ЉУБИЦА МИЉКОВИЋ – НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ НА ПУТУ ЧАСТИ, СЛАВЕ И РОДОЉУБЉА (1. део)

Узаврели политички догађаји обавезали су Надежду да, осим као ликовни педагог и сликар, дејствује као патриота, родољуб и хуманиста. Зато је, почетком 1903, допринела да заживи Коло српских сестара и громко се оглашавала као његов први секретар. Помагала је комитски покрет који је тежио ослобођењу од турске окупације. С разлогом није веровала у помоћ Европе зато што она „у својим недрима милионе својих рођених синова раденика експлоатише за рачун силних богаташа и аристокрације“

Поводом овогодишњег обележавања значајног датума српске културе – 150-годишњице рођења Надежде Петровић, наше велике сликарке чији је допринос националној култури, уметности и историји безмало непроцењив, разговарамо с Љубицом Бубом Миљковић. Печатова саговорница, историчар уметности, некада дугогодишњи кустос Народног музеја, ликовни критичар и музејски саветник слови за једног од најбољих и најупућенијих познавалаца живота и дела Надежде Петровић. Њено исцрпно и узбудљиво казивање о великој Надежди објавићемо у два наставка.

Ове године прослављамо 150-годишњицу рођења јединствене и непоновљиве Надежде Петровић, једног од наших најзначајнијих уметника. Као дугогодишњи чувар њених слика у Народном музеју Србије и аутор неколико изложби и пратећих публикација широм наше драге отаџбине, како сагледавате свестране активности и домете ове уметнице?
Част ми је да сам се старала о трећини уметничке заоставштине Надежде Петровић. Трудила сам се да она преко својих дела настави живот и буде пример за угледање. Да заузима високо место у Пантеону бесмртника потврђују књиге и каталози; Галерија са њеним именом у родном Чачку; још неотворен Музеј Надежде и Растка Петровића у неусловној кући њихове сестре и дародавца Љубице Луковић; понајвише сликарски домети у сталним музејским поставкама и антологијским прегледима; јавни споменици; чињеница да је прва и једина Српкиња одабрана да се њен лик нађе на новчаници; улица на Бановом брду у Београду, са само две куће, случајно у сагласју са оним Евдокимовљевим да је православно лепо, не када више нема шта да се дода него да се одузме.
У најкраћем, Надежда је, после раскида веридбе (1898), мајци објаснила одлуку да буде сликар – не „удавача“. Ипак, није била само друга жена сликар рођена у Србији, у свему тешко достижна, него неуморни борац за слободу окупираних територија Србије, али и за ширење и развој уметности. Она је организовала важне смотре и удружења. Чинила је све у складу са својим веровањем: „Уметност не профанише, она подиже пали морал, помаже развитак социјалних питања, и еволуцију народа, подиже култ у човеку до највиших граница, вредност јединице и целог племена у очима напредних народа. […] Уметници морају бити велики учитељи не само свог но свију народа, не само свог но свију столећа, племенитост њихова мора бити безгранична онако као што је природа безгранична у богатству и узвишености; њихови погледи морају бити ширих пространијих граница но што је палета и рад у који уносе своју слику.“
И као жена и као уметник, Надежда је заслужила да траје, јер су јој и живот и стваралаштво били пут части и славе.

Надежда је рођена у Чачку, али родитељи су јој из различитих крајева Србије. Била је и Београђанка и грађанин света. Где је започео њен пут и колико је породица утицала да постане не само уметник него и пламени родољуб?
Надежда се родила 11. октобра 1873. године у Чачку. Ту је њен отац Димитрије Мита Петровић (1852–1911), породичним пореклом из Херцеговине, радио (1869–1879) као учитељ цртања и лепог писања. Он је сликарско образовање стекао у свом родном Београду, код чувеног Стеве Тодоровића, рођеног Новосађанина пореклом из Херцеговине, који је отворио прву сликарску школу у Србији (1859). Као добровољац у Српским ратовима за независност (1876–1878), постављен је за сликара Чачанске бригаде. Пошто се тада разболео, по савету лекара, променио је климу пресељењем у Краљево (1879). Ту су и он и супруга добили посао учитеља у основној школи. По повратку у Београд (1884), посветио се финансијама, политици и историји. Био је председник Пореске управе, народни посланик, колекционар старих докумената и аутор студије Финансије и установе обновљене Србије (1897).
Надеждина мајка Милева (1852–1912) родом је из Титела. Њена породица спаја Косово и Метохију са Војводством Србија, данашњом територијом АП Војводином. Одрасла је и формирала се уз ујака Светозара Милетића, адвоката, политичара и градоначелника Новог Сада, по чијем се савету запослила као учитељица у чачанској реалци. Ту се удала и родила петоро, од деветоро деце. Била је добар познавалац историје и поезије. Њен брат Светозар Зорић, професор Велике школе у Београду, бавио се и сликарством.
Деца Петровићевих су, с најстаријом Надеждом на челу, од својих родитеља Милеве и Мите, рођака и узорних предака прихватила најбоље особине, међу њима и љубав према истини, правди, знању, поштењу, свом роду и човечанству.
Како се Надежда Петровић снашла у Београду?
Интелигентна и радознала, Надежда се брзо навикавала на промене боравака. Она је као девојчица долазила у престоницу Србије код свога деде, хаџије Максима Петровића, винарског трговца.
Пресељењем у Београд, Петровићи су становали у својој кући са бројем 32, у Ратарској улици, тада на периферији, подно литице на чијем се врху до почетка XX века налазило гробље, а сада парк Ташмајдан.
Београд је Надежди понудио могућности за обогаћивање талената које је поседовала.

Када, код кога и где је Надежда учила сликарство?
Надежда се формирала уз оца који јој је по свему био узор. Поуке је добијала и од свог ујака Светозара Зорића. Званично је сликарство почела да учи од 1885, као ђак Више женске школе. Одлазила је на часове код цењеног уметника Ђорђа Крстића, нашег корифеја реализма.
Годину дана после матурирања Надежда је положила (1892) стручни испит и постала (1893) учитељица цртања у Вишој женској школи. Наставила је да се ликовно образује код Крстића и, истовремено, у тек отвореној Сликарској и цртачкој школи Кирила Кутлика, као први ђак женског одељења (1896–1897).
Надежда је сликарство студирала у Минхену (1898–1902). Пошто тамошња Академија није имала женско одељење, уписала се у школу Антона Ажбеа, кроз коју су прошли Кандински, Јављенски, Хофман и остали у свету познати уметници.
Марљив рад и таленат, али и редовни обиласци музеја и галерија широм Немачке дали су резултате. Надежда је брзо напредовала. Почела је да прати Бијенале савремене уметности у Венецији и друге ликовне смотре.
Иако заокупљена обавезама, Надежда је патила за завичајем. На то указују њене речи: „Ох како бих те загрлила Београде бели, а ти моја драга кућице, по твоме подобију нигде те нема, а овде изгубила би се како си малена и нејака. А моја мила собица пуна лепих успомена, хоћу ли се још кад пружити по дивану у теби и сањати, а моје књиге, моје, та моје је све у Београду – а овде хладна туђина.“

Када је Надежда први пут представила своја дела јавности и како су критичари схватили њену поетику?
На својој првој самосталној изложби у Београду (1900), Надежда је колористички дивљим сликама најавила будућа стремљења фовиста, а поједностављивањем и изражајношћу форме, себе одредила као експресионисту. Већина критичара није схватила да је она тада отворила врата наше модерне уметности. Њихове олако изречене осуде остале су само пример немогућности препознавања нових естетских постулата. Посебно незадовољство исказао је Перо Одавић разочаран што Надежда не следи „пут славе и части“. Био је у праву само утолико што се она није кретала путем славе. Спонтано, чак и несвесно, искључиво је ишла путем части. Схвативши до којих се висина винула, ми смо јој дали и заслужени венац славе.
Да ли су Надежду ове критике одвратиле од уметности?
Надежда је наставила да похађа Ажбеову школу, да шири знања, учи стране језике, много чита, посећује позоришта, бави се фотографијом и непрестано слика. Од јесени 1901. прешла је у атеље Јулиуса Екстера, професора Академије и једног од оснивача „Сецесије“ у Минхену. И у њеном делу се примећује утицај сецесије, али све више експресионизма.

Чиме се све Надежда бавила по повратку у Београд?
Надежду су узаврели политички догађаји обавезали да, осим као ликовни педагог и сликар, дејствује као патриота, родољуб и хуманиста. Зато је, почетком 1903. допринела да заживи Коло српских сестара и громко се оглашавала као његов први секретар. Помагала је комитски покрет који је тежио ослобођењу од турске окупације. Са разлогом није веровала у помоћ Европе зато што она „[…] у својим недрима милионе својих рођених синова раденика експлоатише за рачун силних богаташа и аристокрације. Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ […] Зар је њој стало до неколико милиона Срба и других Словена […] Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се […] На заједнички посао, пригрлимо општу ствар као своју рођену […]“.
Своје утиске приликом обиласка Старе Србије, Македоније, Косова и Метохије, Надежда је преточила у позоришну драму (1904) чије реченице јасно упућују у њен карактер: „Страшно је то браћо, сваки дан и сваки час живота нашег доноси нам нове беде и нове несреће. […] Заклињемо се спасењем душа својих, својим животом, отачеством, да ћемо се борити за слободу рода свога крв своју проливати за спас отаџбине своје. […] Сви можемо изгинути, али наше споменике морамо сачувати.“
Да ли је патриотска делатност Надежду одвратила од уметности?
Не. Чак бисмо рекли да јој је помогла. Поткрепљивала ју је својом уметношћу, али и обрнуто.
Прва ремек-дела Надежда је насликала 1904. године у блиском додиру са прекрасним крајолицима, изазовним шумама, расцветалим воћњацима, изворима, путевима, двориштима, плотовима, људима, обичајима и народним рукотворинама. Она је језгровито дефинисала сопствене подстицаје: „Да уметност цвета треба да добије надахнућа од природе, слободе и народа у коме живи и твори […]“.
Љубав према народном стваралаштву, Надежда је потврдила омиљеним мотивима и речима одушевљења: „О уметничким способностима и осећањима у нашег народа служе нам за доказ сви производи народне домаће радиности, сва умотворина његова. Необичним оригиналним компоновањем мотива, линија и боја, жене допуњавају и израђују своја плетива и тканина, сваку шару она друкчије развија и њено постајање објашњава; младићи шарају фруле, оружје, гусла, преслице, довратке, посуђе у металу и дрвету, утискујући у њих сву поезију своје сањалачке душе; они маштајући певају и осећају дубоко и топло, што у песми започну то доврше ножићем, шараљком и алатком. Ову просту уметност треба усавршавати, образовати, створити од ње националну уметност […]“.
Шта је Надежда мислила о тада политички коректном заговарању југословенства?
Без обзира на то што се предала југословенској идеји, односно повезивању у „духовно коло“ Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара, Надежда није занемаривала трагање за особеностима уметности сваке нације посебно. Нашла се међу оснивачима и првим члановима управе Српског уметничког удружења које је, између осталог, предвидело да негује уметност у српском духу. Веровала је да ће уметници преко локалних удружења знатно допринети тражењу свега заједничког што спаја блиске народе. Зато је у Сићеву организовала рад Прве југословенске уметничке колоније (1905). Осим српских, у оквиру ње, стварали су хрватски и словеначки уметници.
Тада настале Надеждине слике доказују да је елементе експресионизма испољила истовремено са протагонистима овог главног смера европске уметности. Осећала је дамаре времена и захваљујући њој наше сликарство се нашло у матици светских збивања. Огњеви страственог темперамента разбуктали су њену палету и исијали све светлости које је поседовала.

Да ли су то схватили ондашњи историчари уметности и ликовни критичари?
Многи нису, али поједини јесу. На пример, др Милоје Васић који је Надежди омогућио да у Народном музеју приреди изложбу Југословенске уметничке колоније (1907). Исто тако, познати уметник Пашко Вучетић дивио јој се као „најоригиналнијем сликару на Балкану“. Било је мало оних који су имали разумевања за њено хитање испред времена.
Надежди је површно гледање и тумачење онога што ствара, сећао се професор, сликар и критичар Бранко Поповић, „донело великих разочарања и пуно горких часова. Али ова неправда још више подстаче њен борбени темперамент и умногостручи њен стваралачки елан“.
Зашто се Надежда ангажовала око кључних политичких догађаја, а знамо да није припадала било којој партији?
Надеждине ставове и јавна оглашавања одређују човекољубивост, познавање историје и жеља да се закон на све подједнако примењује. По анектирању Босне и Херцеговине, у октобру 1908, као поклон Аустроугарске цару Фрањи Јосифу за шездесетогодишњицу ступања на престо, Надежда је предводила демонстрације против овог срамног чина и своје неповерење образложила: „Сестре и браћо, 1878. године Европа је Берлинским уговором забола нож у срце српства, двема најлепшим покрајинама, Босни и Херцеговини. Наместо да је још онда оставила народу слободно самоопредељење, она га је бацила у ново ропство […] Скинула му је окове с ногу да би му лакше ставила ланце око врата. Треба да присилимо разбојничку нам отмичарку на поштовање наших националних интереса и слобода […] Тридесет година, Босна и Херцеговина биле су поприште експлоатације Аустро-Угарске, народ је материјално исцеђен, понижен до животиње […] Наша дужност је да их у свему одлучно и савесно потпомогнемо, свуда где наше помоћи потребују […] Аустро-Угарска, а с њоме и Немачка, имале су од нас у економско-трговинском смислу доброг потрошача […] У свим врстама њихових трговачких артикала. Од данас, сестре, наша је дужност да прекинемо са њима сваку трговинску везу, да их за њихову нечовечност и непоштење ударимо по кеси, која је њима много осетљивија од срца и душе […] Објавимо бојкот Аустро-Угарско-Немачкој трговини.“
Из свега што је урадила, изговорила и написала, види се да је Надежда веровала у моћ уметности. Које је идеје заступала и за шта се залагала?
О томе најбоље сведоче њени текстови које, нажалост, нисмо претерано следили: „[…] развити укус за уживањем у племенитим вештинама. […] Тада ће се тек уметност везати тешњим везама са народом, постати националнија, бити део његове целине. […] Данашња новинарска фељтонска књижевност, извештаји скандалозне хронике у свим њеним детаљима, пуна порнографије, разорава не само укус у младежи, и људи слабог и неразвијеног карактера, но убија осећај о моралу […] иде на руку дегенерацији расе, оној дегенерацији западној, која је производ пресићеног културног и распусног живота. […] Дајете у руке народу, женскиња добре и јефтине књиге, јаке моралне садржине, здраве, добро написане, у издањима које неће премашити њихову финансијску снагу, а јефтиноћом бити у стању да сузбије листове са лошом садржином; па се тек тада надајте напретку културе, подмлатку здравог морала и живаца, народу снажном, раси очуваној […] Од публике, која се посведневно политички замара и бори, гуши сензационим новостима, дави материјалистичким теретом, меничном литературом и кафанским димом, не може се тражити да се одушевљава уметношћу сликарско-вајарским или музичким концертом; на местима где се не може ни пити ни продужавати беспрекидне и бесмислене полемике са политичким противником. […] Популарисање уметности, култивисање духа народног помоћу изложаба […] би и наш народ духовно подигао, освежио клонули дух будућих ратника за слободу.“

Крај у следећем броју