција код којих је реалност преточила у бојену материју и чисту ликовност. Опет се нашла на прагу апстракције. Све више је упирала поглед ка древним српским здањима. У средњовековним манастирима је препознавала и осећала дух вековног трајања Срба за чија се права борила, као и ми, данашњи.
Какав је однос Надежда имала према траговима српске прошлости откривају и њене речи: „[…] сви знамо па и цела Европа, да у току 500 година ропства под Турцима, балкански споменици грчког, римског и српског доба, немогаху остати непоштеђени од ватре, рушења и упропашћења варварског. […] Развалине градова Краљевића Марка више Прилепа, на литицама планинским, дивни манастири: Дечани, Студеница, Трескавац на Златном врху, Свете Богородице, Хилендар и остали по целој Македонији, прича о златном гумну и бакарном итд. све су то живе књиге, речити споменици српског господства.“
Надежда је и после балканских ратова, иако ослабљена од прележаног тифуса, наставила са својом мисијом. Чиме се све бавила?
Поред сликарства, које никада није запоставила, Надежда је учествовала у оснивању Одбора за организацију уметничких послова Србије и југословенства. Као његов први секретар, наговестила је потребу за уметничким павиљоном у Београду, предложила оснивање Велике школе ликовних уметности, Галерије сликарских копија и садрених (гипсаних) одлива, Југословенске модерне галерије, Уметничког одељења у Министарству просвете, Друштва за унапређење југословенске уметности, затим, да се створи Уметничка индустрија националног карактера, прошири уметничка настава на Универзитету и у средњим школама, подигне српска или југословенска национална уметност и уметничка култура, унапреди позоришна декоративна уметност. Много тога за шта се мудро залагала још увек није остварено.
Откривена архивска грађа доказује да је Аустрија тада планирала рат против Србије, али се као непосредан повод наводи атентат у Сарајеву. Шта је тада Надежда урадила?
Надежда је, са 25 година млађим братом Растком, будућим познатим књижевником, ликовним критичарем и дипломатом, обилазила знаменитости Венеције и светску уметничку изложбу Бијенале. Једино је успела да, лако и надахнуто, наслика фасаду Цркве Светог Марка. Ова слика је последња настала у мирнодопским условима.
На вест да је Аустроугарска објавила рат Србији, Надежда се одмах вратила из Италије. Одбила је, да као образована и полиглота, буде наш представник Црвеног крста у Риму, да буде болничарка у Београду или у Болници стране мисије у Нишу. По сопственој жељи, постала је једна од малобројних болничарки одређених за војничку службу при пољској болници Дунавске дивизије.

Да ли је Надежда у ратним неусловима могла да слика?
Тешко, али ништа је није зауставило. Са чиме се одмах суочила, писала је: „Има чета које су остале од 450 људи на 120. Рањеника као што рекох, имали смо на 4000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, немогући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: ’Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо осташе’. Кроз сузе јаукнух: ’Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију’.“
Коју бисте Надеждину слику, насталу у Првом светском рату, истакли као најзначајнију?
У ужасним условима разарања државе и умирања најближих, сестара Анђе и Драгице, као и погибије брата Владимира, војника-добровољца, Надежда није престајала да пружа све више и више. Покушавала је да утеху и уточиште нађе у сликању. Али урадила је само три слике. И све су драгоцене. Једна од њих су Рушевине, зачуђујуће остварење, како по језгровитости исказа и топлини колористичких хармонија, тако и по промишљеној иконографији. Није ли црвена на разрушеном довратнику велум којим алудира на неки никада срушен простор духа нације која се опире нестајању и пропадању?
Надежда је од предака наследила снагу да истрајава и у најтежим тренуцима. Чак и када се разболела од тифуса, крајем марта 1915. године, сликала је и опус завршила ремек-делом Ваљевска болница. Држала се храбро до краја. Иако исцрпљена, обрадовала се посети Бранка Поповића и разговору о савременом сликарству. Према његовом мишљењу, њу је „и сама смрт затекла у […] раздраганости и у неизмерном богатству и снази“.
Надежда је издахнула 3. априла, али није престала да постоји. Једино су Нишке новине одмах истакле истину да је: „одужила свој дуг народу и отаџбини, заслужила највећу захвалност нашу, стекла право на вечан помен међу нама, и дала доиста пример за угледање.“

Надежда је, нема сумње, у свему била изузетна. Како објашњавате њену неустрашивост и спремност на жртву?
Надеждина храброст проистиче из њеног закључка о смислу и вредностима живота: „Трошна слика човечјег организма који је дух оставио, живо је гробље моћи и живота оног великог човека творца. […] на томе живом гробљу на костима њиховим, подићи ће се чврста зграда, којој ће подлога бити рад, истина и једнакост. […] кад се остали организам предаје трулежи и претварању у ништа, једни кичицом, а други речју и словом остадоше духом, идејом и мислима својим међу нама вечито, да с нама живе и да нас преживљују.“
Надежда је заслужила да траје. Какво место заузима њено ликовно дело?
У Надеждином стваралаштву прате се токови сецесије, симболизма, експресионизма, импресионизма и фовизма, а наслућује почетак апстракције. Свакако да су утицаји ових водећих покрета у европској уметности крајем XIX и почетком XX века доспевали до ње, јер се обавештавала о свему. Ипак, сигурно је да су се они јављали и потпуно независно, као њен корак с великим ходом света. Њу су природа и богатство мисли и осећања водили ка неистраженим пространствима уметности.
Надеждино сликарство почело је да ниче у Београду, да се развија у Минхену, да буја и најлепше плодове даје у Србији, Француској и опет у Србији. Озарена вером и љубављу, за собом је оставила врхунска остварења која плене искреношћу и непосредношћу доживљаја. Образована и даровита, са јасно исказаним ставовима интелектуалца и уметника, Надежда је успела да остане своја и да припада свима. Тешко је претпоставити којим би смером продужила, али сигурно не би скренула са пута части и славе. Ову тврдњу поткрепљују и њене речи: „Права велика уметност мора бити учитељ васпитач, борац за напредак човечанства.“

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – МОДЕРНОСТ И НАЦИЈА Изложба приређена поводом 150. годишњице рођења знамените српске сликарке, и при обележавању Дана државности Србије, отворена је 14. фебруара у Великој галерији Народног музеја Србије и трајаће до 15. априла. Отварајући изложбу, министарка културе Маја Гојковић подсетила је и да је њено министарство иницирало да УНЕСКО у свој календар уврсти обележавање 150. рођендана Надежде Петровић, и да ће тим поводом у седишту те организације и Културном центру Србије у Паризу бити уприличене посебне документарне изложбе о њеном стваралаштву. Гојковићева је нагласила да се прослави прикључио и сликаркин родни град Чачак, и да ће програм прве српске престонице културе Чачка обухватити конзервацију и рестаурацију скулптуре Надежде Петровић, дело вајара Ивана Мештровића, и представљање њених цртежа који се чувају у Народном музеју. Танјуг

Крај