ИЗЛОГ КЊИГЕ

Владимир Кецмановић
КАД ЂАВОЛИ ПОЛЕТЕ
Лагуна

Богати Американац Кристофер (Кеј) усваја српског дечака Младена (Ем) и доводи га у своју раскошну резиденцију. Кеј води врло необичан и екстравагантан живот чији саставни део су различите бизарности, од оргија, преко дроге до голог насиља. Младену се у почетку чини да се на тај начин спасао дома за незбринуту децу у коме је до тада живео. Али врло брзо схвата да са његовим старатељем није баш све како треба и да је рај у који је доведен нешто сасвим треће, нешто злокобно и насилно. Када коначно схвати да он и Кристофер нису ни пријатељи, ни браћа, нити је било каква иоле нормална релација између њих могућа, Младен ради оно што је већ научио живећи у дому, прилагођава се. Међутим, врло брзо, њихов однос се своди на релацију мучитељ–жртва, а ствари се додатно компликују када у Младенов живот уђе трећа особа која у њему побуди осећања за која је мислио да не поседује. Нови роман награђиваног и тиражног писца („Осама“, „Топ је био врео“, „Каинов ожиљак“) негде је на размеђи потресне људске драме и врхунски написаног трилера који ће вас натерати да не испуштате књигу из руку. Његови јунаци су оличење данашње сурове реалности и света у коме живимо. Питање је само да ли смо тек сведоци ове приче, као њени читаоци или смо, по сили прилика и правила данашњег отуђеног и свирепог света, такође и – саучесници. Кецмановић својим особеним стилом и начином писања указује да је његова прича о злостављању дечака тек метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо и са којим живимо. Кад ђаволи полете горка је приповест у којој се сажимају бројне велике и битне теме – од суочавања појединца (иницијално аутсајдера) са светом до оцеубиства, у целости проткана референцама на Шекспировог „Хамлета“, почев од креда истакнутог на насловници да „не убија онај који држи нож, него онај ком остаје империја“…

Мило Ломпар
НЕРВОЗНИ ЧАС ПРИПОВЕСТИ
Catena Mundi

Друго, измењено и допуњено издање његове књиге о Драгиши Васићу („Модерна времена у прози Драгише Васића“, 1996). И после 26 година, ово је једина озбиљна књига о романима и приповеткама познатог међуратног писца. У њој су детаљно анализирани роман Црвене магле, као и све најзначајније приповетке српског писца. Књигу су препоручили многи, а време које је прошло од првог издања само је показало њену вредност. Међу бројним изменама у односу на прво издање, најзначајнија је она из завршног поглавља. У њему су закључци књиге прожети „биографским, историјским и културним контекстима који употпуњују представу о Драгиши Васићу у историји српске књижевности“. Путоказ за анализу прозе Драгише Васића подразумева осветљавање егзистенцијалног искуства и приповедних трансформација као чинилаца којима ова проза кореспондира са модерним хоризонтом. Унутрашња двосмисленост епохалног искуства Васићеве прозе најизразитије је тематизована у роману „Црвене магле“, јер се у њему техника приповедања – везана за реалистичку традицију – одупире његовом егзистенцијалном искуству. Поетичка пукотина између модерног искуства и приповедних облика, која постоји у роману Драгише Васића, опомиње читаоца да модерно осећање света постаје хоризонт приповедања.

Александар Гаталица
НЕВИДЉИВИ
Службени гласник

Роман богате грађе и занимљиве, динамичне фабуле, који буди радозналост читалаца који су остали запитани пред узроцима наглих промена у модерној уметности у последњој трећини XIX века и настајањем бројних уметничких праваца у XX веку. Гаталица се враћа у време зачетка модерне уметности, креативно осмишљавајући нове узроке њеног настајања. За убрзани развој уметности са драстичним променама у правцу антиреалистичког, апстрактног, ружног, онеобиченог, импресионистичког и експресионистичког у романескној фикцији одговорна је невидљива, али моћна организација. Гаталичино уметничко поигравање историографском грађом читаоца треба, најпре, да суочи са сопственим нарцисоидним убеђењем да постоје историјске и животне истине које се могу сазнати. Оне амбициозније ће, можда, навести да крену на путовање кроз дугу историју модерне уметности…

Милена Жикић
ЖЕНЕ У СТРАНИМ МЕДИЦИНСКИМ МИСИЈАМА НА СРПСКИМ РАТИШТИМА 1912–1918
Прометеј

Балкански ратови, који су обележили почетак друге деценије XX века, омогућили су окупљање женских удружења са циљем помоћи српској држави и народу. Друкчију слику о жени формирале су ратне околности. Нови моменти условили су да српско друштво постане „женско“, због већег броја припадница женског пола у односу на мушку популацију. На тај начин жене су постале ослонац, подршка, подстрек и потпора породици. Улога жена се за време три рата, на почетку XX века, знатно изменила. Увучена у ратни вихор, показала је да може једнако бити успешна као мушкарац, као шеф санитета, управница болнице или председница женских друштава. Све ово довело је до промена родних улога и еманципације жена. Засигурно је ратни период „оспорио мушку хегемонију“ и омогућио женама да покажу своје могућности изван породице. Велику подршку српском народу у ратним годинама пружиле су жене из Русије, Британије, Француске, Аустралије и Америке. Бројне иностране мисије хрлиле су ка Србији да пруже стручну помоћ. У ратном вихору, жене из иностранства преузеле су улогу возача санитетског аутомобила и помагале да се рањеницима што пре укаже потребна помоћ. Заправо, од њене брзине зависило је допремање болесника од фронта до болнице. Српске жене су се одликовале пожртвованошћу и хуманошћу. Оне су то показале у XIX веку радећи као болничарке. „Лечење рањеника у то време важило је за најплеменитији задатак, који једна жена треба да обавља у рату.“ Уочи Првог балканског рата Србија је имала 1.500 обучених болничарки и 16 жена лекара. Ове жене налазиле су се на челу резервних војних болница, истовремено обављајући своје лекарске дужности, као што су хируршке интервенције, обдукције, лечење оболелих и превенција заразних болести. Потребно је нагласити да жена није пружала помоћ само као болничарка и возач. Она је била и борац на фронту. Прави војник који није заостајао за мушкарцима.

Милош Ковић
ГАВРИЛО ПРИНЦИП – СЕЋАЊА, ПИСМА, ДОКУМЕНТИ
Прометеј

У овој књизи историјски извори су бирани према важности за истраживање личности Гаврила Принципа. Понегде су исти догађаји приказани на различите начине, јер нека питања о Гаврилу Принципу и Сарајевском атентату до данас чекају на коначне одговоре. „Принцип носи већ од раног детињства обележје крајева у којима се родио: упорност и тврдоглавост, наклоност повлачењу у себе и дугим ћутањима. Али он из тог тврдог тла усисава још нешто: чист и непокварен инстинкт расе коју су стварале немењане традиције, и коме су дали дефинитиван облик једнолики десетерци, пуни једног чудесног и гордог блеска, тврди и тешки као камен“ – Боривоје Јевтић. „Као београдски ђак и стари напредњак, Принцип је импонирао младим националистима, за које је он већ био „стара кућа“. Учесник у Сарајевском атентату Васо Чубриловић изјавио је истражном судији: „Као гимназијалац четвртог разреда видео сам први пут Принципа, а да се нисам никада касније упознао с њиме. Већ сам онда чуо за Принципа, да је он велика ’стува’; а то значи, да се никада не зна где је, те да избије сада овде сада онде“ – Драго Љубибратић.

Милорад Павић
СВЕ ПРИЧЕ
Вулкан издаваштво

Као што сам наслов каже – између корица ове књиге налазе се све приче Милорада Павића. Иако важи за једног од наших најзначајнијих романсијера, и иако се књижевна критика питала како ће изгледати његов књижевни живот после Хазарског речника, објављеног 1984. године, писац је остао доследан себи – наставио је да од књижевности прави истину. При томе, никада није напустио форму кратке приче – приче су непрестано настајале, разгранавале се и израстале у чудесне светове, који су заправо били његов дом, а данас су наша отаџбина. Тако нас је сам писац уверио у сопствене речи: само душа може да расте и после смрти.
Када једном закорачите у књижевни свет Милорада Павића, више никада нећете изаћи из њега и бићете заувек измењени. Хоризонт тог света откриће вам невидљиву паралелу у којој се књижевност и стварност непрестано сустичу и преплићу, а свако читање јесте покушај да се емигрира из једног у други свет не би ли се открио златни пресек – тачка у којој се секу вечност и време на прозору душе.
„Милорад Павић је веровао у то да је укупна књижевност палимпсест, да текст прекрива текст, да само што је једна прича написана – између редова се већ помаљају изданци нове, која ће већ сутра имати заперке…“

Из предговора Горана Петровића